Guverner priznao poraz

Još jednom će sudbina građana Srbije i njihovog standarda zavisiti od vremenske prognoze. Ukoliko nas Bog pogleda i pošalje nam kišu u pravo vreme, eto nama rodne godine, a sa njom i podnošljivih cena poljoprivrednih proizvoda. U suprotnom, suša preti da upropasti prinose, a samim tim i džepove građana kojima je svaka cena hrane visoka, s obzirom na to da na nju troše više od 40 odsto mesečnih prihoda, za razliku od građana razvijenog sveta koji odvajaju tek oko 15 odsto plate. Cene hrane bi u slučaju suše nastavile i dalje da divljaju, a Narodna banka bi se suočila sa velikim porazom jer ne bi uspela da očuva stopu inflacije u projektovanim granicama. Ovako bi mogla da se tumači poruka koju je guverner Dejan Šoškić, u vidu pisma, poslao na adresu premijera Mirka Cvetkovića. Guverner, naime, upozorava prvog čoveka Vlade da mora da preduzme hitne i sistematske mere kako bi stabilizovao cene hrane jer inflacija, podstaknuta najpre rastom cena hrane, preti da premaši sve predviđene i nepredviđene okvire. Šoškić kaže da je od 9,9 odsto, koliko iznosi međugodišnja stopa inflacije, doprinos hrane čak devet odsto, te da je već u martu inflacija u 2011. dostigla 5,5 odsto. Podsetimo, ciljana stopa, od koje Narodna banka i dalje ne odustaje je samo 4,5 plus minus 1,5 procenata za celu ovu godinu. Guverner je naime i dalje ubeđen da će se rast cena smiriti od polovine ove godine, pa će i inflacija početi da se vraća u predviđene okvire. Naročito, ako nas posluži vreme, pošto već nemamo sisteme za navodavanje koji bi zamenili kišu ukoliko nam vreme okrene leđa. Da li je odluka Šoškića da, umesto razgovora sa premijerom, pošalje pismo u kome traži hitnu stabilizaciju cena, zapravo prebacivanje dela odgovornosti za neminovni rast inflacije na Vladu? Hoće li guverner da poruči da mu je dosta samostalne borbe za ograničavanje rasta inflacije, pošto se Vlada ne pridržava onoga što je obećala, a to je kontrola cena pod njenom ingerencijom? Je li ovo prvi vidljivi „sukob“ monetarne i fiskalne vlasti, dobro nam poznat iz vremena bivšeg guvernera Jelašića? I na kraju, ako statistika pokazuje da su cene hrane u prethodnih godinu dana na svetskom nivou porasle za čak 35 odsto, zbog čega samo u Srbiji njihov rast izaziva toliko visoku inflaciju, dok je ona u zemljama okruženja, ali i razvijenog sveta i dalje niska? Ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao kažu nam da je Šoškićevo pismo očigledna poruka da je borba za nisku inflaciju i borba Vlade, a ne samo Narodne banke. „Guverner je praktično priznao da će NBS teško izaći na kraj sa ovogodišnjom stopom inflacije, ali je svakako želeo da poruči da nije isključivi krivac za to. Naprotiv, za rast cena odgovorna je, pre svega, Vlada“, kaže nam dobro upućeni izvor. I profesor LJubomir Madžar slaže se da ne postoji guverner koji sam, bez pomoći fiskalne vlasti, može da obuzdava rast cena. „To jeste prevashodni zadatak NBS, ali ne mogu oni to sami. Jedino kada ne bi štampali pare, tada ne bi bilo ni inflacije, ali tako nešto je nemoguće. Šoškić je zato zatražio kooperativnost Vlade u borbi da se inflacija održi u granicama prihvatljivog“, kaže Madžar. Ni on, baš kao ni savetnik premijera Jurij Bajec ne veruje da će Srbija ovu godinu završiti sa stopom inflacije od maksimalno šest odsto, ali kaže da nije inflacija samo posledica rasta cena hrane. „Doprinos cena hrane i energenata jeste presudan za inflaciju i tu nema spora. Ipak, to su neki spoljni faktori na koje je teško uticati. Hrana i energenti poskupljuju u celom svetu i mi na to nemamo uticaja. Država bi mogla da ograniči cene nekih osnovnih namirnica, kao što je uradila sa hlebom i šećerom, ali to nikako nisu dobre