Legalizacija

Koliko god i danas delovala radikalno, ideja legalizacije lakih droga nije nova. Već dugo ona pritiska vladine i civilne organizacije širom sveta, ali i same vrhove međunarodne politike zbog pokušaja da se pod kontrolu stavi podivljalo narkotržište. Vlade evropskih zemlja faktički su bile primorane da traže nova rešenja, a to znači da pre svega lake droge iz prokaženosti i mraka zabrana izvedu na svetlo dana, postave u kontekst ličnog zadovoljstva i tretiraju kroz korpus ljudskih prava. Tako je u celom svetu trend da se kaznene odredbe za posedovanje i uživanje marihuane zamenjuju društvenim, političkim, policijskim i sudskim stavom o slobodnom izboru, a da se sva pažnja i novac usmere na borbu protiv teških droga i kriminal povezan sa njima. Istražujemo svetska iskustva u dekriminalizaciji lakih droga, stavove srpskih zvaničnih institucija, društveni milje u kome je pušenje trave povezano sa određenom kulturom ili potkulturom i stilom života, zatim medicinski aspekt kanabisa za čija su lekovita svojstva znali čak i egipatski faraoni – da bismo podstakli razbijanje tabua i otvoreni razgovor. Kada se za jednim stolom okupe Havijer Solana, Kofi Anan, Luiz Arbur i Torvald Stoltenberg, ovdašnji čovek mora prvo da pomisli da će razgovarati o bivšoj Jugoslaviji, pogotovo kada čuje da su se organizovali u nekakvu komisiju. Poslednje što bi čovek pomislio je da će ta komisija doneti zaključke kojima će – barem iz perspektive konzervativaca – postati deo svetske kontrakulture, maltene u ravni sa nekadašnjim hipi pokretom. Globalna komisija za strategiju o drogi nije se, naravno, bavila bivšom Jugoslavijom, ali njeni nalazi pune stranice svetske štampe koliko i jugoslovenska tragedija svojevremeno. Solana, Anan, Arburova, Stoltenberg i još petnaest javnih ličnosti svetskog kalibra proglasili su globalnu borbu protiv droge promašajem i predložili “vratolomni” zaokret. U izveštaju pod nazivom “Rat protiv droge” koji je komisija 2. juna predstavila u NJujorku, i na čijim je koricama reč “rat” precrtana, ugledna devetnaestorka predlaže seriju mera koje garantuju seriju šokova konzervativnog dela planete, uključujući i vrhovni “greh” – podsticaj državama da razmisle o legalizaciji marihuane, pa i težih narkotika. Mada ovu ideju svetski mediji mahom ističu u prvi plan, Globalna komisija ipak nije bila opsednuta duhom Timotija Lirija. Najveći deo 24 strane njenog izveštaja posvećen je trezvenoj proceni efekata svetskog rata protiv droge i uobičajenim alternativnim predlozima, već dobro poznatima svakome ko zna da se problem zloupotrebe narkotika ne može rešiti oružjem i rešetkama. Komisija podstiče političare i druge javne ličnosti da “razbiju tabu” i javno priznaju da represija neće rešiti problem i da rat kakav se sada protiv narkotika vodi ne može da bude dobijen. Komisija od svetskih političara stoga zahteva da prestanu da korisnike droga tretiraju kao kriminalce, te da trud i sredstva koje ulažu u njihovo kažnjavanje preusmere u raznovrsnu i savremenu zdravstvenu i socijalnu pomoć. Izveštaj, primera radi, snažno podržava strategiju “smanjenja štete”, to jest zaštite zavisnika metodama poput besplatnog deljenja sterilnih igala, kao i investicije u preventivne programe zasnovane na naučnim saznanjima, a ne na “ideologiji i predrasudama”. Globalna komisija svojim izveštajem podseća da su ljudi na nižim lestvicama trgovine drogom i sami najčešće žrtve kriminalne industrije, te stoga preporučuje da ove karike trgovine budu kažnjavane manje strogo nego do sada. “Širom sveta, ogromnom većinom bivaju hapšene upravo ove nenasilne i nisko rangirane `sitne ribe` tržišta droge. Hapšenje i zatvaranje desetina miliona ovih ljudi u prethodnim decenijama punilo je zatvore i uništavalo živote i porodice, a da nije smanjilo dostupnost zabranjenih droga ili moć kriminalnih organizacija. Broj ljudi spremnih da se upuste u ovakve aktivnosti kako bi izdržavali porodice ili pobegli siromaštvu neograničen je”, piše u izveštaju komisije. U ovim preporukama, sve u svemu, nema ničeg što bi trebalo da bude kontroverzno bilo kome osim generacijama svetskih političara koji decenijama jeftino poentiraju obećavajući nemilosrdni rat protiv droge. Za kontroverzu stoga ostaje samo zlozvučna “legalizacija”, koja u 24-stranom izveštaju zauzima jedva tri