Bura u čaši vode

Snežana Miletić Umetnost je, ma kako to danas neverovatno zvučalo, i u Srbiji nekad bila ozbiljan botoks za mozak, razlog da se digne revolucija, da se ustane za pravdu, da se ne posustane. Danas, međutim, Srbiju teško da išta čini živom do najvulgarnijeg trača, najbezveznijeg skandala, najbljutavijeg rekla-kazala novinarstva ili nekog „da baciš peglu“ TV formata... Skandal u Srbiji su i dva bilborda na kojima pored dve devojke i dva momka stoji natpis Upravo venčani. O čemu je, dakle, reč? Ovih dana Novi Sad je - navodno - ozbiljno uzdrman i uznemiren, ne zbog nekoliko miliona ozbiljnih ali i te kako rešivih gradskih problema, već zbog dva pomenuta bilborda u Ulici Jovana Subotića, kod Uspenske crkve i na Bulevaru Jaše Tomića, na uglu kod Kisačke, koji su deo izložbe „…by the way…“, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Rad grupe od desetak mladih austrijskih umetnika problematizuje razne društveno škakljive teme: političku (ne)kulturu (bilbord o tučama u parlamentu, postavljen u blizini Izvršnog veća Vojvodine), istopolne brakove (dva pomenuta plakata koja su delo Feda Ertla), novo političko divljaštvo (bilbord na obali Dunava, na Keju žrtava racije, na kojem je stilizovana meta koja aludira na NATO bombardovanje) i tome slično. Izložbu bismo u celosti mogli da vidimo do planiranog 21. aprila da ovih dana, po sistemu „ko je veći katolik od pape“, nije uklonjen jedan njen segment - bilbord kod Uspenske crkve na kojem su dva momka - Pol i Dejvid. Uklanjanje nije, bar ne otvoreno - kako bi neko možda pomislio - inicirala Pravoslavna crkva jer joj je plakat stajao ispred nosa, već je ono inicirano sa druge adrese, navodi direktor MSUV Živko Grozdanić. Ne radi se tu ni o kakvoj zaveri, već o prvoklasnoj malograđanštini i elementarnom neobrazovanju: „Izložba umetnika iz Austrije postavljena je da bi propitivala javni diskurs u kontekstu javnog gradskog prostora. Ona je neka vrsta uzvratne umetničke posete-razmene. Mi smo već izlagali u Gracu i tada smo otvorili mnoga, za njihovo društvo, bolna pitanja, jer čak i tolerantna društva kakvo je njihovo imaju osetljivih tema. Ovde se, dakle, radi o umetničkom delu, o umetnosti, a ne o reklami ili propagandi, kako je to tendenciozno i manipulativno iskoristio jedan lokalni list. I to što su uradili jeste zapravo manipulacija i skandal, a ne ova izložba, jer kako drugačije objasniti da list koji u svom imenu ima reč „građansko“ i samim tim bi trebalo da promoviše građanske vrednosti, intonira tekst tako da se jedno umetničko delo na naslovnoj strani naziva skandalom... Da je to uradio neki tabloidni dnevni list, na koji smo navikli da piše razne nepodopštine, to bi bilo razumljivo a to što je nakon toga javnost, navodno, ustalasana a Novosađani uznemireni, bilo je povod da se pokrene priča o skidanju bilborda, što je za mene isto kao kad bi neko ušao u neku galeriju i skinuo Konjovića“, kaže Grozdanić. Prema njegovim rečima, na bilbordima su pokrenute još neke ozbiljno bolne teme našeg društva. „Na jednom od njih, na primer, problematizovano je bombardovanje Srbije ali niko nije tražio da se ukloni taj bilbord, niti su političari iz Banovine tražili da se makne bilbord koji je u njihovoj blizini. Bojim se da ovo društvo nije sazrelo, ne samo za ovaj umetnički projekat, nego za bezbroj drugih stvari, prvenstveno za ideju umetnosti koja ima dignitet i zadatak da otvori analizu, da problematizuje, tera na razmišljanje... “ Zanimljivo je da se u odbranu umetnosti i slobode javne reči i delovanja nije javio baš niko od umetnika, javnih institucija ili neko iz – šta to beše - intelektualne elite Novog Sada ili Srbije. Grozdanić kaže da su dobili jedino mejl od gej organizacije i dodaje da u celoj priči nije problem crkva, „jer ona će prosto uvek imati određeno mišljenje na temu gej braka“, niti firma „Sistem bilbordi“ iz Bečeja, čiji je