mere. Jer, šta će biti na tržištu kada vreme zabrane istekne? S druge strane, ne treba zaboraviti da imamo i sopstvene probleme i neravnoteže koje mnogo više utiču na inflaciju nego hrana. Ogromna javna potrošnja, neefikasna privreda i jak dinar, koji i dalje više pogoduje uvoznicima, nego izvoznicima“, kaže Madžar. Naši sagovornici podsećaju da inflacija u svim drugim zemljama, uprkos snažnom rastu cena hrane, i dalje miruje i da je upravo to dokaz da ključni problem nisu cene hrane. A da je to tako, potvrđuje i razlika u takozvanoj baznoj ili nosećoj inflaciji, kako to ekonomisti vole da kažu, odnosno o rastu cena izuzev cena nafte, hrane, duvana i alkoholnih pića. Poredeći ovaj rast u 2010. godini u Srbiji sa rastom u drugim zemljama (videti tabelu), videćemo da je Srbija zapravo lider u visini te bazne ili noseće inflacije, a što je pak posledica nečeg drugog, a ne cena hrane ili energenata. Miodrag Zec će reći visoke državne potrošnje, kartelskog i monopolskog ponašanja i, zbog toga, visokih marži. „Inflacija je dokaz bolesti sistema. Naš sistem je bolestan i mi možemo da ga lečimo čajem, ali to je dugotrajan i neizvestan proces, ili možemo da utvrdimo šta je uzrok te upale i temperature i da taj uzrok otklonimo. Mi smo svedoci presedana da ovde ljudi traže podržavljenje preduzeća i subvencije. Ovde svi hoće oslobađanje od poreza, povoljne kredite i subvencije. To je signal da je sistem izopačen. Takođe, ovde većina misli da je monopol dobar i da konkurencija ne valja“, dodaje Zec. Rešenje ne bi trebalo tražiti u podsticajima, subvencijama ili ograničavanjem cena namirnica jer svako državno mešanje na tržište hrane obično se završi loše, upozoravaju naši sagovornici. Tako je upravo državna intervencija na tržištu brašna doprinela tome da hleb nikada nije bio skuplji, a tek je neizvesno kolika će biti njegova cena kada odluka o maksimalnoj ceni prestane da važi, a proizvođači i trgovci požure da nadoknade ono što su za ovih šest meseci, koliko važi ova odluka, izgubili. Oni, takođe naglašavaju da su subvencije pogrešna mera. Na naše pitanje zašto onda Evropa toliko podstiče razvoj poljoprivrede, a ovamo se protivi subvencijama, profesor Madžar odgovara: „To je nažalost tačno. Ali odluka da se podstiče poljoprivreda, najpogubnija je ekonomska odluka savremenog sveta. Upravo zbog velikih podsticaja koje razvijene zemlje izdvajaju za svoje proizvođače namirnica, mi i nemamo konkurentnu poljoprivredu. Srbija je agrarna zemlja i mi jedino u agraru stvaramo viškove i izvozimo. I bili bismo daleko konkurentniji kada bi naša zemlja mogla da podstiče koliko i druge ili još bolje kada niko ne bi podsticao, što je jedina ispravna politika i odluka“. Iako poljoprivrednici očekuju da se podsticaji države povećaju, a od Miloša Bugarina, predsednika Privredne komore Srbije, stiže upozorenje da su visoke cene posledica pogrešne agrarne politike i malih izdvajanja za poljoprivredu, od toga, po svemu sudeći, nema ništa. Na najave novog ministra poljoprivrede Dušana Petrovića da Vlada priprema mere koje je tražio guverner i da će one značiti podsticaj, pre svega, stočarima, ministrov prezimenjak, Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, odgovara da para u budžetu nema. Petrović kaže da su veći prihodi u državnoj kasi posledica inflacije, a ne realnog povećanja, te da je moguća jedino preraspodela, a ne novi rashodi. Drugim rečima, povećanje izdvajanja za poljoprivredu desiće se samo ako država poveća poreze, kako bi obezbedila potrebni novac ili ako, pak, oduzme od nekog drugog da bi dala proizvođačima. Na povoljnije cene, opet, ne računa niko. Ekonomisti su odavno, a NBS od skoro, barem se tako čini, digli ruke od ciljane inflacije za