Grešni mitropolit

Na praznik Svetoga Georgija Pobedonosca, prošlog petka, sveštenici i vernici pre liturgije, čitajući dnevne novine, zapazili su odmah izjavu mitropolita crnogorsko-primorskog i arhiepiskopa cetinjskog Amfilohija Radovića da je 1995. haškom optuženiku Radovanu Karadžiću ponudio da dođe u Crnu Goru da se “skloni”, jer, “tu su se i hajduci sklanjali od pamtiveka”. Oni se “znaju godinama i prijatelji su”, mitropolit čita njegovu poeziju a poznaje i njegovu porodicu. “Ne može tako lako da se odreknete prijatelja”. Dodao je da u tome ne vidi ništa sporno. U nedrima čuva Karadžića i (Ratka) Mladića “kao i svako drugo ljudsko biće”. Diskusije oko ovoga toga jutra u porti i u hramu nije bilo. Jedan klirik je tiho rekao “Bolje da to nije rekao”, a drugi “Otkud to sada”. Kao da ih nije iznenadio sadržaj izjave, već činjenica da je (tek) sada našao za potrebno da o tome govori. Jedan beogradski prota, poznat po malorečivosti, jedva čujno, možda više za sebe, prokomentarisao je “ovo je štetno za crkvu, bolje da o ovom nismo znali”. Među onima koji se obično anonimno javljaju na pravoslavno orijentisanim internet-sajtovima, onih “sa blagoslovom” ali i onih bez toga, tema nije bila zanimljiva za razmatranje. Jedan ipak konstatuje “svaka čast mitropolitu”, dok drugi misli da su obojica možda ranije bili grešnici, ali “sada su sveti”. Komentari internet-stranica dnevnih listova bili su daleko brojniji, retko koji pohvalan za mitropolita, uz jedno “neka je”. Srpski ziloti, koji godinama ne biraju reči da napadnu i uvrede mitropolita Amfilohija, kao “progonitelja brata Artemija” i “papskog kardinala”, ovaj put nisu ni reč izgovorili. Sada ga nisu ni pohvalili ni pokudili. Da je lošu ponudu imao, sigurno bi mu to gromoglasno zamerili. Gostujući u emisiji “Načisto” podgoričke televizije “Vijesti”, mitropolit je još mnogo toga rekao što su beogradski listovi samo delom preneli. Opisujući samog sebe, rekao je da “nije bezgrešan, nego grešan čovek, ponekad grešnog jezika”. Ovo se odnosi na reči pre dvadesetak godina, za koje je “moguće” da ih je izgovorio, ali “više u šali”, naime da su Crnogorci “komunistički nakot”. Zbog toga se mitropolit sada kaje i svedoči da je grešan. Neće dozvoliti da tako nešto izgovori neki od njegovih klirika, kao skoro iguman dajbabski Nikodim Bogosavljević, dobiće (crkvene) sankcije. Arhijerej je govorio i o svim važnijim crnogorskim političarima, Milu Đukanoviću koji je dolazio da “celiva ćivot Sv. Petra i nalagao badnja”, premijeru Igoru Lukšiću, predsedniku Filipu Vujanoviću, Svetozaru Maroviću, Ranku Krivokapiću, koji predstavlja Crnu Goru kao “besudnu zemlju” (izraz, izgleda nezaboravnog, Milovana Đilasa). “Parada ponosa” u Podgorici bila bi “nasilje manjine”, reakcija može biti “kompleksnija” nego u Beogradu. Ovaj put nije citirao Stari zavet o muželožništvu. Sa Dobricom Ćosićem, iako je bio “u dobrim odnosima”, mitropolit kaže da se ne viđa već godinama, mada su nekada vodili “divne razgovore”. Potvrđuje da nikada nije odgovorio na Ćosićevo pismo u kome on crkvu krivi da “revanšizmom nastavlja građanski rat”. Komentar arhijereja mnogima izgleda veoma zanimljiv: iz “dobrog i umnog” Ćosića, “suštinski govori komesar komunističke partije iz vremena rata, ne možete od njega očekivati drugačije, ipak je on bio aktivan nosilac jedne ideologije i ne možete očekivati da se on od toga oslobodi”. Vrlo jasno! Ovaj intervju je, može se, ipak, smatrati dragocenim. Mitropolit je bio otvoren, iskren, precizirao je neke svoje stavove o određenim