Rivalstva za večnost

Pogled na listu asova podseća me na privilegiju da sam veliku većinu gledao uživo: Koua i Ovena na Olimpijadi u Moskvi 1980, Mekinroa i Lendla u finalu Pariza 1984, Borga, Konorsa, Štefi Graf i Navratilovu u Vimbldonu, Karla Luisa na olimpijadama u Los Anđelesu i Barseloni, Medžika i Birda takođe u Barseloni (Medžika i u finalu NBA 1991)... Priznajem, automobilizam i biciklizam nikada nisu bili moji omiljeni sportovi. Valjda zato što nema lopte... Poslednjih 5-6 godina svetskog tenisa obeležilo je rivalstvo Švajcarca Rodžera Federera i Španca Rafaela - Rafe Nadala. Od prvog susreta 2004. u Majamiju (6-3, 6-3) za tada 18-godišnjeg Nadala (rođen 24. marta 1986), sastali su se 23 puta, Španac vodi sa 15-8. Igrali su nekoliko nezaboravnih finala, posle jednog koje je izgubio, hladni i uvek smireni Federer pustio je čak i suzu. U međuvremenu su se smenjivali na poziciji br. 1 ATP liste dok je treći iz ove priče, Novak Đoković, polako pristizao i u nekoliko navrata uspevao da sa drugog mesta skine Federera. S obzirom na godine, logično je očekivati da naredni period, bar narednih pet godina, obeleži rivalstvo Nadala i Đokovića. Španac je godinu dana stariji, poznatiji, uspešniji, bogatiji, ima niz teško dostižnih rekorda, dok je Đoković u naletu. Malo je mlađi, verovatno ambiciozniji, raznovrsniji, više koristi tehniku i pamet nego snagu, sazreo je mentalno i ima sve preduslove da bude svetski br. 1. Ove ili neke od narednih godina, nije bitno. Nadal u međusobnim duelima, od 2006. kada je Novak posle 4-6, 4-6 predao meč na Rolan Garosu, vodi sa 16-9, ali ako se zna podatak da je od 12 prvih duela Nadal dobio 10, jasno je da je odnos snaga uravnotežen sa tendencijom češćih pobeda našeg asa, koji je dobio dva poslednja duela u ovoj godini a jednom je vezao i tri uzastopne pobede. Svetu tenisa i svetu sporta uopšte neophodna su velika rivalstva. Voli ih publika, vole ih televizije, novinari, sponzori... Sa velikim asovima prave se velike priče, oni su uvek u centru pažnje, njihova nadmetanja dele ljude u dva tabora, pa još ako su u pitanju dve nacije iza svog favorita staju čitave države i nacije. Priča koja sledi podsećanje je samo na neka od velikih sportskih rivalstava u različitim sportskim disciplinama. DI STEFANO - KUBALA. Ono što su danas Leo Mesi i Kristijano Ronaldo nekada su bili Alfredo di Stefano i Ladislav Kubala s tim što je među njima bilo mnogo više sličnosti nego razlika. Mesi i Ronaldo imaju samo jednu zajedničku crtu: smrtonosno su opasni po protivnički gol. U svemu drugom se razlikuju i najbolje bi bilo, da je moguće, spariti ih. Mesi je bolji dribler i dodavač, Ronaldo snažniji i bolje igra glavom. Mesi je mag na malom prostoru, Ronaldo sjajno koristi širinu. Razlikuju se i po karakteru. Mesi je ćutljiv, znatno je skromniji, Ronaldo je više „narcis“, obožava da skine dres posle gola i svima pokaže svoje mišićavo telo... Di Stefano i Kubala su imali slične sudbine - bili su fudbalski emigranti koji su trijumfovali daleko od kuće. „Don Alfredo“ je po rođenju Argentinac, igrao je takođe u Kolumbiji pre nego što je došao u Real Madrid i napravio ga velikim. Kubala je poreklom bio Slovak, afirmisao se u Mađarskoj a trijumfovao u Španiji, u Barseloni, koja mu je podigla spomenik na „Nou Kampu“. Bili su veliki majstori, golgeteri, spretni i na sredini terena. OKANJA - MERKS. Svi poznavaoci biciklizma slažu se u oceni da je Belgijanac Edi Merks (17.6.1945) bio najbolji u istoriji ovog sporta. Nadimak „Kanibal“ ilustrovao je njegovu enormnu snagu kojom je bukvalno „jeo“ svoje protivnike. Pet puta je osvajao „Tur d` Frans“ (pobedivši u 34 etape), pet puta