ovu godinu, proizvođači od jeftine proizvodnje, a kupci od povoljnih cena. Ratari već najavljuju da će zbog rasta cena struje, goriva, semena i đubriva, prolećna setva biti za oko 30 odsto skuplja nego prethodna. A to onda znači i više cene hrane. I Drago Cvijanović, direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede tvrdi, baš kao i naši prethodni sagovornici, da generator inflacije nije rast cena hrane. On kaže da bi hrana mogla biti jeftinija, ali da inflacija i njen rast nemaju nikakve veze sa tim što je krompir u Srbiji skuplji nego uvozne banane. „Čini mi se da naši ekonomisti imaju problem u poimanju poljoprivrede kao delatnosti koja je inflatorna. To jednostavno nije tačno. Delatnost koja stvara višak vrednosti ne može biti inflatorna. Naprotiv, ona je poželjna i utiče na uvećanje bruto domaćeg proizvoda. Nesporno je da rast cena hrane stvara inflaciju, ali izvore inflacije treba tražiti na drugoj strani. U neuravnoteženom spoljnotrgovinskom i platnom bilansu, prevelikoj potrošnji i tome što trošimo više nego što zarađujemo. Izvor inflacije je prevelik broj ljudi u državnoj administraciji, a ne poljoprivredna proizvodnja.“ Cvijanović kaže da država umesto što subvencioniše zapošljavanje u nekim sektorima koji nikada neće biti konkurentni na svetskom tržištu, taj novac treba da usmeri u razvoj poljoprivrede. „Bolje bi nam bilo da smo ulagali u voćnjake i vinograde, ratarstvo i stočarstvo, nego što smo ulagali u Fijat. Nikada mi nećemo proizvoditi automobil koji može da konkuriše mercedesu, fordu, hjundaiju... Ali, zato možemo da proizvodimo jabuke, šljive, vino, maline ili meso koji su vrhunskog kvaliteta i imali bismo tržište samo kada bi i cenovno bili konkurentni“, kaže Cvijanović. Cene hrane u Srbiji morale bi biti niže od trenutnih, bez obzira na to što se njihov dalji rast i ovde i u svetu tek očekuje, složni su NIN-ovi sagovornici. Apsurdno je, kažu, da u agrarnoj zemlji, kakva je naša, domaća hrana bude skuplja nego uvozna. „Naša poljoprivredna gazdinstva su dosta usitnjena, stara je i zaostala mehanizacija, a time je i efikasnost na niskom nivou. To mora da se menja. Potrebna nam je konkuretna i daleko efikasnija poljoprivreda koja će proizvoditi, ne samo za naše, nego i za izvozna tržišta. A veća proizvodnja i veća konkurencija dovešće i do nižih cena“, kaže profesor Madžar. Ovako, one će biti samo veće. Za revitalizaciju i reformisanje naše poljoprivredne proizvodnje potrebne su godine, ali i dosta novca. Jer, u poljoprivredi ništa ne raste preko noći, pa tako ni Vladine mere podsticaja ne mogu odmah dati rezultate. A vremena za čekanje nema. Barem ga nema guverner. Robne rezerve Ekonomisti upozoravaju i na loš i neefikasan rad Republičkih robnih rezervi koje veoma često nemaju preko potrebne namirnice za intervencije na tržištu, niti se precizno može utvrditi čega i koliko u tim rezervama ima. Naši sagovornici kažu da im nije jasno zašto država tokom prošle godine kada je pšenica bila rekordno jeftina, nije kupila dovoljne količine ove sirovine, umesto što sada zabranjuje izvoz žita. Država je doduše najavila da će zbog efikasnijeg i boljeg rada Robnih rezervi ovu instituciju staviti pod svoju direktnu kontrolu, te da će od sada kupovati neophodne namirnice kada su jeftine, kako bi ih plasirala na tržište kada dođe do poremećaja u snabdevanju ili nerealno visokih cena. Noseća inflacija* (u %) Zemlje IV kv. 2009. IV kv. 2010. Bugarska 3,2 2,6 Rumunija 2,7 2,7 Češka -1,5 -1,9 Mađarska 0,2 0,4 Poljska 0,4 0,4 Slovačka 0,6 0,7 Slovenija 1,4 1,3 Estonija -3,2 -1,6 Litvanija -3,9 -0,6 Letonija -6,7 -4,0 Evrozona 3,0 3,1 EU 2,7 2,5 Srbija 3,2 8,2 *Indeks potrošačkih cena bez cena hrane, pića, duvana i energenata