Odbrojavanje počinje

Veliki miting opozicije mogao bi da ostane upamćen kao prvi masovni skup na kojem neće biti najvažnije pitanje koliko će ljudi okupiti, niti kakve će poruke sa njega poslati, već kako i kada će biti završen. Sa kojim će se osećanjem građani vratiti kući - zadovoljni što je vlast uvažila pritisak opozicije i pristala na vanredne izbore, ogorčeni zbog bahatosti vlasti ili nemoći opozicije ili će možda odlučiti da uopšte ne idu kući, već da svoje socijalne i političke frustracije lično uruče predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Nekoliko dana pred miting, dve najveće stranke u Srbiji, koje su u poslednje vreme češće viđene u velikoj koaliciji nego u velikom sukobu, uspele su da u politički rečnik vrate pojmove i poruke koje smo poslednji put čuli u kampanji 2000. godine – rušenje ustavnog poretka, vlast se ne osvaja na ulici. Isto je mesto, slična je i retorika, samo su zamenjene uloge. U društvu u kojem se dogode tuča i stampedo u redu za sadnice japanske trešnje, ovakva verbalna pregrejanost i stranačko ukopavanje noćnim saopštenjima pred veliki i odlučujući miting deluje opasno ili bar neodgovorno. Ako se bolje pogleda ispod upozorenja o rušenju ustavnog poretka ili preuzimanja vlasti videće se da su Boris Tadić i Tomislav Nikolić složni u oceni da izbore treba održati nakon što Srbija dobije status kandidata, s tim što prvi misli da bi to trebalo učiniti nekoliko meseci posle, a drugi neposredno posle kandidature, prvom je strašno stalo da se zovu redovnim, a drugom vanrednim. Tih nekoliko meseci je, međutim, postalo glavni test političke zrelosti, u kojem dve vodeće stranke žele da ostvare simboličnu pobedu pre izbora, da počnu partiju sa belim figurama ili da imaju prvi udarac u dugoj tuči za birače. Hoće li, dakle, uspeti Nikolićevo događanje naroda ili Tadićevo odgađanje naroda? Već odavno su novinari iz čuvenih pouzdanih izvora obavešteni kako su dve velike stranke uz asistenciju evropskih ambasadora postigle dogovor da će izbori biti raspisani negde u trećoj nedelji oktobra (jer će pre toga, 12. oktobra, Evropska komisija predložiti da se Srbiji dodeli status kandidata), a održani u decembru. Nikolić je, prema istim izvorima, već učinio veliki ustupak kada je saopštio da će sačekati decembar, zbog čega su njegovi saradnici nekako uvereni da bi evropski prijatelji sada morali da izvrše pritisak i na Tadića kako bi on demonstrirao konstruktivnost i demokratičnost. Iako se istraživači javnog mnjenja slažu da svakim danom naprednjaci povećavaju prednost nad demokratama, lider naprednjaka je priklešten između očekivanja briselskih balkanologa da neće biti radikalan u borbi za vanredne izbore i sve nestrpljivijih simpatizera koji žele da se promene dogode prekjuče. Ta nestrpljivost nije rođena zbog želje da njihova stranka što pre dođe na vlast, pre je oslonjena na sociološki profil simpatizera opozicione koalicije kojima samo još u lične karte nije upisano da su većinom gubitnici tranzicije ili građani drugog reda u državi u kojoj je za zaposlenje najvažnije da imaš partijsku knjižicu ispravne boje. I dok se bude obraćao pristalicama, u subotu, Tomislav Nikolić će se naći pred ozbiljnom dilemom - kako da se miting ne pretvori u provalu socijalnog gneva, a da istovremeno ne izađe sa njega kao oslabljeni lider koji je pokazao da je veoma odgovoran političar posmatračima iz Brisela ali ne i svojim biračima. “U Srbiji svakog dana rastu socijalne