Dijalog i melanholija

AUTOR: Đorđe Kuburić NASLOV: Blue moon IZDAVAČ: Kulturni centar Novog Sada, 2010. U belešci o autoru koju čitamo na kraju knjige izabranih pesama Đorđa Kuburića Zašto volim viski (Niški kulturni centar, 2006) stoji, nipošto slučajno napisana, odrešina konstatacija: „Nije nagrađivan“. U savremenoj srpskoj poeziji odavno je u običaj uzeto da se na kraju knjige stihova bilo kog pesnika neizostavno navedu i nagrade koje je dotični dobio, što bi valjda trebalo da dodatno potvrdi njegov značaj (najčešće je upravo tako). Šta, međutim, sa pesnicima koji, poput Đorđa Kuburića, sticajem raznih okolnosti, uprkos srazmerno velikom broju književnih nagrada, eto, nisu nagrađivani (zamislite, ima i takvih), a čija poezija, ne samo po mišljenju ovog čitaoca-hroničara, svakako ide u bolji, dakle, manji deo savremenog srpskog pesništva. Kako, kad već nema tih vražijih nagrada, povrditi njihovu stvarnu vrednost? Na to pitanje postoji samo jedan, gotovo apodiktičan odgovor - neprestanim, uvek novim tumačenjema, jednostavno rečeno, stalnim skretanjem pažnje. Sa šest do sada objavljenih pesničkih knjiga, uključujući i novu sa naslovom Blue moon, o kojoj će biti reči, uz već pomenutu knjigu izrabranih stihova, Đorđe Kuburić izgradio je zanimljiv i prepoznatljiv, sasvim individualizovan pesnički opus, u određenoj meri indikativan i za neke opštije karakteristike jednog krila savremene srpske poezije. Naravno da se u svom poetskom kretanju jezikom i svetom Kuburić nužno i neizbežno menjao. Novi trag te promene upravo je knjiga Blue moon, u kojoj raste važnost ovladanog iskustva u pisanju pesama, što za krajnju posledicu ima i jačanje, čak preovladavanje melanholičnog lirskog tona. No, kako god da se uzme, po svim poetičkim odlikama njegove poezije, a najpre po razvijenoj citatnosti i mnogobrojnim kulturnim referencama (koliko literarne, toliko i muzičke prirode) pesnik Đorđe Kuburić je dete svoga vremena. Kuburić zna da napiše pesmu koja je čisti lirski otisak nekog trenutnog (setnog, noćnog, usamljeničkog) raspoloženja, ali su mu, u ne manjoj meri, svojstvene i pesme dijaloške prirode, one koje nastaju „po nekome“, kao odjek ili reakcija na nečiji stih, ideju, formu ili, jednostavno, kao omaž nekoj značajnoj ličnosti ili pojavi iz sveta kulture. Po pravilu, reč je o rok kulturi, o nekada alternativnim, rubnim, nekanonizovanim, kultnim fenomenima, pokretima ili ličnostima koji su, nimalo paradoksalno, u međuvremenu postali simboli jednog doba, više nego one vrednosti ili figure koje su institucionalno ili ideološki podržavane. Mogao bi se napraviti ceo jedan bogat indeks imena ili pojmova iz sveta kulture koje Kuburić priziva u svojim pesmama, i sam se tako određujući kao pripadnik jednog poretka vrednosti koji, danas, nažalost, nije više dominantan, ali ne prestaje da zrači i da se obnavlja u delima novih pisaca. U knjizi stihova Blue moon, svedenoj, proceđenoj, naglašeno melahnoličnoj (odavno je minula ona danteovska sredina puta), na trenutke jezički škrtoj (kao da pesnik izbroji do deset pre nego što izgovori nađenu reč), Đorđe Kuburić nastavlja svoj introspektivni monolog i svoj kulturni dijalog, ovoga puta dovodeći u intertekstualni fokus tri značajna pesnika iz Vojvodine. Najpre, dabome, Lazu Kostića, sa kojim je i počela priča o srpskom pesničkom modernitetu, a potom ikonične, prerano otišle neoavangardiste, Vojislava Despotova i Vujicu Rešina Tucića. Pri tom, negde u arhiosnovi pesme, u njenom slućenom prapočetku, Kuburić ostaje melanholični liričar čije najnovije pesme sve više postaju memento. To što nisu nagrađivane, podrazumeva se, ništa ne govori o njihovom stvarnom, neporecivom kvalitetu. Uostalom, ko se još seća ko je dobio Nobelovu nagradu pre tri ili četiri godine?