Nešto škripi u državi Srbiji

Neće samo žmarci i jeza u redovima protivnika biti efekat škripe stiropora na subotnjem skupu u centru Beograda. Marketinški mudro promovisan kao simbol protesta, taj laki izolacioni materijal mogao bi poslužiti i za skrivanje neprijatne činjenice: opozicija i vlast, preko leđa građana, vode ljutu ali ne i sasvim iskrenu borbu oko – prilično efemernog cilja. Najveća opoziciona stranka pozvala je nezadovoljne građane da se na ulici bore za održavanje izbora 18. decembra. A to je pet meseci pre redovnog roka za njihovo održavanje. Iza teške verbalne paljbe ključnih izbornih rivala dobro su, međutim, skrivene nezvanične informacije o uticaju Brisela na određivanje izbornog termina, kome i jedna i druga “proevropska” opcija teško da mogu odoleti. Dvostruka igra je komplikovana, ali su njena osnovna pravila jasna: održati dobre odnose sa Zapadom, sačuvati naklonost tajkuna, imati redovnu međusobnu komunikaciju koja omogućava čuvanje zajedničkog interesa (od mešetarenja sa zakonom o finansiranju stranaka i kreativnog tumačenja evropske preporuke o ukidanju blanko ostavki za poslanike, do otvaranja mogućnosti za ulazak u koaliciju nakon izbora). I za sve to vreme u očima birača predstaviti se kao najbolji spasilac od katastrofe u koju Srbiju sigurno vode – oni drugi. Naprednjaci će, zato, nastaviti da vuku poteze iz kojih će jedan deo birača zaključiti da su vlasti saterane u ćošak i naterane na ustupke. Demokrate će svim političko-medijskim sredstvima stvarati utisak da i dalje suvereno vode igru, a njihovi manji koalicioni partneri nastaviće da se, namigivanjem opoziciji, spreme za eventualni demokratski izborni brodolom. Što iskustvo, što sumorni pokazatelji o stanju u kome se zemlja nalazi, ukazuju na male šanse da bi sva njihova primamljiva predizborna obećanja i veliki planovi mogli ozbiljnije uticati na poboljšanje uslova života u Srbiji. A time i na razloge zbog kojih demonstranti iz cele Srbije dolaze u Beograd da subotnje popodne, a možda i neki dan duže, “naoružani” stiroporom, provedu na skupštinskom platou. Preplavljen cinizmom negovanim tokom brojnih godina suočavanja sa izneverenim obećanjima, jedan nekadašnji pripadnik “srednje klase” već je izrazio nadu da će nakon mitinga uspeti da nakupi dovoljno bačenog stiropora za izolaciju kuće i tako smanji troškove grejanja za narednu zimu. I verovatno da nije jedini koji je došao do takve pragmatične ideje - s obzirom na dosadašnje slučajeve zloupotrebe ili traćenja energije nezadovoljnih građana okupljenih na platou ispred zgrade promenljivog naziva. Upravo sa tog mesta, krajem osamdesetih, Slobodan Milošević je, praćen ovacijama, obećavao hapšenje kosovskog političara Azema Vlasija, najavivši deceniju izgubljenih ratova, teških tragedija i svakakvih poniženja kojima su izloženi građani. Oktobra 2000, očajanje običnih smrtnika namučenih njegovom desetogodišnjom vladavinom, na tom istom mestu pretvoreno je u izbornu pobedu DOS-a. Deset godina kasnije, jedan od dvojice ključnih aktera te pobede, uvređen je zbog zahteva nadležnih organa da govori o događajima koji su prethodili atentatu na drugog aktera. Miloševićeva partija učestvuje u vlasti sa nekim od stranaka koje su ga rušile, a opoziciju predvode nekadašnji radikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, pojačani Velimirom Ilićem, stručnjakom za razlikovanje krađe od “kraduckanja”, Milankom Karić, suprugom odbeglog Bogoljuba Karića i Aleksandrom Vulinom, nekadašnjim istaknutim članom partije Miloševićeve supruge. I vlast i najjača opoziciona stranka građanima obećavaju, suštinski, isto – ulazak u Evropsku uniju najbržim mogućim tempom. Možda bi ta obećanja bila uverljivija ako bi se, kojim slučajem, pre sledećeg puta u Brisel, i jedni i drugi pripadnici kaste koja već dve decenije dobro živi od politike, malo bolje upoznali sa stanjem zemlje i ljudi koje planiraju da “uvedu u Evropu”. Mogli bi, recimo, da pogledaju dokumentarni film “Tužna Morava” – o reci koju je zarobio otpad, ili snimak sa skupa podrške Japanu na Trgu Republike, gde su dobre namere ostale u senci besmislene pohlepe ljudi koji su izgubili ljudskost. Sagovornici iz Brisela će ih, već, podsetiti na podatke o najvećoj stopi nezaposlenosti u regionu, najmanjim platama onih koji imaju posao, i “slavnom” rezultatu primene strategije za borbu protiv sveprisutne korupcije: 15 posto plana za poslednjih šest godina! Tako tužnoj zemlji i tako tužnim ljudima, za vraćanje nade i energije kakva je postojala pre deset godina, potreban je mnogo ozbiljniji podsticaj od šupljih priča o Evropi. Na primer: pravda koja nije selektivna i ne dozvoljava lopovima da otkupe slobodu, kriterijumi koji nisu rastegljivi i pravila koja nisu krojena po meri moćnih interesnih grupa.