pasusa. “Ohrabrujemo eksperimente vlada sa modelima zakonskog regulisanja droga, kako bi se potkopala moć organizovanog kriminala i sačuvalo zdravlje i bezbednost građana. Ova preporuka se naročito odnosi na kanabis, ali takođe ohrabrujemo i druge eksperimente dekriminalizacije i zakonskog regulisanja, koji mogu da postignu ove ciljeve”, stoji u jednom od njih. Koliko god radikalno delovala, legalizacija droge nije nova ideja čak ni na vrhovima međunarodne politike, jer je jasno da je svetski rat protiv narkotika, čijim se početkom može smatrati 1971. godina – kada ga je objavio američki predsednik Ričard Nikson, a Velika Britanija donela Akt o zloupotrebi droga – završen katastrofalnim porazom. Ujedinjene nacije kažu da je od 1998. do 2008. godine zloupotreba opijata postala za trećinu češća. Prema podacima nedavno iznetim u “Gardijanu”, Velika Britanija je 1971. imala oko 10.000 “problematičnih korisnika”. Danas ih ima najmanje 300.000. Meksiko je možda najbolji primer tragičnih posledica izgubljenog a i dalje vođenog rata. Meksički predsednik Felipe Kalderon 2006. godine je poslao u bitku protiv narko-kartela 6.500 vojnika. Danas ih se bori 50.000. Ovakvih podataka je bezbroj, a samo Sjedinjene Američke Države su tokom prethodne četiri decenije potrošile oko 2,5 biliona dolara ratujući protiv droge. Nije stoga čudno da su već mnogi lekari, ekonomisti, bezbednjaci, pa i političari zaključili da se nelegalna trgovina drogom može suzbiti samo – legalizacijom. Milton Fridmen je ime bez koga se ne da zamisliti kapitalistička ekonomija, ali se retko pominje njegova misao da su upravo represivne mere izvor zala koja povezujemo sa trgovinom narkoticima. Fridmen je tvrdio da zabrane čine industriju droge više, a ne manje isplativom i podsećao kako je zločin cvetao tokom prohibicije u Americi tridesetih godina prošlog veka. Zastupnici legalizacije poput Fridmena nikada nisu propuštali da naglase kako niti odobravaju narkotike niti ignorišu njihovu štetnost. Osnovni argument za legalizovanje droge jeste da će ono otrgnuti trgovinu iz ruku kriminalnih organizacija. Takođe, dok god su narkotici van zakona, oni koji njima trguju mogu određivati cene sasvim po volji. Ovakve će cene, naravno, uvek biti astronomske, i zavisnici neće imati izbora do da i sami postanu kriminalcima, pa je i “Gardijan” u već pomenutom tekstu izneo procenu da više od polovine krađa u Velikoj Britaniji učine zavisnici u očajničkoj borbi za uvek preskupu dozu. Legalizovani narkotici, dalje, bili bi podložni istim standardima kvaliteta kao i druga roba, pa korisnici, primera radi, više ne bi umirali od “sečenog” uličnog heroina, mešanog sa raznovrsnim potencijalno smrtonosnim supstancama kako bi se povećao profit. Najzad, novac ušteđen odustajanjem od zastrašujuće skupe borbe protiv droge “mačem i ognjem” država bi mogla da uloži u obrazovne, preventivne programe. Pobornici legalizacije ne tvrde, naravno, da je njihova ideja isto što i čarobni štapić. Problema je mnogo, počevši od spora o tome koje bi droge trebalo legalizovati, preko barem na prvu loptu nezamislive scene u kojoj zavisnik u apoteci daje lekarski recept i zauzvrat dobija heroin, do neizvesnog odgovora na najvažnije pitanje: da li bi legalizacija zaista uništila nelegalnu trgovinu, ili bi kriminalne organizacije promenile strategiju i svoju robu prodavale jeftinije i uz manje pitanja od legalnih distributera, pa bismo na kraju dobili paralelna tržišta? Ono što je, međutim, sigurno jeste da zastupnici legalizacije imaju pravo da se njihovi argumenti ozbiljno shvate, pogotovo u svetlu očiglednog neuspeha “totalnog rata”. Takođe, postoje i argumenti protiv najveće bojazni protivnika bilo kakvog liberalizovanja odnosa prema drogama, a to je nekontrolisan rast broja konzumenata, pa tako i zavisnika. Naime, ukidanje krivičnih kazni za posedovanje i upotrebu droge kontroverzno je gotovo koliko i legalizacija, ali je nekoliko zemalja odlučilo odvažiti se na tu strategiju. Kada je Portugal 2001. godine postao prva evropska država koja je dekriminalizovala upotrebu svih narkotika, mnogi su se bojali da će Lisabon, Porto, Braga i drugi njegovi gradovi postati “stecišta drogiranih zombija”. Od tada je prošlo deset godina i Portugal je čitav, trend upotrebe droga u njemu isti je kao i u drugim razvijenim zemljama, a