Muzika je kao voda

Dragan Jovićević NJegov šesti izlazak pred orkestar Beogradske filharmonije u petak 27. maja, zaključiće Prolećni ciklus ove koncertne institucije, ali i prvu sezonu njegovog upravljanja jednim od naših najznačajnijih orkestara. Kineski dirigent Muhaj Tang je, nakon sezone šefovanja Filharmonijom, pun reči hvale za svoje izvođače: „Beogradski orkestar voli muziku i zna kako da je oživi. Ponekad volim da im kažem da ih je Bog poslao na zemlju i dao im potencijal da pokažu i prenesu ljudima poruku kroz muziku. I zato moraju da budu svesni koliko je njihov posao važan. Ali, isto tako, moraju još mnogo toga da nauče kako da njihov posao bude efektan i kako da dopru do publike.“ Muhaj Tang je na dogovoreni susret sa nama došao sa putnom torbom, objašnjavajući nam da je stalno u putu. Sem angažmana u Beogradskoj filharmoniji, on je i šef-dirigent Ciriškog kamernog orkestra, stalni gostujući dirigent Hamburškog simfonijskog orkestra i umetnički direktor Šangajske filharmonije. A da je u pitanju i zaista jedna od značajnijih zvezda klasične muzike danas, potvrdilo nam je i to što smo čekali da završi intervju preko „Skajpa“ sa novinarom iz Hongkonga. Rođen je u Šangaju u porodici umetnika. Svoje obrazovanje sticao je u najboljim školama i na dobroj porodičnoj praksi. To što je očarao publiku Filharmonije u minuloj sezoni svojim dinamičnim i vrlo spontanim nastupima sa orkestrom, samo je logičan sled njegovog porodičnog i kulturnog nasleđa: „Još pre hiljadu godina, Šangaj je bio najlepši grad Dalekog istoka. Tokio i Hongkong su bili sela u to doba. U prevodu, Šangaj znači `rajska avantura`. LJudi su odlazili tamo da bi se dobro proveli, posebno bogataši. To je bio je jedini grad Kine u koji ste i pre Drugog svetskog rata mogli da uđete bez vize. Pravi zemaljski raj. Međutim, komunisti su, baš kao i ovde, uspeli da unište mnogo toga, ali Šangaj je i dalje ostao metropola. Grad pun živosti i života“. NJegov otac bio je proslavljeni filmski režiser, koji je tokom karijere, kao i mnoge njegove kolege, bio hapšen zbog svojih radova: „Tokom celog detinjstva sam ga pratio na snimanjima. Bio je čovek izuzetno slobodnih shvatanja i nikada me nije ograničavao da dodirnem bilo šta. Moja porodica je jedna od prvih u Šangaju koja je imala televizor. Tako da sam odrastao u veoma liberalnoj porodici, iako je vreme bilo teško. I zato za mene ne postoji razlika između istoka i zapada, pogotovu ne između istočne i zapadne muzike.“ Iako je, kako kaže, kao mlad bio zgodan, Muhaj Tang i da je hteo, nije mogao da se bavi filmom, zbog kineske kulturne revolucije koja je to zabranjivala: „Još kao dečak sam znao tačno šta hoću da budem i kako da stignem do tog cilja. Muzika je za mene u to vreme bila od životne važnosti. Poput hrane i vode. Bez nje nisam mogao da zamislim život. Kulturna revolucija bila je poput nacizma u Evropi. Moj otac je završio u zatvoru i proveo tamo dve godine iako njegovi filmovi nisu uopšte bili protiv komunizma. U „crvenoj Kini“, politike je bilo svuda i iza svega se naslućivao uticaj komunističkog režima. Kao i u vreme Jugoslavije. Čak i kad biste uradili nešto što i nije bilo direktno upućeno protiv sistema, odmah biste bili prognani. Mnogima se u Kini to desilo, desilo se i Šostakoviču u Rusiji i mnogim umetnicima ovde.