Al kaida je ideologija

Vadi Abunasar je naučnik hrišćansko-arapskog porekla iz Haife. Razgovor je vođen nakon njegovog predavanja u LJubljani: “Bliski istok: Arapsko proleće”. Šta će se u arapskom svetu promeniti posle smrti Osame bin Ladena? Ne očekujem fundamentalne promene, budući da Al kaida nije jedan organizam i nije bila pod komandom samo Osame bin Ladena. Al kaida nije organizacija već ideologija koja ne umire, ona ima pristalica u mnogim regijama. Postoji naslednik Ajman al Zavahiri, kao i radikalni elementi među Palestincima, u Egiptu, Jordanu, tako da će promene nastupiti ako dođe do bitnih političkih preokreta. Ubistvo jedne osobe može da donese malo mira za neko vreme. U kolikoj meri je Bin Ladenova paradigma džihada uopšte još relevantna za mlade Arape? Relevantna je za nekolicinu. LJudi znaju da je mentalitet Bin Ladena i Al kaide destruktivan i za Arape, a ne samo za druge. Zato ga sledi samo nekoliko ideoloških radikala i vrlo siromašnih ljudi, koji prihvataju fizičku silu i krvoproliće kao pokretač. Da li sukobi u Egiptu između muslimana i Kopta mogu da ugroze demokratiju u nastajanju? Ne verujem da u Egiptu postoji međureligijski sukob. Postoje pojedini radikalni muslimani, posebno grupe salafista, koji su u istoj meri neprijatelji i muslimana i hrišćana. I među hrišćanima postoje radikali, koji ponekad izazivaju probleme. Nadam se da će režim biti dovoljno mudar i sposoban da sprovede ozbiljnu istragu zbog spomenutih sukoba. To nije lak zadatak, budući da je i sam režim u transformaciji. Trenutno, niko nema potpunu kontrolu nad bezbednosnim službama. Na dugi rok, verujem da će ne samo Egipat, nego i čitav Bliski istok, postati pluralističko društvo. Da li previranja u arapskom svetu, u kombinaciji sa ekonomskom krizom, mogu da predstavljaju početak šireg sukoba? Postojeća nestabilnost je preteća, posebno sada, kada je svet u dubokoj ekonomskoj krizi. Možemo dugo da pričamo o uzrocima i posledicama. Ipak verujem da su stvari kako-tako pod kontrolom, ne samo zbog toga što SAD nastavljaju da sede u Iraku, nego i zbog toga što su ustanici svesni da ne smeju da ugroze međunarodnu stabilnost. Šta sporazum između Fataha i Hamasa znači za mirovni proces na Bliskom istoku? To znači da Fatah više nema poverenja u Izrael. Fatah je sit Izraela i to je razlog da su se odlučili za pomirenje sa Hamasom. Za Palestince to predstavlja ujedinjenje, a za mirovni proces izazov zato što međunarodna zajednica još uvek ima problem sa Hamasom, a Izrael neće da razgovara sa vladom u kojoj je i Hamas. Da li revolucionarna događanja u arapskom svetu imaju zajedničke uzroke? Koliko su ti događaji spontani, a koliko podstaknuti iz sveta ? Da li su dirigovani iz istog centra? Ne verujem u dirigovanje. Postoji određen spoljni uticaj, ali je on minimalan. Bez lokalnog angažmana demonstracije ne bi mogle da traju tako dugo, da stanovništvo nije ubeđeno u svoje ciljeve, od kojih su neki zajednički, a drugi različiti. Događaji u arapskim zemljama za manje od pola godine potpuno su izmenili geopolitičku sliku Bliskog istoka. Šta su tim promenama pojedini veliki akteri – SAD, EU, Rusija, Izrael, Kina – dobili, a šta izgubili? Za Rusiju i Kinu to je win-win situacija. Oni su odlučili da se ne mešaju, da nastave da obavljaju poslove. Ne smeta im ako režimi ubijaju ljude. EU i SAD se suočavaju sa izazovima. S jedne strane oni podržavaju promene, dok s druge strane ipak ne idu dovoljno daleko. U Egiptu i Tunisu su oštro nastupili prema predsedniku kao osobi, ali ne i prema režimu, nisu tražili reforme. U slučaju Gadafija bili su samo delimično oštri, poslali su avione NATO-a, ali nemaju nikakve planove, nikakvu jasnu strategiju. Šta je rezultat? LJudi im sve manje veruju, smatraju da su SAD i Evropa uglavnom oportunisti i da ne misle ozbiljno sa demokratijom. SAD i Evropa su najveći gubitnici. Dugoročno i Izrael je gubitnik, jer će mu biti sve teže da dobije bilo kakve koncesije od Arapa. O ulozi izraelskih građana arapske nacionalnosti u političkom životu Izraela ne zna se mnogo. Možete li nešto reći o tome? U Izraelu živi oko 20 odsto Arapa. Oni su dosta dobro zastupljeni u parlamentu – Knesetu. Nažalost, postoji stalna sistematska diskriminacija, budući da se Izrael definiše kao jevrejska država. Svi koji nisu Jevreji tretiraju se kao manje jednaki. Često su Arapi marginalizovani na važnim položajima. Postoje određeni pokušaji pojedinih Arapa, da igraju veću ulogu u društvu, da utiču na procese odlučivanja. No, većina to odbacuje, što doprinosi permanentnoj napetosti između Arapa i Jevreja.