frustracije, a naprednjaci kao da imaju velike nedoumice kako uopšte da kanališu to nezadovoljstvo, zbog čega se sada nalaze pred rizičnim izborom da radikalizuju delovanje ili da smiruju situaciju. I jedna i druga opcija može da im se obije o glavu, ako to nezadovoljstvo izađe van njihove kontrole. To se može obiti o glavu i demokratama koje očigledno guraju Nikolića u ćorsokak, jer su već odbili nekoliko kompromisnih predloga naprednjaka i tako ga prosto izazivaju da radikalizuje svoje delovanje”, kaže za NIN Vladimir Todorić iz Centra za novu politiku, koji napominje da vreme ne radi za DS i da evropska kandidatura neće prelomiti naredne izbore. “To će biti veoma značajno za zemlju, ali se bojim da je ministar LJajić u pravu kada kaže da to neće odlučiti na izborima. Vlast će morati da razbije apatiju, da pokuša da motiviše apstinente, što se i vidi po svakodnevnom fabrikovanju velikih inicijativa i projekata od ruskih deset milijardi evra, do Francuza koji grade metro.” Nikolić i Vučić će do subote čekati poziv predsednika Srbije, ali će istovremeno razmatrati moguće scenarije za 16. april, od kojih se novinarima najčešće pominje da će Nikolić na simboličan način raspisati izbore za 18. decembar, pozvati građane u šetnju gradom uz obećanje da će narednih nedelja stranka uspeti da ubedi vlast da pristane da Svetog Nikolu sačeka sa novim izbornim rezultatima. U toj igri živaca ili pokazivanju mišića, Tadić ima ozbiljnu taktičku prednost jer zna da parlamentarnu većinu neće dirnuti čak ni javno poniženi Dinkić, dok Nikolić zna da sebi ne sme da dozvoli dva slomljena prozora i jednu obrnutu žardinjeru, jer će kod trećeg slomljenog prozora već u brzim medijima i spontanim reagovanjima nevladinih organizacija brzo postati pseudonim za glavnog rušitelja naše prestonice. Tadić ima jasnu taktičku prednost i može sebi da priušti da rivala, kojeg je dva puta pobeđivao na izborima, izaziva da preduzme neki muški potez. Nikolić, međutim, ima takvu stratešku, dugoročnu prednost da mu je dovoljno da povremeno, zabrinutog lica, kaže da ova vlast mora što pre da ode i da mirno sačeka kraj autodestruktivnog procesa koalicije koja je, formalno, okupljena oko kabineta Mirka Cvetkovića. Posle sklapanja primirja između Nikolića i Koštunice, koji je do sada imao gotovo zagarantovanu poziciju u opoziciji i posle narednih izbora, manje stranke vladajuće koalicije su počele da razmišljaju kako da izgrade kanale komunikacije prema Nikoliću, čoveku prema kome se kotrlja grudva vlasti. Možda su zato u verbalnom ratu DS i SNS, socijalisti i Dinkićevi i regionalisti ostali prilično neutralni, trudeći se da ne zatvore sva vrata prema potencijalnom partneru. “Natezanje oko raspisivanja vanrednih izbora postalo je cilj za sebe. Ono je više simbolično pitanje za našu političku klasu, nego što je politički važno pitanje za naše birače. Pred izbore se čitava ovdašnja politička klasa uzbudi, zahvati je nekakva groznica, jer se odlučuje o položajima i o korišćenju velikog novca u naredne četiri godine. Zato Nikolić-Tadićevo natezanja oko vanrednih izbora pre ima funkciju podizanja temperature u redovima partijske vojske, razdraživanja boraca pred bitku, svojevrsne mobilizacije, nego što stvarno pogađa srce običnog, malog čoveka. Zato i ne verujem da će se u subotu desiti nešto presudno. Birači će ići u crkvu, na Lazarevu subotu, ili će otići u šoping ili u svoju baštu, dok će pred Skupštinom da bude još jedna smotra partijske