“ Tako je počeo da uči da svira razne instrumenate, a kasnije je studirao kompoziciju i dirigovanje. Međutim, verovatno njegova karijera ne bi bila tako uspešna u svetskim okvirima da jedan susret nije učinio nemoguće stvari mogućim: „Kada je kulturna revolucija okončana, mnogi umetnici su otišli na Zapad. Kao dirigent i ja sam odlučio da odem i dobio sam stipendiju za Nemačku. Počeo sam u Minhenu, a onda dobio šansu da odem u Salcburg, gde je Herbert fon Karajan dirigovao Berlinskom filharmonijom. Kasnije sam se prijavio za učešće u takmičenju, tokom kojeg je postojao ozbiljan politički problem. Žiri je bio podeljen na članove sa Zapada i članove iz Istočnog bloka, koji su po direktivi svojih vlada morali da nagrade svoje dirigente. Oni nisu hteli da se slože da sam na takmičenju bio najbolji. Ali Karajan me je gledao kako dirigujem i pozvao me je da radim sa njim u Berlinskoj filharmoniji. I nećete verovati, prvi koncert koji sam profesionalno izveo nakon završetka studija, bio je sa tim orkestrom! Kao da sam se odmah našao na samom svetskom vrhu. Bez Karajanove pomoći bilo bi nemoguće da uradim bilo šta. I danas smo veoma bliski. Prošao sam čitav svet i gde god sam se pojavio vrata su mi bila širom otvorena.“ Na pitanje kako pristupa procesu rada na postojećoj partituri poznatih autora, Tang kaže: „To je za mene jedan vrlo uzbudljiv trenutak. Odmalena volim da čitam note, jer su one toliko interesantne za otkrivanje onoga što je kompozitor hteo da kaže. Zbog političke situacije u Kini, Betoven i Mocart su bili zabranjeni za izvođenje. A za mene su njihove partiture bile poput bilo koje druge knjige. Međutim, nije stvar u notama, one se brzo nauče. Stvar je u tome kako se one čitaju. Jer muzika je najteži oblik umetnosti. Ona je sve, u vazduhu, u rečima. Ako izvodite francusku muziku, morate da osetite taj jezik, kulturu, mentalitet, šarm. Ruska muzika je žestoka zbog njihovog temperamenta. Mora da se oseti i votka u muziciranju. Zato muzičari moraju da imaju mnogo imaginacije.“ Poredeći scene i publiku u Kini, Nemačkoj i Srbiji, Muhaj Tang priznaje da je, za razliku od Nemačke posebno, srpska publika dosta podmlađena i vrlo suptilna. Na koncertu u petak, dirigovaće Mocartovu Uvertiru iz opere Don Đovani i Koncert za klavir i orkestar br. 23, kao Simfoniju br. 6 Čajkovskog. Na pitanje da li na njegovom repertoaru ima manje mesta za savremenu muziku i aktuelne izvođače, Muhaj Tang negira: „Baš naprotiv, vrlo sam zainteresovan i za otkrivanje mladih srpskih kompozitora. Danas, moderna muzika podrazumeva nešto što je veoma uznemirujuće za uvo. Jer logično je da, ako gledate kako američke trupe ubijaju Bin Ladena i ako vam to posluži kao inspiracija, svakako nećete da pišete kao Čajkovski ili Betoven, nego ćete stvoriti oštar i uznemirujući zvuk. Svaka muzika ima svoj ukus. A na nama je da odlučimo šta nam se sviđa a šta ne. Kao i kod hrane. Bilo da volite srpsku ili kinesku hranu, svaka ima svoj ukus i svakome će se nešto dopasti a nešto neće. Ne postoji univerzalnost u doživljaju muzike“, zaključuje Tang. Osvajanje prostora Naravno, kao i većina njegovih sunarodnika, i Muhaj Tang je bio svojevremeno oduševljen filmom Valter brani Sarajevo i Batom Živojinovićem u toj ulozi. Kaže da je za njegovu generaciju on bio i ostao heroj, ali da Srbiju, odnosno nekadašnju Jugoslaviju, pre dolaska u Filharmoniju, nije samo upozna o iz partizanskih filmova: „O Jugoslaviji sam znao dosta. Zahvaljujući Titu, dve zemlje su bile u izuzetno dobrim odnosima. Kina je učila mnogo od Jugoslavije. Ali onda se mnogo toga promenilo. U savremenom društvu nije baš normalno da jedna zemlja toliko ratuje. I pre nego što sam došao prošle godine, znao sam da ovdašnji muzičari nose jake emocije. Oni nisu hladnokrvni, već su izuzetno temperamentni. Pokušavam da ih vodim tako da istražuju svoje emocije, i da njima osvajaju muzički prostor“, kaže Tang.