Luksuz

U predivnoj vili kralja Petra Prvog Karađorđevića na Senjaku bio sam prvi put prošlog petka na otvaranju „prve izložbe najluksuznijih brendova zastupljenih u Srbiji“. U Galeriju luksuza otišao sam kao prvi pratilac moje prijateljice, otmene i samostalne umetnice, koja bi, po mišljenju organizatora, mogla biti potencijalni kupac nekog od luksuznih brendova. Iako nisam bio direktno pozvan, primili su me veoma lepo. Uživao sam privilegiju da mi mlade dame, čija su se lepota i kostimi rimovale sa rečju luksuz (recimo sa rečju ukus, ako je to uopšte dobra rima). Razgledao sam tortu sa svarovski kristalima, nina riči parfem u klasičnoj flašici sa kljunom, mini-bar u Armanijevom dizajnu, luksuz vrtoglavih cena, a usput se brinuo da li ću se obrukati pred damom, ako crvendać u mom novčaniku ne bude dovoljan za taksi do centra. Sve su to pretpostavke sa kojima bih mogao da nastavim sa ironijom do sarkastičnog finala. Zamišljam kakav bi samo oštar komentar napisao Velibor Gligorić posle ovakve izložbe u međuratnoj „Politici“, jer je u istom listu dan pre toga pročitao vest u stilu Krležine sirotice Rupertove, koja je izvršila samoubistvo zbog jedne bedne njoj nedostupne singerice. Ali mi smo danas u sasvim drugim okolnostima. Za sobom imamo krah komunističke utopije i njene perspektive, koja je inspirisala takve oštre komentare. Meni ostaje da se obratim mudrijoj glavi, dobrom starom Šekspiru koji je u Liru napisao da i „najbedniji prosjaci imaju ponešto izlišno“. A zatim produžio: „Ako ne date prirodi više no što joj treba, život je čovekov jadan ko u zveri“. Samo latinsko poreklo reči luksuz daje toj reči prilično dvosmislen prizvuk. Luxuria znači nešto ekstravagantno, izlišno, eksces. Međutim, najčudnije je da je veliki pobornik povratka prirodi Henri Dejvid Toro (1817-1862) napisao: „Luksuz i takozvani komfor nisu neophodni, ali su pozitivan podstrek težnji čovečanstva da se usavrši“.