Ne pucaj u kravicu

Podatak da su krave svete životinje hinduističke religije spada u opšta mesta – to zna svako iole obrazovano čeljade, barem ono koje je škole završilo pre no što su krenuli uzastopni talasi reformi školskog sistema. Boga Krišnu odgojila je porodica stočara; dodeljeno mu je ime Govinda, što znači čuvar goveda. Do sada nezapažena sličnost reči govedo i Govinda može poslužiti kao još jedan dokaz u delima južnoslovenskih paraistoričara koji tvrde da su njihove nacije konstituisane otprilike u vreme rađanja raznoraznih bogova, a mnogo pre nastanka bilo kakve civilizacije. A ti „okrutni bogovi Istoka“ (kako to svojevremeno otpeva slovenačka grupa „Buldožer“) uvek deluju nekako drevno, patinirano i izazovno za maštu... Dosledni hinduistički vernici, čak i kada nisu vegetarijanci – nikada ne jedu goveđe meso. Uostalom, klanje krava, bikova, junaca i teladi zabranjeno je u većini indijskih saveznih država. Nezakonito ubijanje krave radi ishrane često je pretekst brutalnih sukoba hinduista i muslimana. Sve do šezdesetih godina prošlog veka vozač koji bi usmrtio pešaka mogao je da se provuče sa kaznom od tri meseca zatvora, ali ako bi vozilom usmrtio kravu dobijao je doživotni zatvor. Razloge za to visoko uvažavanje beleže još bramanistički sveti spisi i oni se svode na neku vrstu poistovećivanja krave sa majkom, sa čudom da živo biće proizvodi hranu za svoj (i ne samo svoj!) podmladak. Zahvalni Indusi su, dakle, dobro znali na koji način dobijaju mleko, a ja sam, sve do polaska u osnovnu školu tvrdo verovao da nam mleko daju studenti. I to uglavnom noću. Moja staramajka bi ostavila dve flaše (prethodno pažljivo oprane dugačkom četkom na žici) pored ulaznih vrata u stan, i ujutru bi, gle čuda, na njihovom mestu osvanule boce pune bele tečnosti zaptivene poklopcem od staniola. Dobro pamtim i oblik tih boca: zdepaste, načinjene od bezbojnog stakla i sa širokim grlićem. Na bočnoj strani, negde pri vrhu, postojao je reljefni crtež u medaljonu – dečak i devojčica piju mleko iz čaše. Napredak tehnologije odneo je popularne boce za mleko – medaljoni, sada svetloplavi, opstali su još neko vreme na novoj ambalaži. Mleko, a ubrzo potom i jogurt, počeli su da stižu do potrošača u „tetrapaku“, što će reći u tertaedru načinjenom od plastificirane hartije. Taj tehnološki prodor pokazao se veoma zgodnim: da bi se mleko sasulo u posudu bilo je potrebno samo odseći jedan od vrhova. Nema pranja boce, vraćanja, kaucije... Dalji redizajn ambalaže „Pe-ka-beovog“ osnovnog proizvoda značio je prelazak sa prikazanih konzumenata na osnovni proizvodni pogon – kravu. Ili tačnije, na deminutiv te reči. Zaštitni znak litarskog mleka postala je nasmejana krava sa cvetom među rogovima. Zbog dalje uštede u prostoru polako su izumrli geometrijski oblici na bazi heksagonalnog slaganja i „tetrapak“ se neosetno premetnuo u „tetrabrik“. Ta ambalažna idila bi se zacelo nastavila, da na vlast u Srbiji nije došao bračni par Milošević. Drugarica Milošević, u narodu poznata kao Mirjana Marković, autorka proročko-političkih publicističkih spisanija i srpska verzija Lejdi Magbet, u ranim fazama javne delatnosti imala je običaj da kao ukrasni detalj nosi cvet u kosi. Hroničari i proučavaoci delatnosti tog krvavog bračnog para nudili su raznovrsna, često i