vojske. Ništa neuobičajeno”, ocenjuje politički analitičar Slobodan Antonić. Na drugoj strani platoa ispred Skupštine, Tadićeve živce neće uznemiriti škripa stiropora, ali će verovatno razmišljati šta je to što njegova stranka može da dobije u nekoliko meseci izbornog grejs perioda, osim što će demonstrirati Nikoliću da i dalje drži vladajuću koaliciju i državni aparat pod kontrolom. Istraživanja koja objavljuju dnevni listovi ukazuju na to da se razlika između naprednjaka i demokrata povećava, a neki eksperti za javno mnjenje će već reći da vlast ulazi u spiralu nezadovoljstva kada se isti oni građani, koji su pre tri godine registrovali svaki dobar potez i zanemarivali sve propuste vladajuće koalicije, pretvaraju u hodajuće skenere svih promašaja Tadićevog tima. Ti “nesigurni glasovi” koji odlučuju gotovo na svim izborima, sada se odlivaju prema naprednjacima, što je i stvorilo tako veliku razliku u istraživanjima (41 -24 prema jednom istraživanju, a 37-28 prema drugom), a zanimljiv je i trend da se manji deo glasača demokrata, oko dva odsto, okrenuo ka LDP-u. Šta bi to Tadić dobio od decembra do aprila ili maja ili šta bi to Nikolić mogao da izgubi? Na prvi pogled, demokrate će kandidaturu uzeti kao krunski uspeh ove vlade, a nema sumnje da će u režimskim medijima preko noći Srbija postati obećana evropska zemlja, kojoj će stići ogromna količina novca iz briselskih fondova samo dva dana nakon izbora. U vladajućoj koaliciji su, ipak, svesni da Evropa neće prelomiti izbore, jer je evroentuzijazam znatno oslabio kod njihovih pristalica a porastao kod lidera naprednjaka, koji su inteligentno stavili do znanja da će pomoći demokratama u sticanju kandidature, čime su razbili i poslednju mogućnost novog referenduma za i protiv evropske budućnosti. To, međutim, ne znači da referendumske atmosfere neće biti, ali će oštrica te kampanje usmeriti ka očajnim rezultatima ekonomske politike i metastaziranoj korupciji gde će Tomina stranka imati jasnu prednost. Demokrate će, na drugoj strani, nastaviti borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije kako bi preventivno ublažili napade opozicije, a valja očekivati i kontranapade usmerene na lik i delo Bogoljuba Karića ili Velimira Ilića. Najave da bi privatizacija Telekoma mogla da bude značajniji politički događaj od kandidature kao da su potvrđene odlukom Vlade da na ponižavajuću ponudu austrijskog Telekoma odgovori ponudom da se uđe u otvoreno cenjkanje. I dok se u samoj vladajućoj koaliciji vode žestoke rasprave o Telekomu bez jasnog razrešenja, taj aranžman bi mogao da presudno utiče na datum izbora. Ako se ipak proda Telekom, vladajuća koalicija će se truditi da izbore odloži što više, kako bi imala dovoljno vremena da se stiša nezadovoljstvo zbog prodaje ali i da se novac od prodaje upotrebi u strateško-kampanjske projekte. Ako se proceni da je ipak reč o poslu visokog rizika, izbori bi bili održani već u januaru jer je najvažnije da se nazovu redovnim i da se održavaju u izbornoj godini, makar se to dogodilo 1. januara. Tih nekoliko meseci produžavanja roka trajanja Cvetkovićevog kabineta bilo bi upotrebljeno za konsolidaciju vladajuće stranke, koja će sve manje biti raspoložena da uspehe deli sa partnerima jer ih, uspeha, ima tako malo a partnera previše. To vreme bi mogla da upotrebi za pokušaj destabilizacije naprednjaka, jer se može očekivati povratak Vojislava Šešelja koji će sa aerodroma krenuti u rat protiv svojih nekadašnjih