vlasnik uplašen reakcijom javnosti, brže-bolje maknuo dečake ispred Uspenske, već da je problem mnogo ozbiljnije prirode: „Privatno mogu da kažem jesam li ili nisam za gej brakove, i to mišljenje mogu da imam kod kuće. Ali kad izađem na ulicu, onda moram da poštujem društvene norme i zakone koji me obavezuju da budem pristojan, da poštujem pravila društva u kojem živim. U tom kontekstu otvorio sam pitanje - zašto novosadska javnost nije bila uznemirena pre godinu dana kada je vladika Irinej rasterao performere ispred svog doma i kada je satima kasnije zvonio tako da su uši otpadale! To se zove uzurpacija javnog prostora. To je pravljenje subjektiviteta od javnog prostora i to je osnovni problem ovog društva. LJudi ne umeju da naprave razliku između javnog i privatnog. Budi ti privatno vernik ili komunista, jeretik ili hrišćanin, ateista ili bogobojažljivi, šta god hoćeš, ali postoje opšta pravila koja važe u društvu, njih se moraš držati kad izađeš na ulicu.” O tome, je li srpsko društvo spremno za prihvatanje novih civilizacijskih pravila kroz umetničko delo kakvo je ovo, da li ovaj događaj znači da je ono zdravo ili bolesno te da li umetnost danas podstiče na razmišljanje ili je ipak često i političko oružje, za NIN govori psihoterapeut Zoran Milivojević: „Ako je umetnost slanje neke poruke, onda je sasvim prihvatljivo da se delovanje umetnika u javnom prostoru može „čitati“ i kao politički čin. Legitimno je da umetnici kroz svoj umetnički medij deluju politički, ali legitimna je i politička interpretacija njihovog rada. To znači da se politička poruka nekima neće sviđati, tako da će umetničko delo biti predmet političke kritike. I to je sasvim legitimno. Ovo se mnogim umetnicima ne sviđa. Smatraju da je umetnost iznad ili izvan običnog života, da umetnost ima neku uzvišenu poziciju u odnosu na, recimo, politiku. Na osnovu toga pretenduju da oni, samo zato što se bave umetnošću, imaju neku uzvišenu poziciju iz koje poručuju nešto onima dole. A dole su ljudi za koje se smatra da nemaju potreban senzibilitet, da ne razmišljaju i slično. Veoma često javnost ovo prepoznaje i ne reaguje na umetničko delo na onaj način na koji bi umetnik želeo, blago ga ignorišući. I zato je jedan od problema savremene umetnosti i to da se veoma snažno pojačava umetnička poruka, da se ide na skandal, na šok. I naravno, kada se dobije negativna reakcija onih koji su iziritirani određenom porukom, tada nastaje igra koju možemo nazvati „odbrana umetnosti“ u kojoj se pretpostavlja da je umetnost po definiciji plemenita, a da su oni drugi mračne, konzervativne sile. Na taj način i umetničko delo i sam umetnik dobijaju na važnosti. I šta sada imamo: situaciju da su iz prosvećene Austrije stigle poruke, koje se nekim ljudima nisu dopale, tako da je ispalo da ovde žive neprosvećeni, zatucani i konzervativni ljudi. Koliko sam ja shvatio niko nije zapalio bilborde, niko nije protestovao ispred ambasade. Desila se samo bura u čaši vode, od koje novine gladne senzacija pokušavaju da smisle način da se prodaju“, misli Milivojević. I dobro je da se vidi gde smo a gde nismo. Novu šansu za preispitivanje imaćemo 14. aprila kada u Novi Sad stižu umetnici iz Austrije da zajedno, javno i otvoreno, diskutujemo o slobodama. Xomoseksualnost pod tabuom Verner Fenc, kustos izložbe: Istopolni parovi u istočnoj i jugoistočnoj Evropi generalno sebe vide u sukobu s jednim snažno patrijarhalno obeleženim društvom u kome centralnu ulogu igra konzervativna, mahom tradicionalna pravoslavna crkva. U jednom takvom okruženju homoseksualnost stoji pod tabuom. Radovi Feda Ertla, koji se drže estetike trendovskih modnih magazina i istovremeno repliciraju tradicionalne poze „svadbenih” fotografija, unose u umetnost - u tom društvenom kontekstu - možda sablažnjive događaje, iz kojih povratno deluju na gradski prostor i tom provokacijom podstiču na razmišljanje.