psihoanalitička, objašnjenja te neobične dekoracije. Direktorka direkcije pazi i na detalje: da neko ne bi došao u iskušenje da njen gabarit i njenu inteligenciju uporedi sa tim parametrima domestifikovanog goveda – duga ruka njene vlasti odlučno uklanja cvet iz međurožja nesretne kravice. Na prelazu milenijuma „Pe-ka-be“ menja ime u „Imlek“; u narednom talasu dizajnerskog osvežavanja cvet se vraća, ali sada se nalazi u ustima srećne kravice. I pored promena u vizuelnom identitetu, raznoraznih privatizacija, koncentracija, sumnjivih monopola na tržištu mleka i mlečnih proizvoda i činjenice da isti vlasnici stoje iza različitih „brendova“ – proizvod sa prikazom neposrednog proizvođača nastavlja da postoji kao jedan od arhetipskih artikala u konzumentskom univerzumu, ne samo u Srbiji, nego i u okolnim zemljama nekadašnje Jugoslavije. Krava (Bos primigenius) ne egzistira samo na ambalaži raznoraznih mlečnih proizvoda diljem sveta. NJena stilizovana silueta važan je deo putne signalizacije. Sistem saobraćajnih znakova je neka vrsta međunarodnog jezika koji je, za razliku od esperanta „zaživeo“ u većem delu sveta. Ne važi samo u onim zemljama gde se podrazumeva da su svi koji voze istovremeno i pismeni i da, barem u naznakama, znaju engleski. Naravno, nema ih ni u onim zemljama gde, iz ovih ili onih razloga, ne postoji automobilski saobraćaj. Iako je načelno internacionalan, taj jezik saobraćajnog sporazumevanja, poput većine jezika – ima dijalekte. U većem delu sveta na znaku će biti data zacrnjena kontura govečeta kao upozorenje da se na kolovoznoj traci, nepažnjom čuvara, može naći rogata marva. U Švedskoj, na primer, u jednakostraničnom trouglu sa crvenom bordurom biće prikazana silueta losa, a u pojasu Magreba ili u Arabiji – jednogrba kamila. Visoko gorje Balkana svakako nije jedino mesto na svetu gde se nošenje vatrenog oružja, tog svojevrsnog produžetka muškog polnog organa, doživljava kao deo tradicije. U zemlji koja se diči najvišim mogućim stepenom demokratičnosti, posedovanje revolvera spada u temeljna prava: ono se ne uskraćuje čak ni pojedincima sa pozamašnim dosijeima u institucijama zatvorenog tipa. U starom svetu je ipak drugačije – posednik utoke mora, barem formalno, imati nekakav papir. Pošto je pucanje u druge ljude dozvoljeno samo kada to država formalno ili neformalno odobri, veseli momci, sa dozvolom ili bez nje, svojoj strasti daju oduška tako što upucavaju neživu prirodu. Najčešća meta su saobraćajni znaci. Puca se iz automobila. Načelno, svaki je znak dobra meta, ali pucanje u „kravicu“ predstavlja posebno zadovoljstvo. Ono pruža iluziju lova, te drevne delatnosti koja stoji u sâmom korenu civilizacije u kojoj živimo. Brzina, adrenalin, zvuk detonacije i fijuk rikošeta – može li se uopšte zamisliti veće uzbuđenje? A sve skupa ne povlači neku naročitu odgovornost jer se to upucavanje uglavnom vrši na deonicama izvan naseljenih mesta, na putevima koji su ionako najčešće prazni... Verujem da za posvećene hinduiste i simbolička povreda svete životinje predstavlja ozbiljan prestup. Kada bi se zakoni Indije primenjivali u dinarskom pojasu Zapadnog Balkana – poveliki deo muške populacije našao bi se iza rešetaka. Ako ne zbog šverca duvana ili kokaina, ono svakako zbog egzibicionističkog pucanja u kravicu.