Materija jača od forme

Tri predstave stižu posle tri slavna filma: Doručak kod Tifanija u režiji Ane Radivojević Zdravković, igraće se premijerno 26. marta na sceni opere i teatra Madlenijanum, tačno pola veka pošto je Blejk Edvards snimio istoimeni film prema romanu Trumana Kapotea, ca neodoljivom Odri Hepbern u glavnoj ulozi. Ovog puta, lik Holi Golajtli tumači Dubravka Mijatović. Samo dan kasnije, u Ateljeu 212 biće izvedena predstava Otac na službenom putu. Istoimeni film reditelja Emira Kusturice, prema scenariju Abdulaha Sidrana, osvojio je Zlatnu palmu u Kanu 1985. godine, a u Ateljeu komad po dramskom tekstu Abdulaha Sidrana režira gost iz Zagreba Oliver Frljić. Treća predstava je Sedam i po koja je premijerno izvedena početkom marta u Banjaluci, a beogradska premijera se očekuje posle novosadske, polovinom aprila. Reč je o koprodukciji Ateljea 212, Narodnog pozorišta Republike Srpske i Ujvideki pozorišta na mađarskom jeziku iz Novog Sada. U pitanju je adaptacija scenarija Miroslava Momčilovića koji je 2006. i režirao istoimeni film. Kako izgleda adaptirati tekst po kome je već snimljen kultni film. „Bilo je uzbudljivo i lepo da priču za koju je potvrđeno da može da bude uspešna u jednom drugom mediju, pročitam gledajući je kroz medij pozorišta“, kaže Ana Radivojević Zdravković. „Prisećala sam se šta su prednosti pozorišta kao umetnosti i na šta se treba osloniti. Nekako logično me je put naveo da radnju drame smestim upravo u pozorište i time učinim da nastup umetnika bude više od nastupa uživo, da bude dokumentaran. Mi smo u prednosti, kao pozorišni stvaraoci u odnosu na film, onoliko koliko slušanje koncerta uživo ima prednost u odnosu na slušanje snimljene muzike. Odlučila sam se da naša predstava poseduje dosta koncertnog u sebi i to mi je ulivalo sigurnost da je dobro što uopšte radim u pozorištu jednu priču koja je uglavnom poznata isključivo kao filmska. Prisetila sam se da pozorište kao medij ima toliko divna sredstva izražavanja i nisam se plašila da se upustim u avanturu prenošenja priče koja je na filmu doživela svetsku slavu, u moj omiljeni medij.“ Film Doručak kod Tifanija i domaća predstava imaju neke zajedničke momente koje su Milena Bogavac kao dramaturškinja i Ana Radivojević Zdravković preuzele iz filmskog scenarija, a kojih u romanu Trumana Kapota nema. Radnja romana smeštena je u vreme Drugog svetskog rata, a radnja filma u šezdesete godine dvadesetog veka, kada je film i nastao: „Izabrale smo da se radnja drame takođe odvija šezdesetih godina i to zbog mode i muzike koje su, osim glavne glumice, početna asocijacija na film. Kostimi i muzička tema su nešto što je planski citirano u našoj predstavi iz filma. Postoji još jedna razlika između romana i filma - krajevi romana i filma su dijametralno različiti, a mi smo se, posluživši se usput jednim pozorišnim trikom, odlučile za kraj poput onog u filmu. Navela sam zapravo tri momenta koja smo preuzeli iz filmskog dela, a sve ostalo preuzeto je iz romana“, kaže za NIN rediteljka predstave Doručak kod Tifanija. Istorija predstave, odnosno filma Otac na službenom putu je malo komplikovanija i široj publici manje poznata. Pisac Abdulah Sidran to za NIN prepričava: „Najpre je napisan scenario. Kada je političkom odlukom prekinuto snimanje filma, ja sam, misleći da od snimanja nikad ništa neće biti, pokušao spasiti tekst i nekako ga ipak doturiti do gledalaca. Prihvatio sam ponudu pokojnog Radovana Marušića iz zeničkog Bosanskog narodnog pozorišta, preradio tekst, a on je angažovao tadašnjeg „Olivera Frljića“ koji se zvao Jovica Pavić, da sa zeničkim ansamblom napravi tu izvanrednu predstavu. U jednom malenom gradu, jedna komplikovana predstava održala se dve godine, sa pedesetak izvedbi. Bilo je to svojevrsno kulturno čudo. Inače, ta „materija“ je jača od svoje forme, i razlike između teatarske i filmske verzije nisu suštinske, nego, uglavnom, zanatsko-tehničke prirode.“ Pozorišnoj publici je poznato da je Oliver Frljić na scenama bivše Jugoslavije postavio brojne predstave koje su izazvale najrazličitije komentare, pohvale i optužbe. Pitamo Abdulaha Sidrana da li zna kako je reditelj Frljić pročitao njegovu dramu na sceni Ateljea 212: „Čitaocima NIN-a je verovatno poznato da ja već desetak godina živim u jednom selu pokraj Goražda, na Drini. Takav moj izbor - uz mnogo svakojakih dobitaka - podrazumevao je i značajne gubitke, najpre u stvarima obaveštenosti o aktuelnim kulturnim zbivanjima u prostorima naše bivše zajedničke domovine. Nisam bio ni čuo za Olivera Frljića, ali kad sam se podrobno i naširoko o njemu raspitao, svašta sam imao saznati. Mlada, nova, neobična, samosvojna, uvrnuta rediteljska pojava, personalnost koja žestoko intrigira. Gdje se Frljić pojavi, tamo frke ne fali. Mislim da bi bilo loše da je čitao moj tekst bukvalno, „po Vuku“, onako kako je napisan. A šta je i kako „zavrnuo“ - i ja jedva čekam da vidim.“ Kada je reč o filmu i predstavi Sedam i po, Miroslav Momčilović, scenarista, kaže da je „razlika između scenarija i teksta za ovu predstavu minimalna, ali između predstave i filma je ogromna“, jer je reditelj predstave, Darijan Mihajlović, njegovu priču o sedam smrtnih grehova smestio u ambijent bivše SFRJ, te se tako svaka od ovih priča odvija u glavnim gradovima nekadašnjih republika. Predstava je jedna antinostalgična priča o tome kako smo se mrzeli i zašto je kraj bio neminovan: „Meni je drago da je film nekim autorima poslužio kao inspiracija da se oprobaju u drugom mediju. To je priznanje i za film i za scenario, pogotovo što je mnogo češći slučaj da se komad adaptira u scenario nego obratno. U oba slučaja se negde dobija, a negde gubi. U pozorištu imate žive ljude ispred sebe, što je hendikep filma, dok na filmu možete gledati krupne planove i lica, što je hendikep pozorišta.“ Miroslav Momčilović, koji još nije video predstavu Sedam i po, dodaje: „Iščekujem je s velikom znatiželjom baš kao i predstavu Otac na službenom putu, koju je pisao moj omiljeni i svakako jedan od najvećih evropskih scenarista - Abdulah Sidran.”