Emotivni pragmatizam

Turska je već neko vreme jedan od veoma aktivnih spoljnih faktora na Balkanu, a posebno na njegovom zapadnom delu, koji obuhvata sve bivše jugoslovenske republike (bez Slovenije) i Albaniju. Ankara već investira ili planira investicije u strateške sektore u cilju povećanja svog privrednog i ekonomskog uticaja i time, na neki način, želi da parira sveprisutnosti Evropske unije. Sve veće prepreke koje se Turskoj stavljaju za njen prijem u EU su, međutim, znatno „ohladile“ proevropske snage u zemlji, pa mnogi turski zvaničnici govore da „život postoji i izvan EU“. Ali, uprkos razočaranosti negativnim stavom EU o pitanju članstva, koje je svakim danom sve dalje, turske diplomate ističu da je njihova zemlja “strpljiva” i da politici ne pristupa sa emocijama, već pragmatično. S druge strane se u Briselu strepi da bi ostavljanje Turske i dalje van Unije moglo u toj zemlji samo da odloži nužne reforme i osnaži ionako veoma uticajne islamističko-konzervativne snage. Stoga neki tvrde da su aktivnosti Turske na Balkanu izraz nastojanja vlasti u Ankari da stvori alternativu EU-članstvu, koje je, uprkos željama i naporima dotičnih zemalja, sve neizvesnije i stalno se pomera u neku budućnost. Kao razlog za odlaganje punopravnog turskog članstva čuje se upozorenje da je Turska sa svojih 78 miliona stanovnika „prevelika“ za EU, jer u Uniji danas samo Nemačka ima više stanovnika (82 miliona). A visoki natalitet, nejednaka regionalna razvijenost i još uvek nedovoljna demokratičnost društva smanjuju njene šanse svakim danom sve više, čulo se na nedavno održanoj konferenciji o novoj turskoj spoljnoj politici na zapadnom Balkanu u organizaciji beogradskog Centra za međunarodne bezbednosne poslove (ISAC) i nemačke fondacije Hajnrih Bel. Sve ovo bi moglo dovesti do situacije da Turska, kojoj EU ne otvara vrata, postane konkurent Uniji na zapadnom Balkanu, naročito u zemljama sa kojima gaji specijalne odnose (Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo). I to posebno ako vrata EU ostanu zatvorena na duži period i ovim zemljama – a to je sve izvesnije. U tom slučaju bi Ankara mogla, za neke lidere etničko-verskih grupa koje imaju i neguju istorijske, kulturne i verske bliskosti sa Turskom, postati atraktivnija od nedostižne Evrope. Interes Ankare za jačanje svog uticaja najbolje pokazuje i ovog utorka održani samit Srbije, Turske i BiH u Karađorđevu. Turski predsednik Abdulah Gul, domaćin Boris Tadić i tročlano Predsedništvo BiH - predsedavajući Nebojša Radmanović i članovi Bakir Izetbegović i Željko Komšić, su nakon sastanka podvukli princip nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja. Ali pre će biti da je Gul ubeđivao BiH - trojku u nužnost konačnog formiranja vlasti na nivou zajedničke države. Turska na Balkanu nastupa veoma samosvesno, posebno otkad je ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu oktobra 2009. u Sarajevu otvoreno rekao da je Balkan bio “geopolitička tampon-zona” sve dok tokom otomanske vlasti u 16. veku nije postao „centar svetske politike“. To, kako ga je on nazvao “zlatno doba Balkana”, Turska želi da obnovi. Reakcije u regionu na taj “neootomanski” koncept bile su različite i burne, zavisno od sopstvenih sećanja na to daleko doba, kao i na današnje versko-političke podele u regionu. Davutoglu i njegovi istomišljenici, koje kritičari nazivaju “novoosmanlijama” su predstavnici nove, islamistički orijentisane generacije uticajnih političara, koja je skoro potpuno zamenila sekularnu, nacionalističku tursku kemalističku elitu, koja je od Ataturkovog doba odbacivala nasledstvo Otomanskog carstva i aspiracije da ponovo bude hegemono. Turska se tada, uprkos zadivljujuće modernizacije, zatvarala prema susedima i zazirala je od stranaca. Sada se s ponosom gleda na “zlatno doba” carstva, koje se na zapadu protezalo sve do Beča. Za svoje angažovanje na zapadnom Balkanu Ankara je dobijala i pohvale i kritike, kako regionalnih zemalja, tako i iz EU. Brisel od Turske zahteva da svoju politiku u regionu bolje koordinira sa EU, čiji član želi da postane, a ne da kreće u „solo-akcije“. Turska odgovara da nije autsajder u ovom delu sveta, gde je skoro pola milenijuma bila gospodar i ostavila duboke tragove. Čini se, međutim, da sami Turci precenjuju svoje kapacitete u toj ulozi. „Nas (Balkance i Turke) spaja javašluk“, kako reče jedan učesnik nedavnog skupa u Beogradu. A razdvaja puno više, dodao je drugi. Nemuslimanske snage i partije