Na crnom talasu

I dok mnogi ovdašnji mladi studenti filma maštaju da karijeru ostvare u Holivudu, jedan primer potvrđuje sasvim suprotno pravilo. Rođeni Kalifornjanin Greg Dikjur nakon godina rada u Holivudu i na MTV-ju, napustio je posao u industriji i posvetio se teoretskom usavršavanju u oblasti filma i to čuvenog pravca „Jugoslovenskog crnog talasa“. I sada nas svega par dana deli od promocije njegove knjige Polemički film u Jugoslaviji od 1963. do 1972. koju će u dvojezičnom izdanju objaviti Filmski centar Srbije. Dane u Beogradu provodi u čestim predavanjima o filmu, pisanju doktorske disertacije i drugih članaka ali i povremenom glumom. Kada je počeo da studira film na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji, nije ni znao da postoji pravac kakav je „crni talas“, a stidljivo priznaje da u to vreme nije znao ni da postoji Srbija. NJegov susret sa našim filmovima dogodio se zahvaljujući mentorstvu Miše Nedeljkovića, koji ga je prethodno na Univerzitetu u Oklahomi uveo u studije filma. Sa njim je pre nekoliko godina i prvi put došao u Beograd, a sada već govori srpski i čita ćirilicu, koja mu je bila nepoznanica kada je prvi put kročio u Beograd. - Već nakon prvog boravka u Beogradu, znao sam da ću se ovde i vratiti. Život u Kaliforniji postao je nesnosan. U Holivudu sam već dovoljno radio šta sam hteo i poželeo sam da završim studije i da doktoriram. Razgovarao sam sa svojim mentorima i oni su mi rekli da bi najbolje bilo da odaberem temu kojom se niko nikada nije bavio. Miša me je tada pitao da li sam ikada čuo za „jugoslovenski crni talas“. Odgovorio sam da nisam, i tako je sve počelo... Šta ste radili u Holivudu? Još dok sam još studirao, radio sam postprodukciju, odnosno sakupljanje i obradu dodatnih materijala za filmove na DVD za studio „Volt Dizni“. Nakon toga sam radio za Foks i ostale velike kompanije, ali uglavnom manje kancelarijske poslove, sve dok nisam dobio posao u Nikelodionu, studiju za animaciju, gde sam bio asistent u odeljenju za razvoj projekata na brojnim animiranim filmovima. Nekoliko godina sam se obučavao u pisanju i tada sam prešao na MTV u Santa Moniku, gde sam delom producirao događaje uživo, kao i dokumentarne programe. Ali tu sam se zainteresovao za istoriju i kritiku. Tako sam odlučio da završim posao u industriji i da se posvetim akademskoj karijeri. Kako izgleda raditi tamo? Raditi u Holivudu je izuzetno teško, jer je to težak grad. Odlučio sam da odem baš neposredno pre krize, kada je sve krenulo nizbrdo, posebno na ekonomskom planu. Kalifornija je bila u ozbiljnom problemu. Iz dana u dan postalo je sve gore i gore za život, sve je poskupelo, a plate su bile sve manje i manje. Nisam više osećao da mogu išta novo da uradim. A kako je izgledao vaš prvi susret sa „jugoslovenskim crnim filmom”? Prvi film iz „crnog talasa“ koji sam video u životu, a koji zauzima posebno mesto u istoriji crnotalasnog filma, jeste Misterije organizma Dušana Makavejeva. Da li možete da zamislite moju reakciju kada sam video taj film? Duboko sam se zamislio. Pitao sam se, šta je bre ovo? Da li ću stvarno ovim da se bavim? Ništa tada nisam razumeo. Ne samo da nisam shvatio film iz jezičke perspektive, nego nisam ukapirao nijednu referencu, apsolutno ništa. To mi je sve izgledalo toliko čudno da sam odmah „crni talas“ prihvatio kao izazov. Okej, pomislio sam, ako je ovo to, pa bogami moraću mnogo da istražujem. Kako bi onda sada izgledala vaša lista „crnotalasnog filma“? Koji su vas filmovi iz tog perioda