Između sna i jave

Kosovo je završena priča. Nema podele nekadašnje južne pokrajine. Priština nema niti jedan razlog da pristane na to. Sve dok međunarodna zajednica, Brisel i Vašington ne odluče drugačije. Vašington je, prema nezvaničnim informacijama, spreman da prihvati svako rešenje oko kojeg se dogovore Beograd i Priština. Ali ambasadorka SAD u Srbiji Meri Vorlik, kao samo jedan od mnogih američkih zvaničnika, striktno poručuje: „Pitanje statusa i granica Kosova je rešeno“. Pozivajući se na više od 70 država koje su tu nezavisnost priznale kao i mišljenje Međunarodnog suda pravde po ovom pitanju, ona je, međutim, potvrdila da u realnosti podela Kosova već egzistira. Kosovski Albanci ne priznaju vlast u Beogradu, kao što Srbi sa severa Kosova ne priznaju vlast u Prištini. Da nije momenat, u kojem treba pokretati uopšte ovu temu, naročito ne javno, o povlačenju linije razgraničenja, naročito ne između Srbije i Albanije, istovremeno dok Beograd i Priština vode dijalog o konkretnim životnim problemima, smatra i Suzana Grubješić, poslanica Ujedinjenih regiona Srbije. Sve dok status ne bude tema dnevnog reda o njemu ne treba govoriti javno, ubeđena je ona, a kada bude stavljena na sto, sve opcije treba da budu otvorene. “Ideja Ivice Dačića o podeli Kosova između Albanije i Srbije na osnovu reakcije međunarodne zajednice nema šanse za uspeh u ovom momentu. Samim tim, ne treba kvariti šanse našeg pregovaračkog tima koji vodi dijalog o konkretnim životnim pitanjima“, kaže Grubješićeva za NIN. Ona ne smatra da bi bilo negativnih posledica po region ukoliko bi se o tome razgovaralo i postigao dogovor mirnim putem. “Možda je ideja o podeli Kosova sa Albanijom interesantna tema, ali svi se zvaničnici naježe na takve izjave. A istina je da ni podela ni razgraničenje ne treba da budu tabu teme, ali prednost u ovom momentu treba dati dijalogu i njegovim rezultatima”, navodi ona. Kada bi ovo pitanje moglo doći na dnevni red? Grubješićeva smatra da će za nju biti pravo vreme onda kada sve strane budu zainteresovane da ponovo otvore pitanje statusa. Ali, da bi se o nečemu moglo razgovarati potrebno je da postoje dve strane, u ovom slučaju i treća – međunarodna zajednica. „Do sada smo razgovarali sa Prištinom, što ne znači da u nekoj budućnosti o statusu Kosova ne treba razgovarati sa Tiranom. U ovom momentu zvaničnici iz Tirane odbacuju takvu ideju, ali nesumnjivo je Tirana oduvek bila zainteresovana za veliku Albaniju”, kaže ona. Da je Kosovo završena priča i da nema podele nekadašnje južne pokrajine kao i da Srbija neće imati ingerencije niti nad jednim delom kosovske teritorije, makar to neće imati u doglednoj budućnosti, ubeđen je Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u Vašingtonu. Priština za njega nema trenutno niti jedan razlog da pristane na to. NJoj u prilog ide činjenica da je 76 zemalja priznalo njenu nezavisnost. Vujačić nije siguran da je ideja o podeli Kosova ikada i mogla da prođe. “Niti je to moguće, niti je prihvatljivo od strane međunarodne zajednice”, napominje on. Podela, odnosno razgraničenje Kosova između Srbije i Albanije za njega je nemoguća stvar iz jednostavnog razloga - prekrajanje granica stvara problem svima u regionu. “Nisu Kosovo i Srbija kao na nekom ostrvu Dominikana ili Tahiti da ne postoje drugi oko njih“, naglašava. Osim toga, podseća na iskustvo Balkana, rat i sve ostalo što se dešavalo, iz čega je jasno da bi to povuklo razorne konsekvence i širu potencijalnu destabilizaciju, što međunarodna zajednica neće dozvoliti. „Šta sa Makedonijom u tom slučaju“, pita se. Da li bi podela Kosova između