broj ljudi koji su odabrali da se leče od zavisnosti znatno veći – zahvaljujući mnogo boljoj medicinskoj i socijalnoj podršci koju su barem delom omogućile uštede na “mačevima i ognju”. Još uvek je rano Miloš Aligrudić, DSS Moj stav je negativan, jer zabluda je da postoje lake droge. Tradicionalno mi smo društvo koje osuđuje upotrebu marihuane, ali ako ona može da pomogne u lečenju, a može, onda bi trebalo da se o tome razgovara. Izričito sam protiv korišćenja kanabisa u svrhe uživanja, kao i alkohola i cigareta. Jorgovanka Tabaković, SNS Život je čudesan, kroz njega treba ići otvorenih očiju, uma i srca, otvorenom svešću koju ne smete varati bilo kakvim opijatima. Čovek uči iz bola i iz sreće, a to je nemoguće ako je pijan ili drogiran. Branko Ružić, SPS O legalizaciji marihuane treba razgovarati. To je, pre svega, pitanje za stručnjake, i njega ne mogu da reše samo političari. Ipak, smatram da jedna takva sloboda ne bi smanjila štetnost korišćenja lakih droga koje su predvorje ka konzumiranju teških droga. Suzana Grubješić, URS Protiv sam legalizacije marihuane, iz prostog razloga što je ionako ima na crnom tržištu, tako da je dostupna maloletnicima, i samo nam fali još i da je legalizujemo. Aleksandra Jerkov, LSV Protiv sam legalizacije marihuane kod nas, jer to ne bi donelo nikakav pozitivan efekat. Znam da se može koristiti i u medicinske svrhe, ali, mislim da to kod nas ne bi bilo moguće, jer Srbija nema kapacitete i uslove da kontroliše upotrebu marihuane na pravi način. Duvanje po zakonu Da li možete da zamislite Srbiju u kojoj se marihuana kupuje na trafici kao novine i cigarete? Ili, još apsurdnije, u prodavnici uz kafu, hleb i mleko? Bez bojazni od policije, regularno, sa neizostavnim PDV-om? Za sada je to samo pusti san pobornika legalizacije lakih droga, koji smatraju da bi stavljanje distribucije i upotrebe marihuane pod državnu kontrolu smanjilo visoku stopu kriminala, nasilja i korupcije, koji su povezani sa ilegalnim prometom droge. A novac od poreza bi se, uz to, konstantno slivao u državnu kasu koji bi se, kako tvrde, mogao iskoristiti za pomoć zavisnicima od onih droga koje „ubijaju ličnost i razaraju mozak“. U razmatranjima o mogućoj legalizaciji droge, uvek se ističu i poražavajući rezultati koje je prohibicija alkohola imala u SAD dvadesetih godina prošlog veka, kad se broj konzumenata alkohola nije smanjio, ali je to vrlo podsticajno delovalo na uspešno etabliranje prvih formi onoga što nazivamo „organizovani kriminal“. Međutim, svako ko hoće da kupi neki gram marihuane, hteo ili ne, još uvek ulazi u kriminalni milje, bez obzira da li je koristi samo za ličnu upotrebu. Sve se svodi na pitanje da li politika prema lakim drogama pravi veću štetu od samih droga? Ko, u stvari, diktira tu politiku, država ili organizovani kriminal? Upravo je ovih dana grupa bivših svetskih lidera, okupljenih u Svetsku komisiju za politiku narkotika, saopštila da rat protiv trgovine narkoticima nije uspeo i da dekriminalizacija, odnosno legalizacija marihuane i ostalih kontrolisanih supstanci, može pomoći u smanjenju nasilja povezanog sa drogom i drugih socijalnih problema. Ovakve izveštaje i upozorenja ne prate i adekvatne reakcije čak ni u onim zemljama u kojima je do sada odnos prema lakim drogama bio tradicionalno avangardan u odnosu na druge. Najveći zavisnici od marihuane su mladi Česi, pokazao je godišnji izveštaj Agencije Evropske unije za borbu protiv droge (EMCDDA). Marihuanu redovno puši skoro 30 odsto Čeha uzrasta od 15 do 34 godine. S druge strane, u Holandiji, zemlji „marihuana turizma“, uskoro će biti neophodna članska karta nekog „kofi-šopa“. To praktično znači da turisti više neće moći uživati u lakim drogama u Amsterdamu i drugim holandskim gradovima. Čak je i Kalifornija, jedna od možda najliberalnijih američkih država, na referendumu krajem prošle godine odbacila predlog da se marihuana legalizuje. Liberalne kalifornijske glasače nije uspeo da motiviše ni američki milijarder DŽordž Soroš, koji je sa milion dolara donirao ovu kampanju. Kada su u pitanju međunarodne konvencije u ovoj oblasti, čiji je potpisnik i naša zemlja, najpre treba pomenuti „Jedinstvenu konvenciju o opojnim drogama“ iz 1961. godine, koja i danas predstavlja polazni osnov za tretiranje toga šta jeste, a šta nije dozvoljeno u ovoj oblasti. Druga dva, takođe značajna međunarodna dokumenta, nadovezuju se na ovu konvenciju, a radi se o Konvenciji o psihotropnim supstancama iz 1971. godine i Konvenciji UN protiv nezakonitog prometa opojnim drogama i psihotropnim supstancama, iz 1988. godine. U članu 36 Konvencije iz 1961. godine izričito se navodi šta je sve ono što se smatra ilegalnim kada je reč o drogi, između ostalog i samo posedovanje. Međutim u jednom prethodnom članu (član 33) se kaže i sledeće: „Države ugovornice (potpisnice Konvencije) neće dozvoliti posedovanje droge, osim, ukoliko je to unutrašnjim zakonom dotične države legalizovano.