S druge strane O.K. morala

Ceo roman u jednoj jedinoj, gigantskoj rečenici koja se proteže na više od dve stotine stranica štampanog teksta! Ako se izuzmu retki, (neo)avangardni pokušaji s izostavljenom  interpunkcijom, savremena književnost još nije videla to što je Kamilo Hose Sela, po vlastitim, nimalo stidljivim rečima “najvažniji španski romansijer” u dvadesetom veku, učinio u ovoj proznoj knjizi, objavljenoj samo godinu dana pre osvajanja u svetu  najprestižnije, Nobelove nagrade (1989).

Naglašena sklonost pripovednom eksperimentisanju, primetna i u ranijim Selinim delima, počev od prvog i najpoznatijeg romana Porodica Paskvala Duartea (1942), preko Košnice (1951), pa sve do Mazurke za dva mrtvaca (1983), ovde je dovedena do samog ruba umetničkog egzibicionizma neprestano smenjujućim i zbunjujućim defileom nekoliko stotina što fikcionalnih što stvarnih likova, da bi, sasvim neočekivano, bila udružena s izvesnom fascinacijom mitologijom popularne kulture. U tematskom podtekstu Hrista protiv Arizone počiva, naime, Stardžisov Obračun kod O.K. korala (1957), jedno od kultnih vestern-ostvarenja, čije znane i neznane aktere neprestano priziva “nepouzdani” pripovedač romana, nesiguran u vlastito prezime (Span/Aspen/Espana), a zatim i u mnogo šta drugo.
Selin pripovedački postupak ovde mogao bi se, zapravo, opisati kao svojevrstan amalgam evropske visoke literarne tradicije i američke pop kulture. Sklonošću ka grotesknom preplitanju čulno-erotizovanog, čak skaradnog jezika i opsceno-fantastičke imaginacije sa kvazifilozofskim i kvazireligijskim govorom, narator romana neodoljivo priziva junake modernističke književnosti, od DŽojsovih svakodnevno-urbanih pustolova do metafizičkih cinika poput onih iz Beketovih, Kamijevih i drugih dela književnosti egzistencijalnog apsurda. S druge strane, opsesivnim držanjem za opšta mesta žurnalističko-kinematografske legende o Divljem zapadu kao da se, makar prividno, podilazi populističkom ukusu i konformističkim očekivanjima (naj)šire publike, jer Vajat Erp i Dok Holidej behu oni heroji koji su obolelo društvo “lečili” lako i svima “razumljivo”, po kratkom postupku i “prirodnim” sredstvima, u skladu s ogoljenom i uvek zavodljivom (po)etikom “pištoljem i prečicom do pravde”. Ovom miksu manira i žanrova valja dodati i preplitanje hispanske i američke civilizacije nedaleko od meksičke granice, u Tombstonu, Arizona, kao svojevrsnom mitskom poprištu odabranog vestern-klišea.

I možda baš ovaj fenomen sučeljavanja Starog i Novog sveta predstavlja čitalački najinspirativniji prostor Seline knjige. Vraćajući nas u poslednje decenije devetnaestog i početak dvadesetog veka, ravno u američki “lonac za topljenje” rasnih i kulturnih stereotipa zapadne civilizacije, autor Hristosa protiv Arizone pokušava, čini se, da kroz magmu i penu još neprevrele modernosti nagovesti i razloge apokaliptične vavilonske pometnje našeg doba. “Nije istina da su u Arizoni poveli parnicu protiv Hrista... Hristos ide prema Arizoni i prema celom svetu”, samouvereno i “autoritativno” poručuje izvesna “prijateljica noći”, jedan od tipskih, “nepouzdanih” junaka Selinog romana, zapitanih i “misaono angažovanih” nad sudbinom svog malog-velikog mitskog sveta u kojem su revolveri najjači argumenti i s ove i s one strane formalnih i moralnih zakona. U svetlu naslova kao piščevog ekskluzivnog komentara, međutim, ova tvrdnja jednako je problematična i relativna kao i gotovo sve ono što je čitalac uopšte u stanju da razluči i raspozna u hotimično i tendenciozno uskomešanom i haotičnom svetu romana. Prevod Aleksandre Mančić je, reklo bi se, sasvim primereno duhu pripovedanja, sočan, vrcav i čitljiv onoliko koliko to Selina “gusto” ispisana i neretko teško prohodna pripovest o Divljem zapadu može da bude ovdašnjem čitaocu na divljem Balkanu, tako blizu a tako daleko od zapadne Evrope i Amerike zajedno.

Tihomir Brajović