najbližih saradnika. Iz razgovora sa demokratskim funkcionerima se može saznati da se ozbiljno razmišlja da se istovremeno raspišu predsednički i parlamentarni izbori kako bi Tadić svojim preostalim autoritetom zaustavio pad rejtinga stranke, a kod naprednjaka otvorio nove dileme jer u slučaju njihove izborne pobede premijer sigurno neće biti neka simpatična, neupadljiva i krajnje neambiciozna osoba. U razgovorima sa izvorima se može čuti još mnogo veoma zanimljivih teorija, scenarija koji bi mogli da postanu holivudski hitovi, ali je prilično obespokojavajuće to što se u mnoštvu lukavih, visprenih ideja kako se sve može doskočiti protivniku ne nazire nijedna ozbiljna projekcija, nijedan odgovor na sasvim jednostavno pitanje – a kako će to Srbija izgledati i gde će se nalaziti za tri ili pet godina. Škripanje i arhetip NIN se upustio u jalov posao: od 13 pozvanih psihologa opšte prakse, neuropsihijatara, psihoterapeuta, niko nije ni pokušao da nam odgovori zašto se neki ljudi ježe na škripu stiropora? Ili, da ne budemo tendenciozni, zašto se ježe na škripu krede na školskoj tabli? Pomoć smo, u cajtnotu, zatražili na internet-pretraživaču Gugl. Pronašli smo tvrdnju psihoterapeuta Nebojše Jovanovića, vlasnika psihološko-edukativnog centra „Akademija uspeha“. On kaže: “Za razliku od gađenja, jeza koju izaziva grebanje po školskoj tabli, kao i drugi oblici škripe, posledica je spoljašnjih stimulansa. Disonantni tonovi predstavljaju signal za opasnost, doživljavaju se kao upozorenje.“ Ovaj odgovor je, tipično, bihevioristički, i mnoge će zadovoljiti. Ali, jungovci bi dodali da su u arhetipovima kolektivnog nesvesnog, disonantni tonovi ono što nas podseća na kiše meteora, zemljotrese, vulkane, pa i džinovske reptile koji su nas po prašumama jurili i za sobom krš ostavljali... Neće, valjda, takvog krša biti 16. aprila kada počne masovno škripanje stiropora? Porasla prodaja stiropora Na aktuelnom beogradskom Sajmu građevine za štandom najvećeg proizvođača stiropora u zemlji, Hemijske industrije „Prvi maj“ iz Čačka, nezvanično se moglo čuti da su dobili „veću porudžbinu“ od lidera Nove Srbije Velimira Ilića. U „Stirodomu“, jedinoj beogradskoj fabrici tog materijala, kažu da su podaci o kupcima poslovna tajna, ali se na Sajmu nekoliko proizvođača iz unutrašnjosti Srbije hvalilo dobrom prodajom prethodnih nedelja. Zvanično: Jedan na kvadrat Policija procenjuje da tokom masovnih protesta jedan protestant zauzima jedan kvadratni metar. Svako ko je ikada ušao u gradski prevoz zna da je čoveka moguće sabiti i na znatno manji prostor, ali to je formula kojom se policija vodi procenjujući bezbednosne rizike. Prema njoj, ako protestanti 16. aprila ispune plato ispred Doma Narodne skupštine, okolne ulice i Pionirski park, to će značiti da ih je prisutno oko 100.000. Ako vidite da je Pionirski park prazan, protestanata je oko 80.000. Šta Nikolić dobija mitingom: • pokazuje snagu svoje stranke i ima inicijativu u odnosu na vlast • vežba i trenira još uvek mladu stranačku organizaciju • nezadovoljstvo sopstvenih birača koji bi mogli da se razočaraju ako uvide da je stranka suviše pasivna Šta može da izgubi: • još jedan veliki skup bez rezultata bi mogao da demorališe simpatizere i aktiviste • zaoštravanjem odnosa prema vlasti zatvoriće vrata za buduću saradnju • eventualni incidenti bi mogli da naruše teško stečen imidž umerenog, evropskog političara Zbog čega bi ljudi išli na miting: • zato što veruju da je