“ U skladu sa tim, različite zemlje su zauzele različite stavove i pozicije o pitanju onoga što se naziva “lake droge“, a i o pitanju inkriminisanja samog posedovanja za svoju ličnu upotrebu. Španija je karakteristična po tome što je lična upotreba (posedovanje) ali i kućno uzgajanje marihuane dekriminalizovano, ali ne i prodaja i kupovina marihuane. I u Portugalu je izvršena svojevrsna dekriminalizacija. Tamo je dozvoljeno posedovanje 2,5 grama marihuane po danu i 0,5 grama hašiša po danu i dozvoljeno je posedovanje 10 takvih dnevnih doza. U Rusiji je rešenje takvo da se može govoriti o nečemu što bismo mogli nazvati „delimična dekriminalizacija“. Naime, tamo je posedovanje do 6 grama marihuane kažnjivo ili novčanom kaznom, ili zatvorom do 15 dana, dok u slučajevima kada količina droge (marihuane) prelazi tih 6 grama, primenjuju se norme krivičnog prava. Interesantno je da Švedska, za koju bismo obično pomislili da je i o ovim pitanjima vrlo liberalna, o pitanju posedovanja droge i konzumiranja marihuane, uopšte nije tako liberalna. Kao prvo, tamo se marihuana ne smatra „lakom drogom“, a kao drugo, policija ima ovlašćenja da sprovodi testove na upotrebu droge, ne samo kada je reč o saobraćaju. Za posedovanje marihuane se kažnjava novčanom kaznom, ali u nekim izuzetnim slučajevima policija ima ovlašćenja da onoga kod koga pronađe marihuanu uputi na obavezan medicinski tretman. Sama prodaja droge kažnjiva je zatvorom od šest meseci do 10 godina, a u izuzetnim slučajevima čak i do 18 godina zatvora. Posebno je zanimljivo da u Švedskoj na svakih 1.400 zatvorenika, dolazi samo jedan koji je osuđen za prodaju droge, dok je u SAD taj odnos 1:100. Opšti osećaj o rasprostranjenosti i veličini problema droge i narkomanije u Srbiji, te neka vrsta panike s tim u vezi, uslovio je čini se i izvesna lutanja zakonodavca po pitanju toga da li treba kažnjavati za posedovanje droge. Sve do 2003. godine, u Srbiji nije bilo kažnjivo samo posedovanje droge za svoju ličnu upotrebu, a onda je izmenama i dopunama KZ i ta situacija bila inkriminisana, da bi na kraju, novim krivičnim zakonikom iz 2006. godine bilo uvedeno jedno, moglo bi se reći „srednje rešenje“. Naime, u stavu 3 člana 246 KZS („Neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga) se kaže: „Ko neovlašćeno drži supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine“. U sledećem stavu 4 istog člana piše: „Učinilac dela iz stava tri ovog člana koji opojnu drogu drži radi sopstvene upotrebe može se osloboditi od kazne“. Ova izmena Krivičnog zakona se dogodila kad i prvi i poslednji „Gandža marš“ u Beogradu (2005. g.), na kojem je bilo 50 ljudi. Svi kasnije zakazani „Marihuana marševi“ otkazani su zbog pretnji ultradesničarskih organizacija. A da bi neko mogao da otvori kofi-šop u Beogradu, trabalo bi promeniti član 246, stav 1 u kojem stoji da „ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se zatvorom od dve do 12 godina“. Ovakav zakonodavni pristup otvara možda i najvažnije pitanje, bar kako ga vidi dr Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo u Beogradu i jedan od onih koji su u Srbiji za legalizaciju marihuane, a to je: „a šta je u stvari narkomanija?“ – bolest zbog koje bi trebalo ići u bolnicu, ili kriminal, zbog kojeg bi trebalo ići u zatvor. Šta dakle raditi sa jednim narkomanom, kada ga uhvatimo? Da ga pošaljemo u zatvor, pa da tamo i druge „zarazi“ istom „bolešću“, - „modom“ narkomanije? Ili da ih možda i u bukvalnom smislu zarazi bolestima koje su u vezi sa drogom? Ako je u pitanju bolest, a narkomanija po svemu to jeste, kako ćemo onda nekoga nasilno lečiti, ako on to ne želi? Nasilno lečenje je kontraproduktivno u svakom pogledu, a pre svega u smislu efikasnosti.