Srednje je najgore

Jedan od efekata sadašnje globalizacije jeste prednost koju ona daje velikim ili sasvim malim privredama. Ali, da bismo to objasnili potrebno je da prvo tačnije definišemo globalizaciju. Globalizacija jeste povećanje trgovine između zemalja, lakše kretanje kapitala, robe, usluga, i samo delimično (za sada) i radne snage. Ona takođe predstavlja mogućnost lakšeg i bržeg komuniciranja između ljudi koji su fizički udaljeni.

Globalizacija i tip tehnološkog progresa u poslednjih dvadesetak godina (“era kompjuterizacije”) ukazali su, prvo, na ogroman značaj obrazovanja i obrazovane radne snage, i drugo, na ono što ekonomisti nazivaju rastućim prinosima ili ekonomijom obima. Šta to znači, moguće je videti na jednostavnom primeru. Posmatrajmo najbolje fudbalere, košarkaše ili softveraše na svetu. Zašto oni ne ostaju u svojim zemljama već teže da igraju za Real Madrid ili za Kingse ili da nađu zaposlenje u Silicijumskoj dolini? Naravno, odgovor je da su tamo više plaćeni. Ali, tamo su više plaćeni upravo zato što je njihova produktivnost kada rade zajedno sa isto tako talentovanim ili obrazovanim kolegama veća. Drugim rečima, produktivnost jednog Peđe Stojakovića ili Roberta Karlosa je veća kada igra sa Veberom ili Ronaldom nego kada igra u slabijem klubu. Nova teorija ekonomskog rasta upravo insistira na toj činjenici: skup najboljih specijalista iz jedne oblasti dovodi do više nego proporcionalnog porasta proizvodnje. Ove prednosti najviše mogu da koriste velike države (ili veliki ekonomski prostori kao što je Evropska unija), jer je unutar njih kretanje robe, usluga, kapitala i ljudi najlakše. Firmi iz Los Anđelesa lako je da nađe specijalistu iz bilo kakve oblasti među skoro 300 miliona Amerikanaca. NJoj je lako da nađe i kapital, bilo da se banka koja joj daje pozajmicu nalazi u NJujorku, Floridi ili Aljasci. Slična je situacija i sa drugim velikim državama: Brazilom, Kinom, Indijom, Rusijom, Indonezijom. Ako prihvatimo da postoje prednosti obima, da je ljudski kapital (obrazovanost radne snage) glavni činilac uspeha u ovoj novoj tehnološkoj revoluciji, i da slobodni protok roba, ljudi i kapitala omogućuje realizaciju ovih prednosti lako se vidi da to znači i da će mnogoljudne zemlje imati višestruke prednosti u eri globalizacije.

Ali, i to je veoma zanimljivo, pojavljuje se i šansa za veoma male zemlje. Prednosti obima o kojima smo upravo govorili uočljive su najpre pri proizvodnji standardizovanih usluga i robe. Ali sa porastom bogatstva u svetu, sve više ljudi traži i posebnu robu i usluge koje odgovaraju njihovim preferencijama i interesima. Umesto da kupuju paket aranžmane za Španiju, bogatiji ljudi žele da putuju individualizovanim maršrutama sa sopstvenim vodičima u Peru ili Bali. Umesto da kupe automobil masovne produkcije, oni žele da proizvođaču tačno naznače one specijalne funkcije koje njih interesuju. Otuda se ovde pojavljuje prednost malih država. One ne mogu da se bore sa velikim tržištima u masovnoj proizvodnji, ali mogu da nađu svoju “nišu”, da ponude neki proizvod ili uslugu za koje je zainteresovano relativno malo ljudi na svetu, ali što je sasvim dovoljno ovim malim državama da ostvare visoki dohodak. Upravo zato vidimo da je puno mikro-država bilo ekonomski uspešno u poslednjih nekoliko decenija: od već poznatih primera Singapura, Monaka i Hongkonga, do Andore, Mauricijusa, Kipra, Bermuda i Kajmanskih ostrva.

Kakva je onda tu poruka za nas? Kada pogledamo najpre situaciju Crne Gore, vidimo da se njena strategija (bar ona koju crnogorska vlada na rečima zagovara) bazira na realnim mogućnostima da pronalazeći neku nišu u ovom komplikovanom svetu obezbedi sebi brži ekonomski rast. Ta niša može da bude turizam, finansijske usluge, možda i neke usluge koje se nalaze u sivoj zoni dozvoljenosti i koje sve više regulisana tržišta Evropske unije neće biti u stanju da efikasno pružaju.

Pogledajmo sada Srbiju. Ovde je situacija mnogo komplikovanija. Srbija sa sedam miliona stanovnika i sa relativno nekvalifikovanom radnom snagom (u odnosu na zemlje EU, kao i skoro sve zemlje istočne Evrope) jeste s jedne strane malo tržište da bi mogla da računa na bilo kakvu ekonomiju obima ali, za razliku od Crne Gore, nije i dovoljno mala da bi pronalazak neke “niše” omogućio dobar život za sve (ili bar većinu) njenih stanovnika. Srbija je tako suviše mala da bi bila efikasna u “običnoj” proizvodnji, a nije dovoljno mala da bi mogla da živi od specijalizovanih proizvoda i usluga. Upravo zato je za Srbiju ključna integracija u velika tržišta kao što je Evropska unija.

I zaista, kada pogledamo mapu sveta uočavamo da se svet u poslednjoj deceniji i po pregrupisao u nekoliko velikih blokova. Amerika je zajedno sa Kanadom, Meksikom i Čileom stvorila udruženje NAFTA. NJoj će se u budućnosti pridružiti i ostale zemlje Latinske Amerike kako bi stvorili sveameričku zonu slobodne trgovine. Evropska unija se proširila na skoro celu Evropu sem Balkana. Rusija i zemlje SNG-a predstavljaju zajedničko i prirodno tržište. Kina, Indija, Japan i Indonezija uživaju prednosti velikih zemalja i tržišta. I tako vidimo na mapi sveta da su ekonomski najneuspešniji delovi upravo oni koji nisu dovoljno veliki da bi sami bili motor bržeg rasta, a nisu ekonomski integrisani u velike ekonomske celine. To su Afrika, Balkan, Bliski istok, zapadna i jugozapadna Azija (Avganistan, Burma, Kambodža, Laos). Zato Srbija ovde nema puno izbora: ili će ići napred kroz evropsku integraciju, ili će ići nazad ka Africi.

Branko Milanović