je trijumfovao u „Điru d` Italija“, jednom je pobedio na španskoj „Vuleti“ a tri puta je bio svetski prvak. Rivalstvo sa Špancem Luisom Okanjom nije trajalo dugo, ali je obeležilo nekoliko godina i takođe pokazalo karakter Edija Merksa. Kada je Okanja na „Tur d` Fransu“ 1971. u finišu trke pao i to u času kada je imao više od sedam minuta prednosti u odnosu na Merksa, što mu je praktično garantovalo pobedu, Merks je odbio da obuče žutu majicu u znak poštovanja prema velikom rivalu koji je bio u bolnici. Okanja je 1973. ipak osvojio „Tur“ kao drugi Španac u istoriji ali sportska slava nije mu, osim mesta u istoriji, donela ništa dobro. U depresiji, suočen sa ekonomskim problemima, ubio se 19. maja 1994. MEDŽIK - BIRD. Bili su kao stvoreni za priču o rivalstvu ne samo dva sportska asa nego i, na neki način, dve Amerike i dve rase. Irvin „Medžik“ DŽonson je bio heroj crne Amerike i oličenje bleštavog holivudskog stila jer je igrao u Lejkersima iz Los Anđelesa, Leri Bird je bio prototip bele Amerike iz „gospodskog“ Bostona. U aprilu 1979. na jednom turniru u Čepel Hilu ondašnja Jugoslavija izgubila je od studentske selekcije SAD sa 88-83, u timu SAD igrali su Bird (6 poena) i DŽonson (0). Te godine obojica će preći u NBA i narednih 13 godina biti prve zvezde lige. Tri puta su igrali u finalu NBA, Lejkersi su dobili dva puta, Seltiksi jednom u mečevima koji su postali košarkaški „el klasiko“. Medžik je bio MVP (najbolji igrač) 1987, 1989. i 1990, Bird 1984, 1985, 1986. Uprkos rivalstvu, bili su veliki prijatelji, istorija kaže da je Medžik na dan utakmice znao da ruča u kući Birda. Kada je objavio da ima virus side, Leri je bio jedan od retkih koji je to saznao pre svih. U Barseloni 1992. ispunio im se san - igrali su zajedno u američkom „drim timu“ i igrajući se sa rivalima stigli do zlata. NAVRATILOVA – EVERT. Tokom 15 godina, od 1973. do 1988, Martina Navratilova i Kris Evert bile su gotovo pretplaćene na sva finala na velikim turnirima. Igrale su čak 80 (!) puta a bilans je 43- -37 za Navratilovu. Štefi Graf, Monika Seleš i Aranča Sančes pokušale su da se umešaju u to rivalstvo, ali nijedno nije potrajalo toliko kao između Navratilove i Kris Evert. Bile su različite u svemu, od ruke kojom su igrale (Martina je bila levakinja), preko seksualnog opredeljenja, fizičkog izgleda do životne priče. Navratilova je morala da emigrira iz ondašnje Čehoslovačke da bi napravila karijeru u tenisu dok su Evertovoj bila otvorena sva vrata. Martina je bila snažnija, Evertova elegantnija. Rivalstvo za nezaborav. MEKINRO - LENDL. Možda je to, bar nekoliko godina, bio i četvorougao, uz Mekinroa i Lendla bili su Bjern Borg i DŽimi Konors, ali osamdesete godine prošlog veka obeležilo je rivalstvo prgavog levorukog Amerikanca i hladnokrvnog Čeha koji je takođe morao da emigrira. Lendl je dobio 21 duel, Mekinro 15. Najčuveniji je bio onaj u finalu „Rolan Garosa“ - koji sam imao sreću da vidim uživo - kada je Lendl stigao i prestigao 0-2 u setovima i 2-4 u gemovima... DŽon Mekinro nije računao da je igrao ako se sa nekim nije posvađao tokom meča, ako nije vikao na sudije, kamermane ili na samog sebe. Lendl je bio kao „mumija“, preteča Federera, čovek bez vidljivih emocija, ali majstor. Mekinro se preganjao i sa zemljakom Konorsom (22-14), Lendl je takođe bio uspešniji od DŽimija (22-13) ali je češće gubio od Borga (2-6) koji je tukao i Konorsa (15-8), ali rivalstvo Mekinro - Lendl bilo je najduže i najneizvesnije. SENA - PROST. U dve nezavisne ankete među ekspertima, u razmaku od deset godina, 1999. i 2009, za najboljeg vozača „Formule 1“ svih vremena izabran je Brazilac Ajrton Sena. U obe ankete u