“Ako pođemo od toga da je ličnost narkomana po svojoj strukturi vrlo suicidalnog karaktera, a mnoga istraživanja to govore, onda možemo doći do još jedne apsurdne situacije, kakvih je bivalo u istoriji: propisivanje kazne za samoubistvo, odnosno za neuspeo pokušaj samoubistva“, objašnjava Ćirić, uz ogradu da se on ne zalaže za narkomaniju. „To je teška bolest i velika društvena nesreća. Bojim se da su u potrazi za drogom mladi spremni i na svaku vrstu kriminaliteta“. Ako bi se pošlo od nekih podataka, za Srbiju su oni uglavnom aproksimativne prirode. Tako se na primer, ističe da je u Srbiji sada tri do četiri puta više narkomana nego destak godina ranije, te da su čak i stručnjaci UNICEF- a procenili da je Srbija jedno od područja u kojem se najjeftinije može doći do droge, pogotovu do sintetičkih droga. Stručnjaci u Zavodu za lečenje bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici, u Beogradu, operišu sa cifrom između 30.000 i 100.000 narkomana u Srbiji. I još milion naših ljudi probalo je neku vrstu droge. Svake godine na lečenje se prijavi oko 900 novih zavisnika, a 90 odsto njih mlađi su od 18 godina. Šokantan je podatak da u Srbiji deca sa 12 godina probaju marihuanu, a sa 14 heroin. Srpsko narko-tržište je heroinsko, jer skoro 95 odsto narkomana uzima heroin. To je bila droga elite, ali je zbog jeftinoće heroin postao „opijat za narod“. Osamdesetih godina prošlog veka cena kilograma heroina bila je 100.000 maraka, ali je sada pala na 12.000 evra. Gram heroina u Kragujevcu, a i u Beogradu je samo 1.800 dinara. Narkomanu je dovoljno 10 grama heroina mesečno, što bi koštalo oko 180 evra. U odnosu na ostale droge, marihuanu u Srbiji puši pet odsto. NJena cena je 300 dinara za gram. Kanabis se sve više uzgaja u Srbiji, ali se i švercuje iz Albanije i Makedonije preko Crne Gore. Anketa Instituta za zaštitu zdravlja pokazala je da petina od skoro 7.000 srednjoškolaca u Kragujevcu koristi marihuanu. Sintetički kanabis skank koristi jedan odsto zavisnika, a njegova cena je 1.000 dinara za gram. Narkomanija je plodno tle našla i u jednoj specifičnoj – zatvorskoj sredini. U 28 srpskih zatvora boravi više od 11. 000 osuđenih i pritvorenih lica. Među skoro polovinom zatvorenika narkomafija je stvorila svoje mušterije i narkomane. Stopa kriminaliteta u Srbiji je ispod evropskog proseka, ali je iznad evropskog proseka po broju zatvorenika u odnosu na broj stanovnika, što gospodin Ćirić objašnjava stereotipom u najširoj javnosti pa i među političarima da se strogim kaznama, zabranama i raznim vrstama restrikcija nešto naročito može postići. „Ukoliko bi se sve razmestilo iz nelegalnog biznisa na neki koliko-toliko legalni nivo, više bi se postiglo“, zaključuje Ćirić Mnogi celu priču dovode u vezu sa našim članstvom u Evropskoj uniji. Povod je odluka Hrvatskog sabora da raspravlja o legalizaciji marihuane, iz čega su neki naši poslanici izvukli zaključak da ista tema čeka i Srbiju ako želi u EU. Nagađanja među poslanicima presekla je ministarka pravde Snežana Malović izjavom da „zasad ne razmišljamo o takvoj izmeni“. Samo naturalno, bez hemije Nisam ni znao o čemu je reč, mislio sam da je trava u ravni sa heroinom zbog svih gluposti koje nam serviraju. Po školama čuješ da si nakon duvanja u stanju da napraviš bilo koje loše delo. Marihuana nije društveni problem, već je to - alkohol. Pod dejstvom alkohola ljudi čine ubistva, svađaju se, maltretiraju žene i decu, razaraju porodicu... Pa, ne duva baš ceo grad, ima manje nas koji duvamo, veći je broj mladih koji piju i prave gluposti. Marihuana nije destruktivna, ali i ona može da se zloupotrebljava ako se život svede samo na duvanje, Većina ljudi koje znam a duvaju, dobri su učenici, pa ne verujem da marihuana utiče na uspeh u školi. Povezujem marihuanu sa nekim buntom protiv konzervativizma. Marihuana je dosta povezana i sa rokenrol kulturom i alternativnim načinima mišljenja, čini mi se da me je to privuklo. Dizelaši i navijači se naduvaju a onda odu na utakmicu da se fajtaju, ali oni ne otkrivaju suštinu duvanja. Suština duvanja je, po mom mišljenju, da to radiš sa dobrim ljudima, zabave radi, opuštajući se oslobodiš se nekih briga, nažalost, ne zauvek. Pravo da ti kažem, bilo je jako spontano... bilo mi je stalo da podignem raspoloženje i dobro