promena vlasti direktno povezana sa njihovom egzistencijom • zato što su uvereni da vlast najbolje razume govor ulice • zato što će direktno čuti i videti ono što ne mogu da čuju ili vide u medijima Zbog čega se izbegavaju mitinzi: • zato što su mitinzi deo prošlosti i nisu potrebni u demokratskom društvu • zato što se ništa ne može rešiti takvim skupovima • zato što postoji opasnost od nereda ili incidenata Očekujem više od 100.000 ljudi ALEKSANDAR VUČIĆ, zamenik predsednika Srpske napredne stranke Drugi čovek najveće opozicione stranke je u danima pred miting produžio radni dan do te mere da je predložio novinaru NIN-a da se razgovor obavi ili oko ponoći ili u sedam ujutru. Nije zabrinut za ishod mitinga, ali jeste začuđen iznenadnim zaoštravanjem retorike između dve najveće stranke u Srbiji. Šta ste vi u stranci odredili kao cilj mitinga i znate li kako će se on završiti? Mi smo naterani na ovaj miting, jer smo u februaru održali veliki skup gde smo vlastima poručili da u naredna dve meseca želimo da postignemo dogovor o raspisivanju vanrednih izbora, pošto je svima jasno da sadašnja Skupština ne odslikava želju i volju građana. Dobili smo samo bahate i osione odgovore vlasti, zbog čega želimo da pokažemo Tadiću i njegovim saradnicima koliko ljudi u Srbiji je nezadovoljno i ogorčeno njihovom vladavinom i koliko je ljudi spremno da danima demonstrira kako bi bili ispunjeni njihovi zahtevi Kada će se miting završiti, šta ste prijavili državnim organima? I koliko ljudi očekujete na mitingu? Mi smo prijavili jedan miting i šetnju, ali ćemo naknadno odlučiti kako će se miting završiti. Očekujem preko 100.000 ljudi, ali kada to kažem onda mislim da će to biti realan broj ljudi, a ne neka pristrasna, stranačka procena. A realno je da je čuvenog 5. oktobra bilo između 90.000 i 95.000 ljudi. Postoje li bilo kakvi razgovori, kontakti između vrhova dve stranke uoči mitinga? Nema nikakvih ozbiljnih razgovora, samo neke krajnje neformalne komunikacije preko posrednika. A podsećam da je prvi naš zahtev da sednemo i da se dogovorimo o vanrednim izborima, ali i kako da država normalno funkcioniše i posle tih izbora. Umesto toga dobijamo sumanute napade na koje smo prinuđeni da odgovaramo. Tadić ode u posetu Francuskoj i dok je u Parizu pojavi se intervju „Večernjim novostima“ pun uvreda na naš račun. Ode u Kuvajt i pojavi se noćno saopštenje sa rečnikom iz 90-ih godina. Ne znam ni sam kako to da protumačim - kao odraz panike u njihovim redovima ili želje da nas guraju u nekakav radikalizam. Kada pominjete noćno saopštenje dok je Tadić bio u Kuvajtu, da li aludirate da u stranci postoje jastrebovi koji zaoštravaju odnose sa opozicijom? Postoje jastrebovi, ali ovo saopštenje je Tadićevo saopštenje, koji je odlučio da iz Kuvajta komunicira sa opozicijom na taj način. Kao što su oni informisani o odnosima u našoj stranci, tako i mi jako dobro znamo šta se događa kod njih. Plašite li se da će se vaši simpatizeri razočarati ako se miting završi bez ispunjavanja zahteva za vanredne izbore? Mi ćemo dati sve od sebe. Sećam se jedne sjajne utakmice Real Madrida sa Valjadolidom u kojoj je na prvom poluvremenu rezultat bio 0:0. Onda su u drugom poluvremenu Ugo Sančez, Galjego, Kamačo, počeli da „ginu“ na terenu, da igraju sjajno i na kraju im je ceo Santjago Bernabe ustao i aplaudirao iako je rezultat ostao 0-0. Dali su sve od sebe. Mislim da će svi naši simpatizeri videti da smo dali sve od sebe i da će to uvažiti.