Srbije i Albanije prouzrokovala nove ratove, to ne može da proceni, ali ne sumnja da bi plod toga bila velika tenzija i novo etničko nasilje. „Neće od toga biti ništa“, zaključuje on. Ferid Muhić, analitičar iz Makedonije, misli da Albanija i Srbija nemaju šta da razgovaraju o sudbini Kosova i da je to loše rešenje koje bi moglo biti neka vrsta zelenog svetla da se takve stvari mogu dešavati drugima jer bi se otvorili apetiti. On, ipak, misli da je priča o velikoj Albaniji, velikoj Srbiji deplasirana sve dok postoji Velika Britanija, ali da ti planovi praktično ne mogu da budu realizovani niti imaju smisla. „Kada bismo pretpostavili da je ta ideja ostvariva, ne verujem da bi to povuklo direktno implikacije po Makedoniju. Lokalni Albanci, od intelektualaca do političara, bar za dva stepena bi izgubili svoje značenje kada bi se uključili u veliku Albaniju“, kaže on. Za albanskog analitičara Leona Melazogua, to je zakasnela, anahronistička neprikladna ideja u ovom vremenu. On smatra da bi ona možda i imala šanse za uspeh pre 1999. godine. Ali danas, za njega, to je totalno apsurdna ideja, koja pokazuje koliko u Srbiji neki ljudi uopšte ne razumeju šta se desilo na Kosovu. Ta ideja, ubeđen je, nikada neće biti ostvariva jer Kosovo ima svoje institucije. “Kosovo je rešena stvar i pitanje Kosova nema šta da rešavaju Srbija i Albanija”, dodaje on. Ukoliko bi ova ideja ipak bila prihvaćena od strane međunarodne zajednice, čemu ne daje ni minimalnu šansu, Melazogu kaže da bi to prouzrokovalo brojne efekte ne samo po Srbiju, već i Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Stvaranje novih država u okvirima linija iscrtanih oko etničkih grupacija proces je koji je, kako ocenjuje, lako započeti, a mnogo teško završiti. On bi, smatra, izazvao velike probleme u regionu. Upravo zato Melazogu je ubeđen da međunarodna zajednica to nikada neće prihvatiti. A Srbiji savetuje da konačno odluči koji princip želi da zastupa, i ako je to etički princip, njega da primeni svugde, uključujući dolinu Preševa. „Ukoliko to ne želi“, kaže Melazogu, „treba da prizna što pre Kosovo u granicama u kojima ono jeste”. „To su potpuno nemoguće, besmislene stvari“, komentariše ideju o povlačenju linije razgraničenja na Kosovu između Srbije i Albanije, Slobodan Samardžić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije, jednako kao i priznavanje nezavisnosti Kosova u postojećim granicama. „Ta ideja o podeli Kosova između Albanije i Srbije izmišljena je u nekoj dokolici onoga koji je u nedostatku dovoljne lične angažovanosti smišljao velike geostrateške zahvate“, kaže Samardžić. On napominje da je zadatak Vlade Srbije da kontroliše na Kosovu teritoriju koju može da kontroliše kao što je to bilo do leta 2008. godine i da se čvrsto drži povelja UN i rezolucije 1244. „Sve izvan toga je zamajavanje srpske javnosti da ona ne bi videla ono što se događa, a to je da je celo Kosovo predato Albancima“, zaključuje on. Kako zadržati kontrolu makar nad delom teritorije Kosova, ukoliko je njenu nezavisnost priznalo 76 država? Šta bi DSS uradila? „Šta bismo sada uradili..., ideje su... sve manje, više izgubljene samom praksom Tadićeve predaje Kosova, povlačenjem institucija Srbije sa Kosova, gašenjem opština u kojima su Srbi imali vlast, smanjenjem budžeta za pola, sporazumom o saradnji sa Euleksom i izvršenjem razgraničenja na administrativnoj liniji...