je bilo za konverzaciju. Bolje je od alkohola jer ne povraćaš, ne osećaš se loše i nisi agresivan. Čak se i muzika bolje doživljava, kao da bolje čuješ. Imao sam petnaest godina. Niko mi nikad nije prišao na ulici ili u parku i pitao da li hoću da kupim, obično to ide privatnim kanalima, nazoveš lika i... Uvek nam je cim od policije i dovoljno je da jedan baksuzira pa da uđemo u paranoju od pubova. Ionako nas stalno zaustavljaju po gradu bez ikakvog povoda, zbog navodno sumnjivog izgleda. Domaća trava više ne može lako da se nađe nego je u prometu neki prskani hibrid. Pretpostavljamo da je reč o travi prskanoj nekim rastopljenim pilulama, onim spidovima i sl. Petsto dinara je ketpa, valjda je gram, tek, jedan hed, cvetić, nema semenki... dovoljno da se nas nekoliko naduvamo. Ima i skanka, isti paketić, a cena je dupla. Ima ljudi koji gaje, a ima ljudi koji nabavljaju od nekog drugog koji gaji. Gaji se ne samo po okolini grada nego i po ormanima, obično neko uzme nekoliko neonki, stavi u orman, specijalna podloga... Još uvek nisam duvao hašiš niti znam kako izgleda. Talimo se, svako da po malo kinte i to je to. Najčešće duvamo po nekim igralištim a, krovovima, Taš je omiljen, što znaju i panduri pa stalno navraćaju, ili po gajbama, na žurezama. Duvanja ima i po nekim klubovima i lokalima u gradu, na Kališu sve manje zbog onog idiotskog obezbeđenja koje maltretira i nas i turiste. Sve ređe se duva na javnom mestu... Nekad smo duvali u Ilegali, u podrumu Filozofskog, ali to smo prestali zbog pandura u civilu. Ima i pandura sa dredovima. Postoji podela mladih u gradu na ekipe, na supkulture, kako to nazivamo. Sve supkulture duvaju, i metalci, znači darkeri, pankeri, skinski, dizelaši u pokušaju (najčešće je reč o navijačima), hipici, rastamani, hiphoperi ili skejteri... osim strejtedžera. Sve supkulture se mešaju međusobno, osim dizelaša. Devojke manje duvaju jer verovatno žele da zadrže imidž dobrih devojaka, slično je kad je reč o piću. Čuo sam na podelu na lake i teške droge, a moj stav je: samo naturalno bez hemije. (zapisao Milorad Pavlović) Lek bez sertifikata Ako apstrahujemo sva druga lekovita svojstva kanabisa i zadržimo se samo na podatku da neizlečivi bolesnici umiru lakše i bezbolnije ukoliko konzumiraju marihuanu, priča o legalizaciji lakih droga u medicinske svrhe bi na tome morala da se zaustavi. Hiljadama godina to pravo nije uskraćivano nikom, s obzirom na to da je Šenong, čovek koji je udario temelje tradicionalnom kineskom načinu lečenja travama, pisao o marihuani kao leku još u vreme dinastije Ming, a tragovi kanabisa mogu se naći i u egipatskim mumijama. I medicina srednjovekovne Evrope ostavila je bezbroj zapisa o korišćenju „trave” u medicinske svrhe, što ni za koga nije bilo sporno do šezdesetih godina prošlog veka kada su hašiš i marihuana iskočili iz medicinskih okvira i postali dodatak u zabavi za hipi pokret. A ono što je zabavno nikako ne može da bude lek. Nonsens je da alkohol ne podleže zabrani (izuzev u muslimanskim zemljama) iako uz “zabavu” nudi i daleko veće opasnosti od kanabisa. Uostalom, dovoljno je samo pogledati statistiku koja je 1998. urađena u SAD o smrtnosti usled predoziranja: od alkohola je umrlo 150.000, od kofeina 10.000, od aspirina 1.000 ljudi, a od marihuane niko. Medicinska istorija nije zabeležila niti jedan smrtni slučaj predoziranja indijskom konopljom, a THC (najaktivniji sastojak kanabisa) jedna je od nekolicine hemikalija za koje se ne zna toksična količina što je svrstava među najbezbednije lekove. Upravo su ovo razlozi zbog kojih je marihuana legalizovana u većini evropskih država, a u onima u kojima nije najveći zagovornici legalizacije su lekari. NJihovi argumenti su sledeći: kanabis je jeftiniji i manje toksičan u odnosu na klasične lekove koji se prepisuju za multiple sklerozu, Kronovu bolest, migrene, teške mučnine i povraćanja, epilepsiju, AIDS, hronični bol... dakle poduži spisak bolesti koji se uspešno tretira ovim vidom lečenja. Takođe se pokazao i kao delotvoran kod pacijenata koji primaju hemoterapiju. Čak i u svetu gde su rađena istraživanja postoji deo lekara koji se zalaže za sintetizovane lekove. Za tako nešto postoje i opravdani, ali i oni koji su malo manje prihvatljivi, razlozi, a vrte se oko profita farmaceutskih kompanija. Opravdani su to što