Blanko ostavka

Kad ova kolumna bude objavljena, svi su izgledi da će blanko ostavke biti na crnoj listi. Zapravo da više neće biti ni na jednom listu zakona kao mandat kojim raspolaže, ne pojedinac, već stranka koja je poslanika kandidovala na izbornoj listi za Skupštinu. Do sada su blanko potpisane ostavke stajale po stranačkim kasama, kojima poslanici potvrđuju da se slažu da im mandat poslanika prestaje ukoliko napuste stranku. Zvuči sasvim logično da je instituciju i praksu blanko ostavki smislio jedan bankarski činovnik, na „privremenom radu“ u politici, pokojni Slobodan Milošević, jer ga je pronašao u bankarskom terminu blanko ček. Blanko je onaj ček koji vlasnik čeka, bez datuma i iznosa, upućuje drugoj osobi i koja ga može realizovati kada smatra da je to shodno. Termin blanko potiče od italijanskog prideva bianco, koji je u nemačkom bankarstvu postao blanko, zbog nepopunjene bele rubrike na čeku. Ima neke logike i u stanovištu da partija koja uloži toliko sredstava, zalaganja i propagande u izbor nekog svog člana u parlamentu, ne smatra da taj izabranik ima baš apsolutno pravo da raspolaže tim svojim glasom i mestom u skupštini. Ako nije neki fer džentlmen, a u politici takvi nisu retki, može da uslovljava svoju partiju da će napustiti stranku, a pri tom ostati poslanik i boriti se protiv svoje dotadašnje stranke. Tako, međutim, ne misle zemlje klasične demokratije, te nam je Evropska komisija naložila da iz Zakona o izboru narodnih poslanika izbacimo pojam blanko ostavke. Zapadne demokratije su uvek sklonije individualnim nego kolektivnim pravima, bar u toj sferi o kojoj je danas reč u ovoj rubrici, a valjda je bilo juče ili prekjuče na glasanju u našoj skupštini. Naši čitaoci bolje znaju ishod, sad dok ovo čitaju, za razliku od mene, dok sam ovo pisao.