najviše okupirali i zbog čega? Na prvom mestu je film Rani radovi Želimira Žilnika, zbog te magije koju poseduje, jedinstvene estetike i načina na koji iznosi društvenu kritiku. Žilnik je reditelj kome se divim i izuzetno ga poštujem. Mnogo mi je pomogao u istraživanju i njega smatram svojim mentorom. Drugi film, ključan za „crni talas“ po mom mišljenju, jeste film Vrane LJubiše Kozomare, sa izuzetnom muzikom Zorana Hristića, koja daje filmu tako osoben ton, osećaj i estetiku. Vrane su i izvanredan primer crnog humora, film koji je na granici sirealizma i realizma, koji je, baš kao i muzika, čista avangarda. Onda, tu je i Kad budem mrtav i beo Živojina Pavlovića. Za taj film bih rekao da je remek-delo. Pavlović je snimao filmove i pre i posle toga, ali ovo je onaj trenutak u karijeri reditelja kada on u potpunosti vlada sopstvenim stilom, baš kao što je Hičkok radio pedesetih godina u Vrtoglavici ili u Sever, severozapad. Smatram da bi taj film morao da bude poznat široj javnosti. Naravno, tu je i Saša Petrović sa njegovim filmom Skupljači perja. Čini mi se da je to njegov najbolji film i ujedno jedinstven u istoriji filma. Ne mogu da zaboravim ni Kokana Rakonjca i njegov film Nemirni ili Boru Draškovića i Horoskop. Naravno, mogli bismo da pričamo i o Jovanu Jovanoviću i o Makavejevu i o mnogim drugima. Jugoslovenski crni talas trajao je paralelno sa „crnačkim eksploatacionim filmom“ (tzv. Blaxploitation film, kojim su promovisane vrednosti manjine crne rase u Americi, prim. D. J.) ? Da li bi tu mogla da se povuče neka paralela? Izuzetno volim taj pravac. Ali verovali ili ne, ne znam baš mnogo o „crnačkom eksploatacionom filmu“. Taj talas je u Holivudu označio novinu sedamdesetih godina u smislu stila, tema i novih reditelja. Tada su se prvi put pojavili afroamerički reditelji. Bilo ih je i ranije, u doba nemog filma na primer, ali crnački talas je ubrizgao duh crnačke kulture šezdesetih i sedamdesetih kako Americi tako i ostatku sveta. Ali iskreno, nisam razmišljao da li postoji neka veza između „crnačkog eksploatacionog talasa“ i „jugoslovenskog crnog talasa“. Bilo bi interesantno otkriti je. Držali ste kod nas i seminare o hip-hop filmovima... Da, nekoliko puta. To je nova oblast kojoj ću se posvetiti, kada budem završio sa jugoslovenskim crnim talasom. Dokazaću da je hip-hop novi žanr holivudskog filma, bez obzira na to da li je nastao iz „crnačkog eksploatacionog filma“ ili nije. Ovo je tek oblast koju drugi nisu istraživali. Ja sam pripadnik prve generacije hiphopera u Americi. Živeo sam u NJu DŽersiju kada je hip-hop eksplodirao na sceni. Sećam se kako su izgledale ulice NJujorka tih ranih osamdesetih, tako da mi je ta kultura mnogo bliža srcu, jer se tiče moje istorije. To je bila nova era u Americi koja je donela multikulturnost, era generacije iks, koja je po meni, takođe hip-hop generacija. Kao klinac bio sam i di džej, imao sam svoj radio šou i tako sam počeo da se bavim hip-hopom. Pisao sam i o hip-hopu za magazine u Kaliforniji, tako da sam bio pravi pripadnik te hip-hop generacije. I zato sada, u ovim godinama, hoću da se vratim tome, ali kroz naučni rad. Fokusiraću se na ranu istoriju novog žanra, na rađanje nove kulture i stila. Želim da pišem o filmovima na kojima sam odrastao, počev od Divljeg stila iz 1983, pa preko svih filmova Spajka Lija, Marija van Piblsa, DŽona Singltona, braće Hjuz, Ernesta Dikersona... Sećam se koliko su bili bitni kada su se pojavili i želim to da prenesem novim i budućim generacijama hiphopera.