Banka koja cinkari političare

Bankar je čovek koji vam pozajmi kišobran kad sija sunce a zatraži ga nazad čim počne da pada kiša“ tvrdio je davno Mark Tven. Pošto su alavi i društveno neodgovorni bankari izazvali haos širom sveta 2008. godine nije čudo da se ljudi još uvek sećaju ovog ciničnog komentara čuvenog pisca. Sa druge strane medalje su ljudi koji veruju da je jedini način da zadrže kišobran koliko im je volja da pozajmljuju od razvojne banke. Kao i obično, istina je negde između. Srbija zato treba da bude oprezna u kreiranju svoje razvojne banke. Iskustva iz celog sveta ne ulivaju mnogo optimizma da takva jedna banka može biti motor rasta i napretka. Bilo je mnogo više neuspeha, uključujući i neka vrlo skupa, nego uspeha. Pre nego što se krene u stvaranje takve jedne institucije možda bi bilo dobro istražiti neke druge mehanizme kojima bi se uticalo na loše strane tržišta. Međutim, ako je već država rešena da napravi takvu instituciju bilo bi zanimljivo dobro izučiti neke (od vrlo retkih) uspešne modele. Najveći broj razloga za loše rezultate razvojnih banaka vezano je za nedostatak jasnog mandata i za upravljanje preko slabih odbora direktora koji su pod političkim uticajem. U mnogim slučajevima pokazalo se da su te banke pod političkim patronatom, da su izvor korupcije i rasipanja državnih sredstava. Ipak, neke razvojne banke su bile uspešne i valjalo bi pogledati šta ih odlikuje. Naširoko priznata je nemačka banka za razvoj Kfw koja je ovde dobro poznata jer puno radi u Srbiji. Tu su i druge dve o kojima se ne zna mnogo: Kanadska poslovno-razvojna banka (BDC) i finska Finvera. Šta njih čini uspešnim? Prvo je jasan mandat. Iskustvo kaže da on treba da sadrži bar tri stvari: (1) odabir sektora za ulaganje; (2) pravila saradnje sa privatnim sektorom i (3) minimum efikasnosti. Kako to rade Kanađani i Finci? BDC ima mandat da podržava preduzetnike, posebno mala i srednja preduzeća. Mandat Finevre je takođe jasno određen: da promoviše i razvija mala i srednja preduzeća, da promoviše i podržava izvoz (ona deluje i kao agencija za razvoj izvoza) i da podrži internacionalizaciju finskih firmi. Obe ove ustanove imaju mogućnost da koriste različite instrumente: kredite, garancije i preuzimanje dugova. Druga važna odlika je da BDC i Finevra imaju ulogu koja je komplementarna tržištu, odnosno kreditima privatnih komercijalnih banaka. Obe ove razvojne banke podržavaju projekte koji bi propali jer ih drugi zajmodavci vide kao rizične ili nisu spremni da ih podrže na duži rok. Finevra je, recimo, retko jedini zajmodavac. Ona po pravilu daje kredite zajedno sa grupom komercijalnih banaka (takozvani „sindikalizovani krediti“) i obezbeđuje garancije. Krediti BDC su, sa druge strane, skuplji od onih koji se mogu dobiti na tržištu od komercijalnih banaka. Ali BDC ulaže u projekte koje komercijalne banke vide kao veoma rizične i u koje treba ulagati sredstva na duži rok, za šta komercijalne banke opet nisu zainteresovane. Zato mnoge kompanije koje početni kredit dobiju od BDC gledaju da se što pre osposobe da taj dug otplate kreditom komercijalne banke koji je jeftiniji. Oko 6,5 odsto klijenata BDC svake godine prevremeno otplati zajam. I dok komercijalne banke preranu otplatu smatraju poslovnim neuspehom, BDC to vidi kao svoj uspeh jer se projekat koji su finansirali pokazao kao dobar pa mu više ne trebaju državna sredstva jer je tržište spremno da ga finansira. Zakon za ove dve banke ne propisuje da moraju biti profitabilne ali vlade od njih očekuju makar minimalnu dobit. Od BDC se očekuje dobit koja je bar onolika koliki je prinos na državne dugoročne obveznice. Od Finevre se, pak, očekuje da zaradi bar kamatu jednaku šestomesečnoj kamati na evre (takozvana „šestomesečna Euribor kamata“). Jedno od najškakljivijih pitanja je kako se boriti protiv političkog uticaja koji se pokazao kao jedna od glavnih pretnji uspeha. U Kanadi zakon propisuje kriterijume za izbor članova odbora direktora a užu listu kandidata po pravilu prave nezavisne agencije koje se bave „lovom“ na talente. Nijedan zvaničnik vlade ne može biti u odboru direktora. Osim toga, BDC je ustanovio praksu da preko medija objavi bilo koju intervenciju političara vezanu za odobravanje kredita. Kako političari baš ne vole da budu javno prozvani zbog podržavanja projekata koji se ne pokažu isplativim ova mera je dramatično smanjila politički uticaj na odluke o odobravanju kredita u BDC. I dok se na cinkarenje u većini slučajeva s pravom gleda sa podozrenjem, možda to i nije loša ideja ako se hoće uspeh razvojne banke? (Autor je direktor kancelarije Svetske banke u Srbiji)