Bosanski faktor

Od tragičnog atentata koji su izveli muslimanski teroristi u Madridu i u kome je poginulo više od 190 nevinih ljudi a lakše ili teže ranjeno oko dve hiljade, proteklo je mesec dana. Žalost za sugrađanima se nije stišala. Stanica Atoča je od prvoga dana posle zločina postala gotovo centar ranjenog grada, na kome svet polaže cveće, poruke, poneku fotografiju, i gde neprekidno gori na hiljade sveća u spomen žrtvama. Mesto posećuju porodice stradalih, njihovi prijatelji, poznanici, komšije i kolege sa posla, ali i običan nepoznati svet koji bi samo da ćutanjem iskaže protest zbog počinjenog zla. Nisu retke ni posete iz osnovnih škola, kako bi i oni najmlađi zauvek upamtili dan kada je njihov grad surovo i nerazumno kažnjen. Bolji čas o opasnosti od terorizma, o njegovoj zloj ćudi i bezumlju, teško da se može zamisliti.

Iako se onaj mirni i veseli ton večno budnog Madrida, nasilno prekinut pre mesec dana, sada polako vraća, njegovi stanovnici ne žele da u zaborav olako odu ne samo nevino stradali, već ni njihova vidna tuga zbog zla nanetog čitavom gradu i svima koji ga vole. Otuda se na mnogim automobilima, izlozima, balkonima, prozorima i terasama, mogu videti španska zastava i crni flor na njoj, poneka poruka ohrabrenja i solidarnosti sa poginulima. Videti crni flor na reveru prolaznika, nije slučaj već pre pravilo, jer takvih je u Madridu na hiljade. Posebno emotivan je bio susret pripadnika policije i njenih specijalnih jedinica sa kraljem Španije, koji je uz veliku zahvalnost snagama reda za požrtvovanje, pokazao i interesovanje za zdravlje policajaca ranjenih u eksploziji koju su izazvali teroristi-somoubice, prilikom koje je stradao i jedan specijalac. A policija i te specijalne antiterorističke jedinice polako raspliću veoma zamršeno terorističko klupko. Jer, zahvaljujući prisluškivanju telefonskih razgovora između terorista, unutar same Španije ali i van nje, uhapšeno je osamnaest lica a za više njih se još traga. Sada se zna da je u stanu u Leganesu bilo sedam samoubica (do sada identifikovana samo četvorica dok se imena ostale trojice još ne znaju) sa više od 30 kg eksploziva, nekoliko automatskih pušaka i najmanje 30 hiljada evra u krupnim novčanicama, skupljenih najverovatnije od prodaje droge i od krađe kreditnih kartica. Pronađena je i video-traka sa porukama koje najavljuju zločin, kompjuter i još dosta materijala koji je policiju odveo na trag zločincima. Zna se i da su pre aktiviranja eksploziva imali telefonski razgovor sa Londonon, sa imamom Abu Omarom, za kojim traga policija iz osam zemalja zbog njegove moguće veze sa atentatom u NJujorku. I baš te višestruke veze će biti najteže razjasniti, jer one idu od Maroka, Sirije, Tunisa, Avganistana, Čečenije, Bosne, do Hamburga, Osla, Madrida i Londona, i ko zna sve kuda, koliko dugo i sa kakvim namerama.

Nije lako doći do tačnih podataka o teroristima, jer osim što su uglavnom bili mirni studenti ili sitni preduzetnici, mnogo ih je i sa nepoznatim mestom boravka, imena, zanimanja i nacionalnosti. I baš ti bez imena i zanimanja prenosili su neverovatne sume novca po Evropi i svetu, izdržavajući tako one “uspavane ćelije” koje čekaju da budu probuđene. Prema štampi, samo je uhapšeni Muhamed Kalahe, od 1996. do danas, povezanima sa Bin Ladenom po Evropi uručio oko 700 hiljada evra. Kako sam kaže, novac je bio prikupljen za humanitarnu pomoć. Među odbeglima, po dosadašnjim izveštajima policije, najznačajniji je Amer Aziz, specijalista za regrutovanje mudžahedina za obuku u kampovima u Avganistanu. Zna se da je on organizovao i sastanak Muhameda Ate sa još uvek nepoznatim osobama u Španiji, mesec dana pre atentata u NJujorku, da je povezan sa izvršiocima atentata u Kazablanki prošle godine, i da je blizak Abu Dadi, šefu Al kaidine ćelije u Španiji, trenutno u zatvoru zbog sumnje da zna dosta o atentatu u NJujoorku. Aziz je znao i Sanela Sjekiricu, muslimana iz Bosne, koji je kao student u Ovijedu i Madridu, delio studentsku sobu sa “Tunišaninom”, glavnim organizatorom atentata na Atoči.

