Zašto se revidiraju optužnice?

Svim građanima sa ovih prostora je jasno da se 1992. godine u Sarajevu dogodio ratni zločin nad vojnicima i oficirima JNA u Sarajevu u Dobrovoljačkoj ulici. Zločin je teži time što se radilo o vojnicima-oficirima koji su se povlačili iz Sarajeva. Isti slučaj je bio i u Tuzli. Kao što je poznato, do sada niko nije odgovarao za taj zločin. Ne samo da niko nije odgovarao, već nije podignuta ni optužnica. Kako se radi o vremenu od punih 18 godina od toga slučaja do danas, sa pravom i gorčinom može se postaviti pitanje zašto je to tako. Haški sud (sud američke politike), koliko je meni poznato, nije ništa uradio na ovom slučaju, već je navodno celi slučaj vratio nadležnim organima BiH (tužilaštvo i sud). Oni preko svog portparola izjavljuju kako imaju taj predmet, i to se ne miče sa mrtve tačke. Zašto tužiteljstvo BiH do sada nije podiglo optužnicu, to samo oni znaju, a ja pretpostavljam da ti tužitelji ne smeju da podignu optužnicu. Zakon o tužilaštvu BiH (član 12) „tužilaštvo je telo nadležno za provođenje istrage za krivična djela za koja je nadležan sud BiH“. Krivični postupak se može pokrenuti i provesti samo po zahtevu tužioca. Gospodin Milorad Barašanin, glavni tužilac BiH, u par navrata, preko sredstava informisanja u BiH (TV), izjavljuje da će do kraja maja 2011. godine podići optužnicu ili je povući i staviti tačku na ovaj slučaj. Tačno je da zakon određuje takav način postupanja. Sve bi bilo u redu i po zakonu, samo da nije nepromišljena izjava. Zar je uopšte moguće da gospodin Barašanin može i u podsvesti da pomisli o povlačenju tj. da odustane od zahteva za gonjenje jednog od najtežih ratnih zločina u BiH, pogotovo što se to desilo na samom početku rata u BiH, a možda i jedan od bitnih razloga i činjenica za rat u BiH. Smatram da on mora (naravno ako se ne boji za svoju karijeru, pa možda i život) da do kraja provede istragu (ako to do sada nije urađeno) i pokrene krivični postupak, jer ima i suviše dokaza da je počinjeno krivično delo ratnog zločina, a i nalogodavci su poznati, samo treba imati htenja i hrabrosti. Ja znam da je BiH takvo društvo, u kome svak ima svoje „pravo“ tj. pravilo „za sve su krivi oni drugi, mi smo čisti“, da ratne zločince doživljavaju kao heroje, što se svakodnevno dešava i vidi. Uzmimo samo primer Jovana Divjaka, Ejupa Ganića, mada ovakvih slučajeva ima i kod druga dva naroda (Srba i Hrvata). I dok god se budemo tako ponašali, teško našem narodu. Posebno moram istaći, što se tiče ratnih zločina na ovim prostorima, da sam potpuno razočaran na rad pravosudnih organa u Republici Srbiji, prvenstveno tužilaštva i sudova koji rade na ratnim zločinima. Došao sam do zaključka da su oni nesposobni, neće da rade ili se plaše. Kako drugačije rezonirati njihov dosadašnji rad. Uzmimo samo slučajeve na kojima su do sada radili po pitanju ratnih zločina u BiH. To je prava bruka. Uz to treba dodati nedavnu izjavu iz tužilaštva Republike Srbije, kada oni kažu „moramo provesti reviziju svih prijava za ratne zločine iz doba Miloševića.“ Šta to znači? Možda hoće da kažu kako u to vreme nisu valjali ni tužioci ni sudovi (jer je zaboga to bilo u vreme Miloševića). Ovo me sve podseća na vreme posle Drugog svetskog rata, kada se sve počinjalo rečima, kako u Jugoslaviji pre rata nije ništa valjalo, pa čak ni klima, a danas je sve idealno. I na kraju, ne treba zaboraviti da svako vreme ima svoje breme, da nikad nije sve idealno, ali da su uvek postojali dobri i loši ljudi, bez obzira na to o kom narodu se radi.