Namere i posledice

Šta bi se dogodilo kad bi država odlučila da garantuje minimalnu cenu jabuka na pijaci? Recimo da se jabuke na pijaci prodaju po ceni od 100 dinara, a da se uprava pijace onda umeša i odluči da one moraju koštati najmanje 150. Po novoj, višoj, regulisanoj ceni, kupci bi kupovali manje jabuka, dok bi bilo više onih koji bi hteli da ih prodaju. Rezultat bi bili neprodati viškovi jabuka na pijaci. Rad nije roba, ali tržište rada nije drugačije od ostalih tržišta. I tu važe zakoni ponude i tražnje koji se ne mogu tek tako ukinuti administrativnim merama. Sindikati, poslodavci i država ovih dana ponovo pregovaraju o minimalnoj ceni rada u Srbiji. Sindikati kažu da se bore za interese radnika i zbog toga zahtevaju višu garantovanu minimalnu cenu rada. Da li je zakonsko određivanje minimalne zarade stvarno u interesu radnika? Problem sa zahtevom sindikata i sa konceptom minimalne cene rada uopšte, isti je kao i sa garantovanom minimalnom cenom jabuka ili bilo čega drugog – to je recept za stvaranje viška ponude u odnosu na tražnju. Na tržištu rada, višak ponude u odnosu na tražnju znači veći broj nezaposlenih. Ravnotežna cena rada je cena koja preovlada na tržištu, slobodnim ugovaranjem plata između pojedinaca u ulozi poslodavaca i radnika. Ako se veštački odredi minimalna zarada koja je viša od ravnotežne, poslodavci su prinuđeni da zaposle nekoliko radnika manje nego što bi inače uradili. To smanjuje ukupnu ekonomsku aktivnost u zemlji i veštački stvara viškove radne snage. Tako dolazimo do paradoksa da oni koji misle da rade u interesu radnika, u stvari najviše štete nanose najugoženijim, manje kvalifikovanim i nezaposlenim radnicima. Iza zahteva sindikata za veću minimalnu zaradu možda i stoje dobre namere, ali je krajnji efekat svejedno suprotan. Zakoni ponude i tražnje se ne mogu izbeći. Ako država može dekretom povećati zarade u privredi, zašto stati na 100 dinara po satu, koliko traže sindikati? Zašto ne povećati plate na 500 ili 1.000 dinara po satu? Očigledno je da u tom slučaju niko nikoga ne bi zapošljavao, jer to ne bi bilo isplativo. Isti ovaj mehanizam je na snazi i kod manjih razlika u ceni. Regulisanje minimalne cene rada u svakom slučaju povećava nezaposlenost – pitanje je samo za koliko procenata. Iako je ovo odavno poznato ekonomistima, regulisana minimalna zarada postoji i u drugim zemljama, a u bogatijim zemljama je i mnogo viša od srpske. Zašto je to tako? Ponekad je ta zakonska minimalna zarada irelevantna jer je ispod ravnotežne tržišne cene rada. To je dugo bio slučaj u Americi i usled toga je stopa nezaposlenosti uglavnom bila veoma niska. U nekim evropskim zemljama minimalna zarada je relativno visoka, ali to je plaćeno i visokom nezaposlenošću. I pre svetske ekonomske krize, stopa nezaposlenosti je u zemljama poput Nemačke i Francuske prelazila 10 odsto, a u Španiji i 20 odsto. Pravi razlog je što su sindikati svuda organizovaniji od nezaposlenih i tako predstavljaju važan politički faktor. Da bi se dodvorili moćnim sindikatima, političari su spremni da usvoje i mere koje rade protiv najugroženijih slojeva radnika. Zato garantovanu minimalnu zaradu ne treba brkati sa merama socijalne politike – ona je sasvim suprotno od toga. Povećanje minimalne zarade pogoduje onima sa sigurnim radnim mestima, ali za radnike čija radna mesta nisu tako bezbedna i koji nisu članovi sindikata, politika minimalne zarade povećava verovatnoću gubutka posla. Za nezaposlene, regulisana minimalna zarada je ono što ih drži van posla. Zakonska minimalna zarada nije jedini uzrok nezaposlenosti. To mogu biti i razni strukturni ili ciklični faktori. U periodima opšte ekonomske krize ili kada se privredna struktura menja, normalno je da se i nezaposlenost na neko vreme poveća. Ali najveći deo krivice za nezaposlenost dolazi upravo iz državnih i sindikalnih politika čiji je navodni cilj da zaštite interese radnika. Zakonska rešenja koja otežavaju i poskupljuju otpuštanje radnika štite one koji imaju posao u trenutku donošenja takvog zakona, ali kada poslodavci ne mogu lako da otpuste, onda se teže odlučuju i na zapošljavanje novih radnika. Efekat je isti kao i kod minimalne zarade – profitiraju članovi sindikata i oni sa već sigurnim radnim mestima, a stradaju nezaposleni. Zarade u Srbiji jesu niske u odnosu na evropske zemlje, ali taj problem se ne može rešiti državnim dekretom o obaveznoj visini plata. Visinu plata u jednoj zemlji određuje produktivnost radnika – vrednost proizvoda koji rad stvori u jedinici vremena. Pošto se produktivnost u zemlji ne može povećati uredbom Vlade, onda ne mogu ni plate. Produktivnost pre svega zavisi od stepena u kojem država omogućuje slobodno tržišno takmičenje privatnih firmi. Izbegavanje tržišnih zakonitosti kontrolama cena i plata, kao i multiplikacija regulatornih agencija, gomilanje birokratije i odlaganje privatizacije javnih preduzeća su faktori koji sprečavaju rast produktivnosti. To su pravi ekonomski razlozi niskih zarada u zemlji, a ne zakonski minimum zarade. (Autor je predavač na Univerzitetu Viskonsin, Kijev)