Galiot iz Vidovdanske

U parkiću, gore, kod nas, u Vidovdanskoj postavili sprave za vežbanje, milina jedna, brate! U toj teretani, u parkiću, već, imam svoju miljenicu; to je ona mašina za veslanje. Galiotska sprava, tako je, od milošte, zovem. Štoo!? Eh, što! Uvek kada na nju sednem i prihvatim se „vesala“ , setim se gorkih bogumilskih dana! Čim zaveslam u Vidovdanskoj, na oči mi izlaze slike, kako, u stvari, veslam do besvesti, prikovan za potpalublje neke venecijanske galije, i, veslam, jel da, za potrebe Mletačke republike! Pođu mi, bre, i danas, suze kada se setim trga u Dubrovniku gde su Nemanjići prodavali bogumilsko roblje; žene i nejač arapskim trgovcima za hareme, a, nas, snažne mladiće za galiote. I, tu, pod palubom prisluškivali smo sve i svašta, pa i razgovore templara koji su se vraćali iz Jerusalima, posle pljačkaških krstaških pohoda, kada je potraga za Svetim gralom postala svima smešna. Jer, ne može Gral da postoji kada Isusa nema, kada je cela ta suluda hrišćanska priča izmišljena. Da, sve su to templari znali. Znali su, kasnije, to i masoni. Sve će to znati i hrvatski vajar Ivan Meštrović, inače, mason visokog ranga kod koga je naš kralj Aleksandar bio, tek, masonski kalfa koji je slepo slušao svog Majstora. Tako je nesrećni kralj naredio, sećate se, miniranje i rušenje prkosnog srednjovekovnog grada Žrnova na vrhu Avale, e da bi Meštrović, baš tamo, digao masonski spomenik Neznanom junaku, kao što je na Kalemegdanu digao spomenik i Oslobodiocu. I ako obratite pažnju, primetićete da Oslobodilac gleda, baš, u Avalu. Tako su najvažnije energetske i simboličke tačke Beograda prekrivene masonskim obeležjima, koliko da se zna ko vlada Srbima... Na sve to, ovih dana, na Kalemegdan je stigao i Meštrovićev „Anđeo smrti“. Vraća se iz Opova, posle četrdeset godina, i, umesto da se vrati svom domu, Narodnom muzeju, postavljen je ispod Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na - Kalemegdanu. Manem se veslanja u Vidovdanskoj, pa, ajd, sa Saškom i Biljom da vidim tu hladnu bronzu koja, sigurno, u ovaj grad donosi neku novu nevolju. Ah, kakav je to jeziv prizor! Krv da ti se zaledi u žilama! „Anđeo smrti“ sa krilima na leđima, u rukama, ljudi moji, drži obezglavljeno ljudsko telo, bez ruku i nogu! Ako nam je desetak godina „Milosrdni anđeo“ doleteo i onoliko zla naneo, šta li nam donosi „Anđeo smrti“ iz Opova? Nije, valjda, posle Fukušime, na red došla Srbija? K. G. Jung stoji pred Meštrovićevom bistom, sa patarenskom srebrnastom lulom u ustima i upozorava: „Ovo nije anđeo! Ovo je opaka zver, hermafrodit sa ženskim sisama i muškim mudima! Shvati, ovo je marker koji se postavlja u srce Beograda, ovo je magijska radnja koja prethodi nekim novim razaranjima ovog grada... Možda je, posle rušenja Žrnova i avalskog tornja, na red došlo i rušenje Kalemegdana...“ Tu, kao dunavski som, izletim sa pitanjem: Ali, zašto bi onda „Anđela smrti“ tu postavljali ako će i Kališ uništiti? Moj guru iz Švice gleda me sažaljivo: „A nije li toranj na Avali sravnjen sa zemljom, a da Meštrovićev mauzolej nije ni taknut?“ Vraćajući se sa Kališa, kod „Poslednje šanse“ na Tašmajdanu, čitam u novinama zvanična objašnjenja o povratku „Anđela smrti“ iz Opova. Elem, Tatjana Cvjetićanin, direktorka Narodnog muzeja, kaže da „za skulpturu nije postojalo adekvatno mesto zbog njegove visine“!? Kao, „Anđeo smrti“ visok je „četiri metra“, a što nije tačno jer sam ga merio lično, i, visok je, jedva tri i po metra, sa sve krilima! A, plafoni Muzeja nisu, baš, niski kao u našim stanovima. Opal Dečev, direktor Galerije u Opovu mi, pak, kaže da su iz Beograda tražili „Anđela smrti“ zato što su, pre dvadesetak dana, u Opovu ukrali dve Rosandićeve omanje skulpture: „Dečaka koji vadi trn“ i „Dečaka koji igra klikere“. I, gle, slične su, takođe, Rosandićevom „Dečaku sa Čukur česme“ koji je „recikliran“ pa zakrpljen i vraćen na Dorćol. A šta se dešava sa Rosandićevim opovskim „Dečacima“? Na dnu Tamiša nađen je „Klikeraš“, ali odsečene glave i ruke i bez leđa, i, eno ga, u opovskom policiji. Ali, o „Dečaku koji vadi trn“ ni traga ni glasa. E, sad, ako je Meštrovićev „Anđeo smrti“, težak pola tone, povučen iz Opova iz straha da mu se tamo nešto loše može desiti, zašto je postavljen, opet, „na otvorenom“, na Malom Kalemegdanu? Ivana Lučić-Todosić, direktorka JP “Beogradska tvrđava“, kaže: „Čuvari svakodnevno dežuraju, što isključuje opasnost od oštećenja ove izuzetno vredne skulpture“. Veslam na galiotskoj spravi u Vidovdanskoj, kad, moja Crna iz kontejnera izlazi sita, mota mi se oko nogu i pita: „Kako ne kapiraš da Rosandićeve Dečake ne kradu Cigani? Kao što na Anđela smrti niko neće smeti da udari! Bajdvej, ne vidiš li da Meštrovićev Anđeo smrti kao da u rukama drži jednog od obezglavljenih, iskasapljenih Rosandićevih Dečaka!? A i Meštrović i Rosandić su rodom iz - Splita. Eh, čudnih li ljudskih sudbina...“