regiona biće i dalje teško ubediti da imaju puno (političko) poverenje u veliku zemlju izraženog islamskog identiteta. Antiislamska i antiturska osećanja u delovima regiona su snažna, a ona se prenose i na sve više islamski profilisanu zvaničnu politiku Ankare, posebno kada neki lokalni politički i verski lideri ne kriju oduševljenje aktuelnom turskom politikom. Sveukupno ekonomsko jačanje Turske proteklih godina je osnažilo i državnu samosvest. NJena privreda se rangira kao 17. po snazi na svetu. Sa 78 miliona stanovnika Turska ima skoro četiri puta puta više stanovnika od svih zemalja zapadnog Balkana (ukupno 22) i neuporedivo veći društveni proizvod po stanovniku. Stoga i ne čudi kada sami Turci kažu da je ovo tržište za njih veoma malo, posebno zbog okrenutosti svih ovih zemalja ka Evropskoj uniji, kojoj svi streme. Proces integracije u EU je prioritet Balkana, i to je glavno političko-privredno ograničenje većeg ekonomskog prisustva Turske. “Mi nismo i ne želimo da budemo autsajderi”, otvoreno danas govore turske diplomate, ali odmah dodaju da zapadni Balkan nije u fokusu njihove spoljne politike. Posebno ne nakon ratova u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, kada je Turska energično stala u odbranu “muslimanske braće” slovenskog i albanskog etničkog porekla. Time su se neko vreme pokvarili politički odnosi sa Srbijom, pa čak i Hrvatskom – ali je svemoguća privreda to ubrzo prevazišla. Koristeći tradiciju i istoriju Ankara se na političkom nivou uspešno angažovala u normalizaciji odnosa između Sarajeva i Beograda, ali nije imala uspeha u unutarbosanskom posredovanju između Bošnjaka i Srba. Turska pokušava, za sada bezuspešno, da iskoristi i svoj uticaj na rešavanje unutarmuslimanskih političkih obračuna u Sandžaku, koji mogu ozbiljno da zaoštre situaciju u toj oblasti. Iako mnogi, pre svega hrišćanski narodi, koji su se pre skoro sto godina definitivno oslobodili osmanlijske vlasti s podozrenjem gledaju na obnovljeno tursko prisustvo na Balkanu, u samoj Turskoj se to tumači veoma racionalno. Tvrdi se da čak 10 miliona građana Turske svoje poreklo ima na zapadnom Balkanu, jer je nakon osamostaljivanja iz ovih zemalja bilo proterano ili “dobrovoljno” otišlo na stotine hiljada njihovih predaka, bilo etničkih Turaka, bilo Muslimana slovenskog porekla. Stoga ministar Davutoglu kaže da u Turskoj danas ima više žitelja poreklom iz Bosne i Hercegovine, Albanije i sa Kosova nego što te tri zemlje (Turska je odmah priznala nezavisno Kosovo) danas zajedno imaju stanovnika. “Zato su konflikti u bivšoj Jugoslaviji imali direktan uticaj na unutrašnju politiku u Turskoj”, objašnjava ministar. Ne sme se izgubiti iz vida, kako kaže austrijski istoričar Gerald Knaus, da je čak 83 odsto svih 40 najvažnijih političara, oficira i državnika turske republike u periodu od 1923. do 1940. bilo poreklom sa zapadnog Balkana! “Balkanski Turci” su bili nosioci Ataturkove revolucije i decenijama imali izuzetno važan uticaj i na vodeće medije, kao i u industriji i trgovini. Zato ne čudi što se to odrazilo na politiku i stavove Ankare tokom ratova i kriza u Jugoslaviji i na današnju percepciju te uloge u raznim zemljama. Jedno obuhvatno istraživanje Galup Balkan monitora s kraja prošle godine zorno pokazuje kako stanovništvo ovih zemalja (u svakoj je anketirano po hiljadu ljudi) vidi Tursku. Za “prijateljsku zemlju” je smatra 93 odsto ispitanika na Kosovu (zbog priznavanja nezavisnosti) i 79 odsto u Makedoniji (zbog podrške u sukobu oko imena sa Grčkom). U Albaniji taj procenat iznosi 75 odsto a u Bosni i Hercegovini 60, da bi onda naglo počeo da opada: Crna Gora – 33, Hrvatska 26 i, konačno, Srbija, gde svega 18 odsto u Turskoj vidi prijatelja. Možda je i zbog ovoga Turska krenula da sprovodi politiku „meke sile“ (soft power), znači ne previše nametljivo. Ankara u mnogim zemljama finansira rekonstrukcije značajnih spomenika iz osmanlijskog doba. Stručno i uz znatna sredstva se obnavljaju osmanske tvrđave, stari pazari i bunari; među njima i od hrvatskih ekstremista srušeni Stari most u Mostaru. U Albaniji, Makedoniji i na Kosovu su na glasu privatne turske škole i fakulteti, a daju se i brojne stipendije za studije u Istanbulu i Ankari. Turska je ukinula vize svim zemljama zapadnog Balkana i time još više povećala priliv turista koji pune hotele i okupiraju plaže na njenim sredozemnim obalama. O popularnosti brojnih turskih TV-sapunica u svim ovim zemljama ne treba ni govoriti.