ličnostima, aktuelnim političarima Crne Gore, ali i o, za neke, “duhovnom ocu nacije i svetioniku srpstva”. Stav prema Karadžiću je sada dopunski razjašnjen. NJihov kontakti nisu bili nepoznati. Međutim, oni nisu bili samo privatne ličnosti, već nosioci značajnih funkcija. U razgovoru mitropolit pominje i novozavetni princip odvojenosti zemaljskog od nebeskog “od pamtivjeka, Bogu Božje, caru carevo”. Po tome, ne treba nuditi utočište nekome koga “zemaljski”, odnosno “carski” sud traži, makar ga doživljavali kao ličnog prijatelja. Crkva uvek u principu insistira da se poštuju zakoni države u kojoj ona deluje. Za SPC, kako kaže jedan episkop, smatrajući da je razumljivo da želi da mu se ime ne pominje, “ova izjava nije srećna”, potaknuće neke da ponovo analiziraju ulogu SPC, ali i drugih verskih zajednica, u proteklim ratovanjima. “Niko od nas nije bio dovoljno na visini božanskog poslanja”. Nije na nama da izbegnemo sud, crkva ne treba da savetuje ili pomaže osumnjičenima da izbegnu organe pravosuđa, domaće ili međunarodne. Mitropolitov sabrat u sadašnjem Sinodu, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije Durić je pre više godina izjavio da je još 1997. preporučivao da kako Karadžić, tako i Mladić odu dobrovoljno u Hag, gde bi se dokazala njihova nevinost ili krivica. Hrišćanski je da jedan postrada da ne bi stradali svi, reč je o sudbini naroda. Nije patriotizam “sakriti se u šumu”, već reći “evo moja glava”, nije vreme Karađorđa i (kneza) Lazara, već Stefana Lazarevića. Episkop konstatuje da tada možda nije bio čovek “koji se sluša”. Traženje značenja izjave mitropolita Amfilohija, kako u domaćim političkim, tako i u diplomatskim krugovima, nije usledilo. Smatra se da Karadžića u episkopatu ne samo crnogorski mitropolit drži svojim prijateljem, mada drugi to otvoreno ne iznose. Preovladava mišljenje da se radi o njegovom “privatnom stavu”, a ne stavu celokupne crkve. Dosadašnje neretke sumnje da se optuženici za ratne zločine kriju u crkvenim objektima, nisu se potvrdile. Poznato je da je tužiteljka Karla del Ponte bila gotovo uverena da se srpski optuženici kriju u nekom manastiru, pre svega u Crnoj Gori, a hrvatski kod franjevačkih redovnika. Mitropolitovi kontakti sa Karadžićem i njegovom porodicom nisu bili nepoznati javnosti. Oni su se tokom ratovanja u BiH često susretali, zvanično i nezvanično. Kako je i sada za TV “Vijesti” rekao, znao je i njegovu majku i braću. Majci Jovanki je služio opelo maja 2005. u Nikšiću, a u besedi je pokojnicu uporedio sa majkom (Kraljevića Marka) Jevrosimom, koja je u narodu oličenje pravičnosti, i majkom devet Jugovića. Govorila je, prisećao se tom prilikom mitropolit, bila bi srećna da joj sina (Radovana) i mrtvog donesu ako bi ostao “veran svom narodu”, a nesrećna da dođe živ, a da je “izdao narod i veru”. Niko tada nije rekao da to od njega niko ne traži, da pojava pred sudom nije izdaja, već prilika da se objasni lično postupanje u precizno određenim vremenima. Međutim, Amfilohije nije samo jedan od četrdesetak arhijereja SPC. On je mitropolit, njih ima samo nekoliko. Već godinama je član petočlanog Svetog sinoda, kao jedini mitropolit, najstariji po hirotoniji posle patrijarha, što znači da je i njegov zamenik. Bio je jedan od trojice kandidata pri izboru patrijarha januara prošle godine. Pri izboru žrebom. Iako je i u vreme patrijarha Pavla članovima episkopata preporučivano da se što manje javno izjašnjavaju o aktuelnim pitanjima, pogotovo onima koja imaju političku konotaciju, to nije važilo za ovog mitropolita. On je