“, navodi Samardžić. Na pitanje šta je bio Tadićev izbor, odgovara: “To pitanje nije za mene, ali znam šta mu je dužnost, da brani teritorijalni integritet. Tu se ne pita o izboru“. Da li taj izbor uključuje i pristanak na novi rat za Kosovo, za Samardžića takođe nije pitanje, jer o novom ratu sada niko ne razmišlja. Zadržati status kvo na Kosovu pod rezolucijom 1244 pokazuje se kao autistična ideja i realnost koju međunarodna zajednica ne želi da podržava nadalje. Samardžić, uz ignorisanje odluke Međunarodnog suda u Hagu o pravnom utemeljenju odluke o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, insistira na tome da Srbiji međunarodno pravo daje za pravo da drži teritoriju u okviru svoje zemlje. To što je realnost da je 76 država priznalo tu nezavisnost, za njega nema naročitu težinu jer on taj broj oduzima od 192 države. „Realnost je da Republika Srpska neće centralizovanu Bosnu i Hercegovinu, a opet zapadne zemlje nerealno traže centralizaciju BiH. Pitanje realnosti je malo složenije“, kaže on. Da je teško osim podele Kosova naći neko drugo rešenje kojim bi bio ispunjen uslov o kojem je predsednik Srbije Boris Tadić govorio „ne može jedna strana da dobije sve, a druga sve da izgubi“, to je više no očigledno. Koji bi drugi model mogao da postoji i ima li u postojećoj situaciji DSS neki plan, šta bi oni, i šta je njihov predlog vlasti, kao opozicije, ako to nije novi rat u perspektivi? „Mi, razume se, imamo plan, i to ćemo izložiti kada dođemo na vlast“, odgovara. Podela Kosova između Srbije i Albanije za njega je i dalje apstrakcija koja ga uopšte ne zanima. Vladimir Gligorov Cena razgraničenja Nije bilo mnogo komentara na ovu izjavu Dobrice Ćosića: „Najpre sam mu 1991. preneo američki predlog o podeli Kosova prema kojem bi Srbiji pripala trećina Kosova i Metohije, ali Milošević nije odustajao od srpskih zabluda sve do kumanovske kapitulacije u malom svetskom ratu protiv Srbije.“ Pretpostavljam da u knjizi koja je povod razgovora u kojem se ova izjava pojavljuje piše ko je izneo taj predlog, zašto posredniku, koji je bio odnos posrednika i Slobodana Miloševića i, što je najvažnije, sa kim bi se delilo Kosovo i, budući da je predlog navodno iznet 1991, kako bi se uklopio u sva ostala jugoslovenska razgraničenja? Nezavisno od odgovora na sva ta pitanja, jasno je da ako taj predlog nije potekao od predsednika SAD, to nije američki predlog. A potpuno je nejasno po kom bi osnovu Amerika učestvovala, čak i kao posrednik, u podeli Kosova? Kada je već reč o „srpskim zabludama“, ta o razgraničenju ili podeli teritorija je svakako jedna od dugovečnijih. Tako, sada, jedan odgovor na pitanje o tome sa kim deliti Kosovo dolazi od Ivice Dačića koji je, kaže, još devedesetih godina smatrao da ga je trebalo podeliti, ne naravno sa Amerikom, nego sa Albanijom. A to smatra i danas. Po kom bi tačno osnovu Albanija učestvovala u podeli Kosova? Ako bi iznela ponudu u tom smislu, to bi se moglo smatrati posezanjem za tuđom teritorijom, a isto bi bio slučaj i sa Srbijom, koja nudi drugoj državi podelu teritorije koju nijedna od njih ne kontroliše. U tom kontekstu, zamenik predsednika Vlade Srbije ukazuje i na podelu Bosne i Hercegovine i na pripajanje jednog njenog dela Srbiji. U tom se slučaju ne kaže sa kim bi trebalo postići dogovor o podeli teritorija, ali teško se može izbeći asocijacija na dogovore Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine, zbog čega ili, zapravo, zbog posledica proisteklih iz tih dogovora su obojica, na jedan ili drugi način, tuženi pred Haškim sudom za veoma teške ratne zločine. Posezati za teritorijama drugih zemalja čak i posredno, podsticanjem secesije, veoma je ozbiljno kršenje međunarodnog prava. Odgovor Albanije na ove beogradske ideje o stvaranju velike Albanije, uz paralelno pominjanje velike Srbije u