prilikom korišćenja marihuane postoji problem sa doziranjem. Ipak, najproblematičniji je način unosa u organizam jer marihuana sadrži četiri do pet puta više katrana od duvanske cigarete i istu količinu kancerogenih materija koje će se nataložiti na dnu pluća. Kada bi se deo već opsežnih istraživanja o marihuani usmerio i ka korisnim aspektima, mogla bi se naći i optimalna doza i sigurniji način unosa. Naravno, farmaceutske kompanije i institucije koje od njih žive se sa ovim ne slažu. Bar ne dok se kanabis ne ugradi u neki od proizvoda na kome će moći direktno da profitiraju. Sjaj u travi Većina velikih, najboljih i najpoznatijih pesnika, slikara, muzičara, sineasta, vajara, pevača i izdavača u Americi i Engleskoj već godinama puši marihuanu. Nema nijednog otvaranja likovnih izložbi u Parizu, Londonu, NJujorku ili Vičiti bez mirisa marihuane koji dopire iz ženskog toaleta. Na Medison aveniji to je dobro poznata stvar... Ovo je deo eseja Alena Ginzberga, rodonačelnika bit poezije i lidera hipi generacije, koji je napisao pre smrti, 1997. godine. A nešto ranije, legenda Bitlsa Pol Makartni 1994. godine je povodom svoje ljubavi spram marihuane napisao: „Marihuana mi se dopadala i delovala mi je kao sredstvo koje širi svest, i to u doslovnom smislu. Pesma Got to get you into my life, je, u stvari, pesma o tome. Ne govori o nekoj osobi, već o travi. U toj pesmi se kaže – uradiću to, nije to loša ideja. Ta pesma je zapravo oda travi, kao što bi mogla da se napiše oda čokoladi ili dobrom vinu.“ Veruje se da je pevač Bob Dilan, veliki uživalac trave, preneo tu ljubav i na Bitlse. Slavni gitarista DŽimi Hendriks pušio je konoplju na bini i u svojoj limuzini, američka rok ikona DŽim Morison nije mogao bez kanabisa, Bob Marli je objasnio da muzika i biljka idu zajedno: “Već dugo vremena pušim biljku. Još od `60-ih, kada sam počeo da pevam.“ Marli je, inače, najpoznatiji pripadnik sekte rastafarijanaca, u čijoj kulturi marihuana ima status svete biljke. Rastafarijanci smatraju da im sama Biblija nalaže da puše marihuanu i kao dokaz navode niz stihova iz gotovo svih biblijskih knjiga, od Postanja do Otkrovenja. Režiser Kventin Tarantino otkrio je nedavno da voli da puši marihuanu u društvu glumca Breda Pita, iako je Pit pre nekoliko godina izjavio da je prestao otkako je postao otac. U intervjuu za NJujork dejli, Tarantino je rekao: “Bred ne puši marihuanu dok glumi, a ja ne pušim dok snimam filmove.“ Britanski pevač Robin Vilijams (36) se za Radio Tajms prošle godine žalio: „Marihuana je tako dobra droga, tako dobra, ali ja jednostavno ne mogu da je podnesem.“ Glumica Kameron Dijaz je u tok-šou programu Lopez Tonight, objasnila da je još u srednjoj školi konzumirala marihuanu. U junu prošle godine, pevačica Rijana je pušila marihuanu u hotelskoj sobi, čime je aktivirala alarm i obezbeđenje je smesta reagovalo. NJen kolega DŽordž Majkl je pre godinu dana osuđen na osam nedelja zatvora (odležao je četiri) zbog vožnje pod dejstvom kanabisa i saobraćajne nezgode koju je pri tom izazvao. „Ja pušim mnogo trave kada pišem muziku. Zato neću lagati da sam neko trezno biće, jer nisam – kazala je početkom ove godine pevačica Lejdi Gaga (24) u emisiji 60 minuta na Si-Bi-Esu i bila izričita u tome da mladim ljudima nipošto ne preporučuje da troše ovu travu. Pre dve godine, posle gotovo 60 godina, pronađen je kućni video-snimak na kome se vidi Merilin Monro kako puši marihuanu. Posle premijere Kose u Ateljeu 212 (1969. godine) marihuana je masovno postala moderna među mladima u Beogradu, posebno kod umetnika. O tome se više šaputalo, a glasni su bili retki, poput tada mladog i ludo talentovanog pevača Dušana Prelevića Preleta. On je bio iskreni uživalac džointa do kraja života, kao što se u fantastičnoj atmosferi i u džointu uživalo u čuvenoj knjižari u Cetinjskoj ulici početkom osamdesetih godina. Jedan od stalnih posetilaca bio je i slikar i pisac Momo Kapor. Godinu dana pred smrt, Kapor je dao opsežan intervjuu svom mladom kolegi Marku Vidojkoviću, takođe poznatom uživaocu lakih droga koji je svoje romane ispunio i tom tematikom. I na Vidojkovićevo pitanje o legalizaciji lakih droga, Kapor je u Plejboju odgovorio: „Probao sam sve vrste droga. Pisao sam neku knjigu u NJujorku (Zoe, prim. R. S.) i morao sam da se upoznam sa raznim stvarima. Marihuana