uvek iznosio svoj stav o brojnim, ne samo crkvenim, već i društvenim i političkim temama, znajući da će izazvati oprečne reakcije. Mediji u Srbiji, pogotovo u Crnoj Gori, umeli su danima da analiziraju njegove izjave. On je svakako jedan od najprisutnijih arhijereja SPC u javnosti. Mitropolit je umeo da izjavi da se protiv njega vodi haranga. Bilo je u Crnoj Gori najava da će buti tužen zbog “govora mržnje”, a oni bi, smatra on, “i Hristov govor proglasili takvim”. Ne zna se šta je “jezik crkve”, ne razume se prebogat jezik ljubavi koji se izražava “na različit način”. Ima onih koji koriste jezik mira i ljubavi a zapravo im je u srcu “rat i mržnja”. Uz to dodaje da mu je “jezik sigurno ponekad bio oštar”. Sin Milovana Đilasa, koga mitropolit neretko citira, iako je “smislio” crnogorsku naciju, a potom se zbog toga navodno pokajao i izjašnjavao se kao Srbin, Aleksa Đilas, za Amfilohija kaže pre dve godine da je čovek “inteligentan i veliko znanje ima”, ali “žestokog jezika od koga se pitomo građanstvo pribojava”, Uz to, “đavo mu ne da mira da odmah počne da govori o politici”. Aleksina analiza pozicije SPC i potrebi da se odredi prema velikim temama 19. i 20. veka, veoma kratka, objavljen u dodatku jednog podgoričkog dnevnika, nije naišla na poželjan eho ni u crkvi, ni van nje. I u najnovijem intervjuu Amfilohije pohvaljuje počivšeg Đilasa - “imao je poštovanje prema crkvi”, a ne kao danas Krivokapić. To je verovatno mislio i 1995. kada mu je služio opelo, što je mnoge tada iznenadilo, mada je bilo, kako je rečeno, u skladu sa željom pokojnika, što neki “beogradski Crnogorci” i te kako osporavaju. Eho na mitropolitov intervju nije bio znatan. U Podgorici je već potisnut novim sporenjem crkve i države, ovaj put oko rušenja gradnje na temeljima crkve Svete Gospođe na Svetom Stefanu. Vlasti smatraju da je uklonjen “nelegalno podignut objekat” a mitropolija da su na delu “prolazni rušitelji”, no najvažnije je da će hram ipak biti kasnije obnovljen. Nije došlo do zaoštravanja, kako to obično biva. Možda ipak nastupa ublažavanje napetosti, čemu bi morale obe strane da doprinesu. SPOMENAR JEDNOG EPISKOPA “U istoriji nikada nije postojao crnogorski narod.” (Tekst u “Književnim novinama” 1989. godine) “U ovom trenutku, našu dušu, kao što je naš jezik čuvao i sačuvao Vuk Karadžić, jedan njegov prezimenjak sa Plavšićkom, novom Kosovkom djevojkom, sa Krajišnikom… Čuvaju nas i našu dušu, jer su ove noći krenuli svetolazarskim putem. Opredijelili su se, kao i car Lazar… za carstvo nebesko.” (Reakcija na odluku Republike Srpske da odbije Vens-Ovenov mirovni plan 1993. godine) “Taj šlagvort oko Arkana slušam neprekidno. Prije svega, ko sam ja da spriječim bilo kome da dođe na Cetinje? Cetinjski manastir je otvoren za svakoga. Arkan je Željko Ražnatović iz Rijeke Crnojevića! Koji je Crnogorac dolazio na Cetinje bez oružja?” (Odgovor na pitanje zašto je Arkanovim paravojnicima dozvolio da na Petrovdan 1991. godine u Cetinjski manastir uđu naoružani, AIM 12. februara 1995.) “Do razdvajanja Srbije i Crne Gore može doći samo protivno volji naroda, putem nasilja, krađe, ucena i pretnji. Zato će SPC ignorisati eventualnu odluku Crne Gore o samostalnosti.