skorašnjem intervjuu Borisa Tadića (ako se do njih dođe „sporazumno“), nije da bi trebalo pitati SAD, već jeste da stvaranja etničkih država nisu u skladu sa procesom evropskih integracija – ali Albanija, kao što je već rečeno, nije ni u položaju da učestvuje u takvom projektu, kao što nije ni Srbija. Opštije rečeno, razgraničavaju se države, a ne nacije ili etničke zajednice. U tom kontekstu, ima smisla pozivati se na evropske integracije, jer državne granice ne koincidiraju sa etničkim, kako god da se ove druge definišu. Koliko bi velikih, a takođe i malih, etničkih država, u Evropi moglo da bude kada bi se države razgraničavale po etničkim načelima. Tih je razgraničavanja bilo i bila su skupa, što je osnovno opravdanje za stvaranje Evropske unije, kao uostalom i Jugoslavije. Opet, ono što je nerazumljivo u izjavama pomenutih srpskih lidera jeste potpuno zanemarivanje cene koju su politička razgraničavanja isporučila Srbiji i njenim građanima. Nisu zastupnici podele Kosova stali na tome, već su predlagali „humana preseljavanja“ kako bi se razgraničili sa svim drugim nacijama svuda. Umesto da se na tim greškama uči, odgovornost se prebacuje na one koji nisu hteli da prihvate „američki predlog“ kada je nuđen. Ono što je ideja evropskih integracija nudila jeste da se države okrenu uklanjanju barijera kako bi se podstakao privredni razvoj, i to u manje razvijenim delovima kontinenta, kao i u onim razvijenijim. U ovom času preovlađuje uverenje da te privredne koristi nisu bile najbolje raspodeljene, što je sistemski problem Evropske unije. No, troškovi etničkih razgraničavanja na jugoslovenskom prostoru su ogromni i takođe nejednako raspodeljeni. Srbija nije prošla najgore, ali poslednjih trideset godina uspona i pada nacionalizma jesu katastrofalni. Ništa se bolje neće postići ni sledećih trideset godina ako se nastavi sa politikom razgraničavanja. Bez razgovora nema dogovora Kao da se i bez njega stvari ne bi na sličan način odigravale, za sve što se dogodilo Kosovu, za neke u Srbiji snosi odgovornost samo jedan čovek, jugoslovenski crveni oligarh - Josip Broz Tito. Ali njegov unuk, Joško Broz tvrdi za NIN da bi Jugoslavija i danas opstala, a Kosovo u njenom sastavu, „u Srbiji, gde i pripada“, da je stari Broz i dalje živ. „Sada je Tito za sve kriv, pa i za to što je Fidelinka, fabrika testenine podignuta u Vojvodini“, kaže on. „Kakva podela Kosova sa Albanijom?! Ko daje nekome pravo da predstavlja državu i krši Ustav i daje Kosovo tek tako Albaniji? Zašto ne bi mogao biti postignut dogovor sa Prištinom?! Mogao bi, kada bi taj dogovor bio pravi, u interesu jednog i drugog naroda. A poziv da Kosovo dele Srbija i Albanija zabadanje je noža u leđa Prištini“, kaže Joško Broz, koji danas predvodi svoju stranku, Komunističku partiju. Bez razgovara obeju strana, smatra on, nema dogovora. „I, uostalom, važno je uspostaviti dobre odnose na privrednom planu i jednih i drugih i ekonomski ojačati Balkan“, dodaje Broz. Tvrdi da je iz mnogobrojnih kontakata koje održava sa kosovskim Albancima i više no jasno da se njima ne ide u Albaniju, već da žele saradnju sa Srbima kao što su to činili nekada ranije i zato je, smatra, potreban dogovor Prištine i Beograda. Stvaranje velike Albanije bio bi, ubeđen je, opasan projekat. On postavlja pitanje kako bi uopšte mogle Srbija i Albanija da pregovaraju o podeli naroda koji bi sam trebalo da se izjasni hoće li u sastav Albanije ili ne. „Nisu se oni izjasnili ni da će da odu iz Srbije, samo su ga oteli“, kaže. Rešenje za Kosovo po njegovom modelu je stvaranje ekonomske unije svih bivših republika SFRJ.