Prema štampi, Sjekirica koji je u bekstvu, u Španiju je došao 1992. godine kao izbeglica i upisao se na studije u Ovijedu, glavnom gradu Asturije. Ako se zna da je rudar Suares, takođe uhapšen, iz asturijskih rudnika ukrao oko 190 kg eksploziva kojim je atentat izvršen, u zamenu za novac i drogu, postoje osnovane sumnje da je u sve umešan i sam Sjekirica. Na to ukazuje i izjava pred istražnim sudijom Sirijca Abu Ibrahima, koji je Španiji izručen prošlog februara iz Jordana. “Abu Dada je šef čitave bande u Španiji”, tvrdi Abu Ibrahim, i dodaje da je u kampu za obuku mudžahedina u Zenici video i Amer Aziza. “Trebalo je da odande šaljemo ljude u Liban, Jemen, Čečeniju, Keniju, Bangladeš”, izjavljuje Abu Ibrahim, “da se bore za ono za šta se bore ostala naša braća”. “Mislite na akcije u bilo kom delu sveta zvane džihad?” pita sudija, a Ibrahim odgovara: “Da, to. Trebalo je da pomognemo braći u Bosni, da vidimo gde da odu, jer tamo je ušao OUN. I tamo ih je još mnogo. Nemoguće je da tamo ostanu, i trebalo je da idemo tamo da vidimo šta dalje da radimo.”

Prema rečima Abu Ibrahima, putovanja u Liban, Jemen, Bosnu, Čečeniju, radi učešća u džihadu, finansirana su od krađe kreditnih kartica, promena deviza i prodaje droge. “U džamiji u Madridu”, kaže Ibrahim, “mnogo puta sam čuo da Abu Dada uvek ima para jer je promenio dolare i prodao drogu.” Prema istrazi policije, planovi terorista su bili “ubiti što je moguće više ljudi, ne napadati zgrade ili drugu vrstu instalacija”, a to se po rečniku španske akademije, može smatrati genocidom. (“Sistematska eliminacija neke socijalne grupe zbog motiva rase, vere ili politike”) Zato će biti interesantno pratiti kako će španska štampa, posebno El Pais, pisati o uhvaćenim teroristima koji su prošli kroz kampove za obuku za džihad u Bosni. I to bi bilo obično skolastičko pitanje da se zbog borbe protiv mudžahedina u Bosni, po zatvorima Evrope ne nalazi više ljudi, i kada bi se zaboravilo da je El Pais iz pera svog najuglednijeg novinara još 1998. godine pisao da OVK na Kosovu i Metohiji ne postoji već da je to “izmišljotina Miloševićeve propagande”, ili da je, po rečima Predraga Matvejevića u El Pais-u (članak “Od Sarajeva do Sarajeva” od 6. aprila 1992.), “za vreme rata u Bosni, ovde-onde bilo mudžahedina stiglih iz arapskih zemalja. NJihov broj je bio manji nego što je to neprijateljska propaganda uporno tvrdila”. Smatra li g. Matvejević špansku štampu koja kritički piše o mudžahedinima i džihadu, neprijateljskom, ne znamo. Ili, da su inspiratori etničkog čišćenja u Bosni, između ostalih bili Dučić i Vuk Karadžić, a da je na politiku Radovana Karadžića i Ratka Mladića uticao, niko drugi, do Danilo Kiš.

Branislav Đorđević