“ (Govor na javnoj proslavi pravoslavne Nove godine u Podgorici 13. januara 2002.) “Izađite deco, kumim vas Bogom i Svetim. Ne činite zločin kao oni, pa da i mi ispadnemo zločinci. Nismo mi narod zločinaca, mi smo Božji narod.” (Pokušaj da zaustavi huligane koji su palili Bajrakli džamiju u Beogradu 17. marta 2004.) “Majka Jovanka upisuje se danas među majke besmrtnice. Ona spada među majku sedam brata Makavija, koji su svoj život žrtvovali za svetinju Jerusalima. Među majku Jugovića, koja je devet sinova žrtvovala za veru, Hrista i otadžbinu. Majku Jevrosimu, kraljevića Marka... Tamo gde su one i majka vladike Rada Tomova, Gospod će upokojiti i majku Jovanku. Ona je svoj porod naučila da nema ničeg svetijeg od vere i služenja čistog obraza Bogu i svom narodu. Blago tom narodu koji ima ovakve majke.” (Govor na sahrani majke Radovana Karadžića u Nikšiću 7. maja 2005.) “Moćan je čovek koji živi u strahu od Boga, i to bi trebalo da znaju oni koji su u Crnu Goru i Srbiju doveli bezbožnu grupu da peva demonske pesme i terali omladinu da svemu tome aplaudira.” (Reakcija na koncert “Rolingstonsa” u Crnoj Gori zabeležena tokom proslave 211 godina od bitke u Martinićima 22. jula 2007.) „Da smo bolji narod, imali bismo bolje popove i vladike, a da imamo bolje popove i vladike, imali bismo bolji narod - to jedno drugo rađa.” (Uvodna beseda na manifestaciji izdavaštva Srpske pravoslavne crkve u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” 26. decembra 2008) “Integrisati se u Evropu, koja je sve više Evropa bez Boga, Evropa protiv Boga, čiji ustav izbegava da zapiše da se ona temelji na hrišćanskim vrednostima, to znači gubiti svoj kompas, svoj mir duhovni, svoj smisao, znači odreći se svega onoga na čemu je sagrađeno sve što jesmo i što imamo kroz našu istoriju.” (Služba za praznik Vaznesenja Gospodnjeg u Crkvi Svetog spasa u Toploj kod Herceg Novog 30. maja 2009) „LJubav je data čovjeku da rađa, svako rođenje je rođenje za vječnost, a ne za smrt i ništavilo. A „drvo koje ploda ne rađa siječe se i u oganj baca“. Da li je jalova ljubav – ljubav? A takva je muželožnička, gej-lezbijska ljubav koja neće i ne može naslijediti Carstva Božijega, jer je besplodna i jalova. Jer njen eros vodi u smrt i samoubistvo, istovjetan je sa smrću. Sodoma i Gomora su u drevna vremena same sebe uništile, sagorevši u sumporu i ognju, upravo zato što su pretvorile prirodno upotrebljavanje muškog i ženskog u protivprirodno, samouništavajuće... Naravno, Crkva niti je ikad pozivala niti danas poziva na nasilje protiv bilo koga...“ (Pisana poruka upućena medijima 16. septembra 2009. povodom održavanja „Parade ponosa“. Parada je nekoliko dana kasnije otkazana zbog bezbednosnih rizika.) „Juče smo gledali kakav je smrad otrovao i zagadio prestoni grad Beograd, najveći smrad sodomski koji je ova savremena civilizacija uzdigla na pijedestal božanstva. Taj smrad je juče zagadio Beograd, grad Presvete Bogorodice. Beograd je bio njen kroz vjekove, nje čedne i cjelomudrene i to je njegov smisao. Grad one koja je Hrista rodila, grad hrišćanski. I eto, u ime nekakvih takozvanih ljudskih prava juče je zagađen. I vidite, jedno nasilje, nasilje tih obezboženih i nastranih ljudi izazvalo je drugo nasilje. Pa se sad pitaju ko je kriv i nazivaju tu djecu huliganima. A ne pitaju se oni koji su dozvolili da se tim smradom zagadi grad Beograd, da nijesu oni doprinijeli time što su dozvolili da ta kuga, ta pošast sodomska oskrnavi Beograd kao što je oskrnavila i druge evropske gradove. Budite uvjereni da je to predukazanje propasti hrišćanskih naroda. Bog će znati kad će udariti svojim bičem i opomenom, ali se to već polako priprema. Ne mogu se graditi ljudi, narodi, kulture i države na gadosti, nečistoti i smradu, na bezbožništvu.” (Liturgijska beseda u Hramu prepodobnog Haritona ispovednika u selu Klinci na Luštici dan posle “Parade ponosa” 11. oktobra 2010)