Poslednja epizoda Survajvera

Ma koliko se hrvatski mediji nameračili da otkrivaju beogradske ekskluzive, ipak se pokazalo da isti štos ne prolazi dva puta. Vest zagrebačke Televizije RTL da je tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević izjavio agenciji Rojters da je ušao u trag jedinom preostalom haškom beguncu Goranu Hadžiću i da će on uskoro biti uhapšen, oštro je demantovana iz Tužilaštva za ratne zločine. Jednostavno, za razliku od brionskog skupa tužilaca (kada je i dobio vest o hapšenju mladića), Vukčević je ovaj put bio mnogo oprezniji. To ne znači da potraga za jedinim preostalim haškim beguncem sada jenjava. Naprotiv, po rečima Bruna Vekarića, zamenika tužioca za ratne zločine, Hadžić je sada prioritet vlasti. „Akcioni tim koji je pronašao Mladića ostaće isti i nećemo prestati potragu sve dok Hadžić ne bude pronađen, uhapšen i poslat u Hag“, rekao je Vekarić. Najbleđa figura od svih begunaca, krajiški lider jedini je na slobodi i u bekstvu od 2004. godine. Baš su za njega prognozirali da ima najmanje šanse da pobegne jer, pretpostavljalo se da je u gomili prekaljenih vojnih i političkih taktičara on „sitna riba“. Vreme je pokazalo drugačije, a u ovoj igri skrivanja prati ga čak i vic: „U Survajveru, Hadžić je pobednik. Jedini preživeli.“ Pre sukoba u Hrvatskoj Hadžić je radio kao magacioner „Vupikovog“ pogona u Pačetinu, opština Vukovar. Od mladosti je bio član Saveza komunista. U martu 1991. godine bio je predsednik Opštinskog odbora Vukovar, Član Glavnog odbora i Izvršnog odbora Srpske demokratske stranke. Nakon što je Hrvatska proglasila nezavisnost 25. juna 1991. godine, Hadžić je imenovan za predsednika vlade samoproglašene Srpske autonomne oblasti Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. Od 26. februara 1992. godine izabran je za predsednika Republike Srpske Krajine. Na toj funkciji ostao je do decembra 1993. godine. Da je u pitanju samo neka igra, Hadžić bi se mogao smatrati i pobednikom. Međutim, hapšenje Ratka Mladića pokazuje da sa Haškim tribunalom nema žmurke. Sud u Hagu optužio je Hadžića 2004. godine za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. Na teret mu se stavlja da je kao predsednik Srpske autonomne oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem, i kasnije kao predsednik Republike Srpske Krajine, učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj od 1991. do 1993. godine. Na stolu srpskih vlasti ubrzo se našla optužnica u zapečaćenoj koverti zajedno sa poternicom. Sud je tražio da reaguju brzo – u roku od 72 sata. Međutim, Hadžić ih je preduhitrio. Iz kuće u Novom Sadu išetao se sa putnom torbom u rukama. Tek 17 sati posle njegovog bekstva srpsko pravosuđe tražilo je od policije da ga uhapsi, zbog čega je Karla del Ponte tada „osula“ po našim vlastima da je neko dojavio Hadžiću kako mu se sprema hapšenje. Policija je od 2004. godine više puta pretresala njegovu kuću u Ulici Aranji Janoša u novosadskom naselju Telep, kao i dom ćerke na Petrovaradinu. Iz kuća su odnošene kutije sa dokumentacijom, koferi, kablovi, mobilni telefoni... Spekulisalo se da su Hadžićeva žena, sin, ćerka i sestra vođeni i na poligraf. Policija je motrila i kada su se u familiji obeležavali bitni datumi, koji bi mogli biti razlog da se Hadžić pojavi – pre dve i po godine umro mu je otac. Ćerka mu se udala pre tri i po godine i u porodičnoj kući je pravljeno veliko slavlje. Komšije su, međutim, izjavljivale da ga poslednjih godina nikada nisu videle. Iako se u javnosti ranije često pominjalo da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić našli utočište u inostranstvu, sada se priča da je to jedino pošlo za rukom Goranu Hadžiću. Pominju se Rusija i Belorusija. Najbizarniju tezu o poslednjem haškom beguncu izneo je bivši hrvatski ministar unutrašnjih poslova Josip Boljkovac, tvrdeći da je Hadžić bio deo mreže ljudi i hrvatske i srpske strane, kojima je zadatak bio da izazivaju i podstiču ratne sukobe i kao takav je sarađivao s hrvatskom vlašću. U svojoj knjizi „Istina mora izaći“ Boljkovac je opisao događaj od 30. marta 1991. godine, kada je hrvatski MUP zauzeo Plitvice, nakon oružanog sukoba sa srpskim dobrovoljcima. Tada je uhapšen i Hadžić koji je sproveden u Zagreb, odakle je pod nikad nerazjašnjenim okolnostima pušten na slobodu. Da li je ovo još jedan „spin“ bivših udbaša, ili validan trag, tek fokus svih mogućih tehničkih i ljudskih resursa usmeren je na poslednjeg haškog begunca, što izglede za njegovo hapšenje čini mnogo izvesnijim nego do sada.