Naš stan

PREDSTAVA: „Zojkin stan“ Mihaila Bulgakova REŽIJA: Dejan Mijač MESTO: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad Uprava Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada imala je plemenitu zamisao da u sezoni u kojoj ova kuća slavi svoj, a ujedno i veliki jubilej celog srpskog teatra – sto pedeset godina od osnivanja – obeleži još jedan značajan datum. Reč je o pedeset godina umetničkog rada u SNP-u doajena naše režije, Dejana Mijača, koji je upravo u ovom teatru ostvario neke od svojih najznačajnijih predstava. Vrlo je simpatično, pa i imponuje, to što za ovu svečanu priliku, kojoj se njegov habitus istinski opire, Mijač nije izabrao neko grandiozno delo, već jedan mali, šaljiv, u idejnom smislu nepretenciozan komad: Zojkin stan Mihaila Bulgakova. Ali, to što Zojkin stan nije psihološka ili filozofska drama, ne znači da on nije provokativan na neki drugi način. Glavni izazov koji on nudi je čisto pozorišni, a to je upravo ono što Mijača danas najviše zanima. Može se reći da se junak Bulgakovljeve drame krije u njenom naslovu: to je veliki stan Zoje Demisove koji ova pokušava da sačuva, da izuzme iz preraspodela i pregrađivanja tipičnih za Rusiju posle Oktobarske revolucije, i to tako što u njemu otvara krojački salon. Taj atelje postaje paravan za mnoge sumnjive radnje, od prodaje morfijuma i kokaina propalim plemićima do ponoćnih modnih revija za komunističke tajkune, koje više zanimaju manekenke nego haljine. Pomenuti pozorišni izazov nalazi se u uskovitlano brzoj radnji, s čestim promenama scena, od kojih mnoge imaju samo nekoliko replika, i sa stalnim defileom šarolikog mnoštva grupnih i pojedinačnih likova, a što sve stvara efekat vrlo dinamične i živopisne „žanr-scene“ koja ironično oživljava polusvet tajkuna, lakih žena, dekadentnih plemića, lupeža i ubica, tipičan za smutno revolucionarno doba. Prvi nivo ovog izazova – osmisliti kreativno i znakovito scensko rešenje za Zojkin stan – Mijač i njegova scenografkinja Jasmina Holbus pokušali su da reše tako što su postavili publiku da, na samoj pozornici, okružuje izvođački prostor sa tri strane. Ovakav rediteljski koncept prostora mogao je da asocira na cirkusku arenu, što bi bio duhovit komentar grotesknog sveta iz Zojkinog stana, ali on u praksi nije proradio. Scenom dominira neka glomazna i konvencionalna kulisa koja bitno relativizuje pretpostavljeni metaforički koncept stana-kao-cirkusa i pomera idejno rešenje prostora ka prozaičnom iluzionističkom teatru. Rukovođen analiziranim odlikama drame, Mijač je želeo da razvije scensku akciju koja će, pre svega, biti vrlo dinamična, a zatim stvarati i tragikomičnu, atmosferu marifetluka, raskalašnosti, dekadencije i zločina, ali mu je to samo polovično uspelo. Iako ima čak dvoje autora scenskog pokreta (Deneš Debrei i Ista Stepanov Pavlović), modne revije nisu bile ubedljive - bez obzirana to da li je trebalo da ih doživimo kao dekadentno uzbudljive ili kao amaterski komične - a ni pojava Mrtvog tela nije imala onu mističnost, zaumnost i makabričnost koju tekst nudi, doduše isključivo kao ovlašno nabačenu stilsku mogućnost. Najviši stepen scenske zaigranosti, a koja je pri tome bila potpuno u funkciji dramskog oblikovanja lika, Mijač je postigao u radu s Borisom Isakovićem kao lukavim, lažljivim, poniznim i životinjski snalažljivim Ametisovim, glavnim meštrom ovog lopovskog cirkusa: on je neprestano pijano posrtao, snishodljivo se klanjao, zanosio od umora... Jasna Đuričić je Zoju postavila kao otresitu, iskusnu, veštu i nesebičnu poslovnu ženu, a koja je svoje plemićko poreklo (ako ga uopšte ima) uveliko zaboravila. Iz ostatka ansambla, superiorno se izdvojio mladi Marko Savić koji je igrao, vrlo diskretnim sredstvima, Kineza Heruvima kao istinski ambivalentan lik, kao istovremeno nevinu i opasnu osobu. Rediteljev izbor ove drame nije bio motivisan samo pomenutim scenskim izazovima, već i njenim pametno prepoznatim značenjskim mogućnostima u našem kontekstu. Za Mijača je, čini se, Zojkin stan autentičan ambijent našeg današnjeg tajkunskog, lopovskog, moralno razorenog, „snađi-se-kako-umeš“ društva, ali ujedno i tužno-smešni, sentimentalni i dirljivi zaklon od tog društva: pravi lopovi i ubice žive, ipak, napolju... Nažalost, ova tumačenja se više naslućuju, nego što se s pokrićem iščitavaju iz predstave SNP-a.