Igrale se ptičice

Svakog dana ljudi igraju „igre“. Ne mislim na šah ili preferans, već na situaciju u kojoj vaša odluka utiče na odluke drugih lica, i obrnuto, u kojoj vaša odluka zavisi od odluka drugih osoba. U takvoj situaciji nalazite se kada „pregovarate“ sa decom o ispunjavanju njihovih obaveza, kada odlučujete da li baš vi da prijavite kvar ili da čekate komšiju da on to učini, ili kada odlučujete nekog da tužite. Neke igre igrate često, neke veoma retko. U nekima možete verodostojno da se obavežete i tako stvorite mogućnost za obostrano povoljniji ishod (na primer, kupili ste igračku, koju nećete odmah dati detetu), u drugim to nije moguće učiniti. U nekim igrama ako vi dobijate protivnik gubi, u drugim, svi mogu da dobiju ili izgube. Igrači mogu biti ne samo pojedinci već i preduzeća, političke partije ili države, ali je bitno da svako od igrača ima strategiju i očekivanu korist nakon završetka igre. Oblast primenjene matematike koja nam ukazuje kako da postupamo u različitim igrama naziva se teorijom igara. Svoju primenu teorija igara je našla i u ekonomiji, postavši neophodna alatka svakog ekonomiste. Stoga, ekonomisti na mnoga događanja gledaju kroz prizmu teorije igara, pa tako i na štrajk glađu i žeđu opozicionog prvaka, „ljudski cunami“ tokom podele besplatnih sadnica ili nagodbu turbo-folk pevačice i tužilaštva. Krenimo redom. Prema teoriji igara, pomenuti štrajk glađu u potpunosti odgovara igri „kukavice“. Naziv igre potiče od tinejdžerskih nadmetanja pedesetih godina u SAD. Mladići bi vozeći automobile išli jedan drugom u susret punom brzinom, a onaj ko bi prvi skrenuo da bi izbegao sudar bio bi proglašen kukavicom. Ali kakve veze ima štrajk glađu sa ovom igrom? Logika je ista - ko prvi odustane, pokazuje slabost i gubi deo biračkog tela. Šta kaže teorija o ishodu igre? Moguća su četiri ishoda. Prvi, prestanak štrajka i pobeda vladajuće koalicije. Drugi, pristanak na prevremene izbore i pobeda opozicije. Treći, neželjeni ishod u kome obe strane gube. Konačno, postoji i kompromisno rešenje. U igri kukavice obično pobeđuje onaj koji ubedi protivnika da neće odustati. Štrajk žeđu u ovom slučaju ima ulogu „cigle na gasu“, to jest pretnju treba da učini verodostojnom. Problem ove strategije je što je šteta koju može da pretrpi vladajuća koalicija manja, ali i činjenica da lidera naprednjaka percipiraju kao racionalnu osobu. Pošto druga strana može mnogo više da izgubi, vladajuća koalicija, bar u trenutku dok je tekst pisan, nema nameru da „skreće“. Tužni prizor na skupu podrške Japanu prilikom podele besplatnih sadnica može se opisati igrom jastreba i goluba. Na podeli sadnica, prisutni su mogli da se ponašaju agresivno (jastrebovi) ili da mirno čekaju u redu (golubovi). S obzirom na to da je vrednost sadnice nekoliko stotina dinara, jedan deo učesnika ipak se opredelio da ne trampi slomljen kuk za trešnju, drugim rečima izabrali su strategiju goluba. Ipak, red nije mogao da se napravi jer ako bi svi bili golubovi, bar nekolicini bi se isplatilo da uz koju modricu dođu do sadnice. Druga interpretacija ovog događaja je igra „zatvorenikove dileme“. Naime, svi koji su se nameračili da uzmu trešnju razmišljali su na sledeći način: „Ako drugi budu čekali, meni se isplati da se probijem. Ako se drugi budu probijali, bolje mi je da se probijem. Ergo, uvek je bolje da se probijem. Banzaiiii!“ Pošto su i ostali učesnici tako razmišljali, svi su krenuli da se poput kamikaza bacaju na sadnice. Malo poznavanje teorije igara sprečilo bi ovaj eksces. Konačno, treći slučaj koji je privukao pažnju javnosti je nagodba tužilaštva i gospođe Ražnatović. Ako ste mislili da je i ovde reč o igri kukavice, varate se. Ovde je igra mnogo kompleksnija. Moguće je da je tužilaštvo imalo sve argumente na svojoj strani, te da je gospođi Ražnatović na primer, pretila visoka kazna, ali bio je moguć i drugačiji ishod u kome je gospođa Ražnatović mogla biti oslobođena optužbi zbog nedostatka dokaza ili drugih razloga. Ako bi verovatnoća dva ishoda bila ista, onda bi obe strane imale podsticaj da postignu nagodbu. Tužilaštvo da izbegne rizik poraza na sudu i javnu blamažu, a gospođa Ražnatović rizik višegodišnje zatvorske kazne. Nagodba je i postignuta (što je, s pravom, izazvalo konsternaciju velikog dela javnosti). Pored lošeg signala koji je poslat nagodbom, postavlja se pitanje kako se došlo do utvrđene sume od milion i po. Ova suma bi bila prihvatljiva da su šanse bile 50-50 i da se očekivala naplata od tri miliona evra (50 odsto da će se naplatiti tri miliona, 50 odsto da će se dobiti nula daju milion i po). Ali, ako bi suma koja bi potencijalno bila naplaćena u slučaju pobede bila znatno veća i ako su dokazi bili čvrsti, onda je minimalni iznos trebalo da bude daleko veći. Ovako postignuti sporazum ukazuje da tužilaštvo ili nema poverenja u sudski sistem, ili nije sigurno u svoje dokaze, ili ... Čini se da, dok drugi igraju igru kukavice ili jastreba i goluba, preostalim građanima Srbije odgovara igra u kojoj bi bili nojevi. Autor je docent na Pravnom fakultetu u Beogradu