pet prvih, ali sa različitim redosledom, ušli su Manuel Fanđo, DŽim Klark, Alan Prost i Mihael Šumaher. Svi su dominirali u nekom periodu, ali najveće rivalstvo imali su Sena i Francuz Alan Prost. Sena je bio tri puta svetski prvak (1988, 1990, 1991), Prost četiri puta - 1985, 1986, 1989. i 1991. Sena je pobedio u 41 trci, Prost je trijumfovao u 51. Sena je bio agresivan na pisti, čak do ekstrema da se 1990. u Suzuki (Japan) u poslednjoj trci sezone, odmah posle, starta jednostavno zabio u Prosta, obojica su ispala iz trke ali je Sena zadržao titulu. Ovih dana na filmskom festivalu u Valensiji prikazan je zanimljiv dokumentarni film o Seni za koga reditelj, Britanac Asif Kabadija, kaže da „nije bio dobri dečko“ i da je imao u sebi „nešto tamno“. Sena je poginuo za vreme trke u Imoli (San Marino) 1. maja 1994. NJegov sestrić Bruno Sena danas je probni vozač u „Formuli 1“. LUIS - DŽONSON. Rivalstvo Karla Luisa i Bena DŽonsona takođe je imalo elemente priče o „dobrom“ i „lošem“ momku. Karl je, naravno, bio „dobar“, heroj Amerike sa četiri zlata na Olimpijadi u Los Anđelesu 1984, dok je Ben DŽonson bio primer ostvarenja „američkog sna“, istina u Kanadi. Došao je u ovu zemlju sa Jamajke i probio se preko sprinta. Na svetskom prvenstvu u Rimu 1987. i na Olimpijadi u Seulu 1988. dva puta je potukao Karla Luisa postavljajući fantastične svetske rekorde 9,83 i 9,79, ali je u Seulu uhvaćen u dopingu i diskvalifikovan... Kasnije je i Luis, osvajač devet olimpijskih medalja, bio pod sumnjom ali za istoriju „loš momak“ ostaje Ben DŽonson. KOU - OVET. Možda je reč o najvećem „nobl“ rivalstvu u poslednjih pola veka. Obojica Englezi, srednjoprugaši, Sebastijan Kou i Stiv Ovet obeležili su jedno vreme (pre)uzimajući jedan drugom svetske rekorde i medalje na 800 metara, 1.500 i milju. Kou je bio bolji na 800 metara, Ovet na 1.500, ali su na Olimpijadi u Moskvi „zamenili“ mesta, Ovet je pobedio na 800 a Kou na 1.500, što je ponovio i 1984. u Los Anđelesu. Godine 1988, u jeku slave, bili su protagonisti neobične trke u dvorištu Kembridža, ovekovečenog u filmu „Vatrene kočije“, kada su na „Great Court Run“ odmerili brzinu uz zvuk 12 zvona. Pobedio je Kou prešavši „stazu“ za 43 sekunde i pre 12. zvona. Po okončanju karijere bavio se politikom u konzervativnoj partiji, a smatra se najzaslužnijim čovekom što je London dobio Olimpijadu 2012. posle koje mu se predviđa lepa politička karijera. Rafa Nadal za NIN: „Daj bože da Novak bude moj rival narednih pet godina“ Dan posle trijumfa u Monte Karlu, 7. uzastopnog, Rafa Nadal se pojavio u Barseloni gde učestvuje na „Turniru Godo“. U izjavi za NIN da li će posle pet godina rivalstva sa Federerom narednih pet godina njegov najveći rival biti Novak Đoković, Nadal nam je rekao: - Ojala... (izgovara se „ohala“ što u španskom odgovara našem „Daj bože“ ili „Kamo lepe sreće“). Potom je obrazložio: - Istina je da je poslednjih godina Federer bio moj najveći rival. Imali smo mnogo mečeva i velikih momenata. Istina je takođe da sada Novak Đoković izbija u prvi plan. Ima neverovatan početak sezone i ova bi mogla biti njegova godina. On je u privilegovanom položaju jer je osvojio sve turnire na kojima je igrao, mada ni ja ne mogu da se žalim na moju sezonu. Jedini relativni kiks imao sam u Australiji, posle toga dva finala i jedan osvojeni turnir nisu loš bilans. Ja sam zadovoljan. Dolazi deo sezone na šljaci, gde je Nadal nepobediv. - Ko kaže da sam nepobediv? Nema nepobedivih! Gubio sam na šljaci i gubiću, ali ću uvek nastojati da pružim maksimum. U prvih 10 igrača na ATP listi svi su sposobni da igraju dobro na svakoj podlozi, današnji tenis traži univerzalne igrače.