Bos na Brankovom mostu

Uvek kad objavim neku žešću ekskluzivu jave se neki pametnjakovići da gunđaju, ali nemaju petlju, bajo, da me javno demantuju! Celog, bre, vikenda pišti mi morbidni, stizale anonimne SMS poruke, a neke kao da su i iz diplomatskih krugova. Kao, ne smeta im toliko što je, prošle nedelje, Rabindranat Tagora u Beogradu bio inkognito, već što je sa moje terase na Evropu i Zapad prdeo! A, čuj, ima i onih koji misle da sam „celu priču o Tagori izmislio“! Zavist, zavist će Srbe da satre! Ali, šta ćeš!? Što si, to si! Ne bi me čudilo da mi prišiju kao moj trač da je „Mahatma Gandi bio gej“. Tim pre, što je Tagora u Gandija gledao kao u boga mada nisam čuo da je među njima nešto bilo. E, sad i Tagora mi je, prošle nedelje, potvrdio da je Gandi „zbog nemačkog arhitekte Hermana Kalenbaha napustio ženu Kasturbaj Mahandži s kojom je imao četvoro dece“. Inače, taj Kalenbah „bio je bilder jevrejskog porekla“, a u ljubavnoj vezi sa Gandijem bio je „tobdžija“. Shodno tome, Mahatma, „otac indijskog naroda“ bio je „furundžija“. I živeli su srećno dve godine u Južnoj Africi. Ah, kada su se rastali, Gandi je Kalenbahu pisao: “Tvoj portret mi stoji na kaminu, a kamin je nasuprot mom krevetu. Vazelin me podseća na tebe...“ Hvala bogu, da sve ovo piše u bestseleru „Velika duša“ DŽozefa Lelivelda, bivšeg urednika „NJujork tajmsa“, da ne ispadne da je ovo još jedna moja izmišljotina. I, samo da se zna da je istoričar Predrag Marković, a ne ja, napisao da se stari kralj Petar žalio prijateljima kako mu „Mika Alas pečati sina Đorđa odostrag“. K. G. Jung sedi na šamlici, i, zabrinuto povlači dug dim iz srebrnaste patarenske lule: “Eeej, ko bi rekao da se Mika Alas time bavio, a ovamo, šatro, matematičar, pa još akademik! Nego, možda bi bolje bilo da je princ Đorđe kralja Petra na prestolu nasledio, možda topli princ ne bi Srbe u albansku golgotu poveo, već bi pored Dunava samo Mikinog soma pecao...“ Slušam Junga i mislim se: vredi li mi, u svetlu svih ovih skandala, da vam se pohvalim kako su me zvali iz Holivuda da učestvujem u pisanju scenarija za DŽemsa Kameruna, za film o caru Konstantinu. I ko će mi, uopšte, verovati da sam holivudsku ponudu odbio!? A, čuj, traže mi da bude strogo „hrišćanski film“! S tim u vezi, Dmitrij Gluhovski (32) mi se, prošle nedelje, u beogradskom kafiću „Plato“ hvali da će se snimati film po njegovom romanu „Metro 2033“. A sinopsis je strava! Posle Trećeg svetskog nuklearnog rata u katakombama moskovskog metroa, malobrojni, preživeli Moskovljani u tunelima ratuju, klanovi protiv klanova, ali ratuje se i protiv ljudskih bića koja su usled radijacije mutirala. A tu hara i Putin sa svojim uličarima, džudistima, a Boki Kluni neće biti ni statista, ali to ne znači da iz Srbije neće statirati neki Obamini klovnovi. Slušam Gluhovskog, u „Platou“ srčem espreso, i, dumam: Gde li ćemo mi, bez beogradskog metroa, kada se, nuklearno, zarati? Ne možemo svi da se nabijemo ispod Terazijskog prolaza, mada kako je krenulo ovo sa Fukušimom, nuklearni rat nam neće ni trebati... S tim u vezi picnem se, u petak. Obučem belu svilenu košulju iz Ciriha, sako iz Minhena, crne pantalone od kašmira, i, zeznem se, poslušam Bilju, pa umesto klompi navučen crne „diplomatske“ cipele, a koje sam, zadnji put, obukao kada mi je drug Tito umro. Tako uparađen krenem u japansku ambasadu, u „Geneks“ apartmane na Novom Beogradu. Hoću da iz Fukušime u Srbiju dovedem japansku decu na oporavak. Kao što sam pre dvadesetak godina doveo oko dve hiljade dece Černobilja i dobio medalju od Gorbačova. Mada, znam; reći ćete da sam i ovu medalju izmislio. Elem, krenem taksijem, kod Japanaca, kad, oćeš, bato! Beograd je blokiran; Boki Kluni sa „kumicom“ Jadrankom Kosorkom i onim Slovencem kome ni ime ne znam, pije vino u smederevskoj vili Obrenovića!!! Kasnim u japansku ambasadu četrdeset i pet minuta i psujem sve redom: i Bokija i njegovu „kumu“. Eej, blokirali grad, državu! Šta će tek da rade u svetskom nuklearnom ratu!? Obavim u japanskoj ambasadi, pa ajd, u „okupirani“ Beograd, preko Brankovog mosta, pešice! Ali, avaj, počnu žešće da me žuljaju „diplomatske“ cipele, mislim, „brozovke“! I, izujem se, brale, pa bosonog, preko mosta, krenem. Kad, tip iz crnog džipa mili, pored mene, i pita: “Gospodine, da li vam je loše? Da vas povezem?“ Tu se brecnem: A gde da me povezete, gospodine, kad i vi, malo malo, pa stanete? Ne vidite li da je sve ovo otišlo u majčinu!? Tu tip iz džipa slegne ramenima jer nema odgovora za ovo što se u Srbiji dešava... Okupacija, batice, okupacija bez ispaljenog metka! U neko doba, stignem bosonog, sa cipelama u rukama, u Gročansku kao težak ranjenik posle Solunskog fronta, bez Karađorđeve zvezde. I skrhan, više od građanskog poniženja nego od umora, sastavim se sa ligeštulom na terasi. Kao u nekom bunilu kroz glavu mi defiluju Tagora, Gandi, Gadafi, Obama, Homer Simpson, Putin, ali i Boki Kluni sa „kumicom“. U tom košmaru jasno čujem i moju Crnu: “Beži, beži na Suvu planinu! Nećeš, valjda, da čekaš svetski nuklearni rat u Terazijskom podzemnom prolazu? I ne sekiraj se što ti ne veruju da si, prošle nedelje, Tagoru ugostio.“