je sasvim bezazlena, Ona je ništa manje štetna ili korisna od duvana. Jedino što otvara put do kokaina, koji takođe nije preterano štetan, ali se iz kokaina, kada prestane da deluje u normalnim količinama, ide pravo u heroin, a onda je gotovo. Inače, marihuana je baš lep, sanjalački duvan. Jedne godine bili Zuko DŽumhur i ja u Dubrovniku, zimi. Tamo je bio atelje Milovana Stanića, čuvenog slikara. On je slikao u zidinama i atelje mu je bio pun gostiju, pogotovu kad je zima, kada nema kuda da se ide . Došla dva Amera sa ruksacima i dugim kosicama. Sedimo mi tako, smotaju oni neku cigaru od nečega i daju Zuki i meni. Zuko zapali i povuče – ništa. Da meni, ja povučem – ništa. On pita – je l’ tebi deluje ovo? A bio je hašiš. Ja kažem: ne, a tebi? Ni meni. Kaže on – ajmo još jednu. Ponovo mi duvamo, i ništa. I Zuko kaže Milovanu: Daj ti nama dvije loze, ovo je za oficirsku djecu!“ Kada je pre nekoliko godina mladi glumac Viktor Savić uhapšen na ulici dok je kupovao marihuanu, a kod sebe je već imao hašiš, bio je to povod za njegovo čerečenje na stranicama žute štampe. I mnogi su tada tražili da se to prekine. David Albahari, književnik „Ne postoji nikakva prirodna veza između kreativnosti i bilo kakvih droga (lakih ili teških, svejedno). Nema te droge koja može od nekoga da napravi umetnika ili da pretvori lošeg umetnika u najvećeg stvaraoca. Droga može samo da pojača ono što čovek već jeste, ili da mu omogući da bolje spozna neki aspekt svoga bića koji mu je ranije stalno izmicao. Ova tvrdnja se lako može dokazati ako se pogleda stvaralaštvo bilo kog književnika koji je probao razne droge. Uzmimo, na primer, Alena Ginzberga, koji je probao svaku drogu koja može da se proguta, popije, ili ušmrka i onda pisao pesme dok je bio pod njihovim uticajem. Te pesme se uopšte ne razlikuju od njegovih drugih pesama i da on sam nije to naglasio u nekim pesmama, čitalac ne bi nikada pogodio koje pesme su nastale pod uticajem droge a koje nisu. Međutim, verujem da korišćenje raznih supstanci (uključujući tu i alkohol), može nekim autorima da omogući sticanje novih uvida o svetu koji ih okružuje ili da svojim svetlosnim i zvukovnim delovanjem inspiriše likovnog umetnika, odnosno muzičara. Recimo, dejstvo kanabisa (hašiš i marihuana) na percepciju i upotrebu jezika, predstavlja jedan od glavnih uticaja na jezičku i formalnu strukturu moje proze. Naime, pod njihovim uticajem čoveku se čini da vreme neverovatnom brzinom prolazi užasno sporo, i taj paradoksalni osećaj istovremene brzine i sporosti vremena, osećanje da postoji dvostruka stvarnost, pokušao sam da prenesem u mnogim mojim pričama i romanima. Zbog toga glavni junaci mog romana Pijavice neprestano koriste kanabis jer to vide kao jedini način da se suoče sa miloševićevskom Srbijom u kojoj su takođe postojale dve paralelne stvarnosti, ona stvarna u kojoj smo doista živeli i ona nestvarna koju je vlast pokušavala da nam nametne. U Kanadi – za razliku od niza evropskih zemalja – još nije došlo do dekriminalizacije kanabisa, ponajviše zbog toga što to ne odgovara moćnom kanadskom susedu – Sjedinjenim Američkim Državama. Dozvoljeno je gajenje marihuane u zdravstvene svrhe, te je osobama koje boluju od raznih bolesti (skleroza multipleks, artritis, rak i dr), dopušteno da gaje marihuanu u svojim kućama. Kanabis je dosta prisutan u kanadskoj svakodnevici (naročito u Vankuveru, u kojem se proizvodi marihuana koja se smatra jednom od najkvalitetnijih na svetu), ali nisam primetio da kao tema igra neku posebnu ulogu u kanadskoj književnosti, kao, uostalom, i svugde u svetu. Kao što u celokupnoj populaciji postoji mnogo više ljudi koji nisu probali nikakve zabranjene supstance od onih koji su to činili, tako i među stvaraocima ima znatno više onih koji nikada nisu probali ni lake ni teške droge. Oni kreativni umetnici koji to jesu učinili, pisali bi isto i da nisu. Ništa vas kao stvaraoca ne obavezuje da probate da stvarate pod njihovim uticajem, iako ranije prikazivanje pesnika i pisaca kao boema može da navede na taj zaključak. Međutim, to samo pokazuje licemerje savremenog društva koje boeme, koji su zapravo najčešće bili notorni alkoholičari, glorifikuje i predstavlja u romantičarskom svetlu, dok u isto vreme korisnike lakih droga prikazuje u tamnim bojama i preti im zatvorom i drugim kaznama.