Sonar i mi

Neviđena se frka digla oko tog koncerta Ejmi Vajnhaus u Beogradu.... koliko sam mogla da vidim na socijalnim mrežama, to jest. Dok se ovaj istorijski događaj na Kalemegdanu odvijao, bila sam u Barseloni. Došla da prisustvujem festivalu Sonar i žurkama koje se paralelno dešavaju po gradu. Sonar je festival napredne muzike i multimedijalne umetnosti koji se održava od 1994, svake treće nedelje juna. Ovo je događaj sa besprekornom reputacijom u kome se mešaju umetnost i zabava, fokus je na elektronskoj muzici i njenoj interakciji sa ostalim vidovima umetnosti. I životom uopšte. A kad kažem životom, mislim da su u toj Španiji kultura, umetnost i elektronska muzika žive, ne konzumiraju se jednom godišnje kada se desi gradski događaj na koji „svi idu“. LJudi koje sam ovde upoznala, kod kuće slušaju Beyonce, Lady Gaga-u, ali i sve te „avangardne“ muzičare koji dolaze na Sonar. Uredno će se gurati i gušiti u redu čekajući Four Tet, Actress ili Apparat. „Kod nas“ u Srbiji, većina vas koja ovo upravo čita nikad nije ni čula za pomenute umetnike. Bez uvrede, takva je situacija. U Barseloni se za vreme Sonara dešava još najmanje deset paralelnih žurki po plažama, klubovima i hotelima. Uvek su pune ljudi koji su platili svoje karte za muziku koju vole. Kod nas se dogodio Share festival, za koji se ispostavilo da ne može da napuni Dom omladine i još nekoliko klubova po gradu. Nema dovoljno publike, rasipanje nije poželjno. Ipak, svi izvođači koji su tada bili u Beogradu, došli su i na Sonar i rekli mi kako im je bilo čarobno „kod nas“. Hoće da se vrate. Dovesti ih opet zahtevalo bi mukotrpan proces ubeđivanja sponzora da, iako neće prodati 20.000 karata, vredi uložiti i u ovu vrstu zabave. Misija (skoro) nemoguća. S druge strane, barselonski superkul festival završio se nastupom dua Alva Noto/Ryuichi Sakamoto. Koncert je održan u rajskom vrtu na planini Monžuik u okviru koga postoji i restaurirani amfiteatar. Sponzor koncerta bio je proizvođač dezodoransa i svi u publici dobili su po jedan tester. Dok su mi suze tekle od preplavljenosti lepotom događaja kome prisustvujem, nisam mogla a da ne pomislim na Srbijicu i (ne)mogućnost slične situacije u njoj. Zašto u Beogradu nema više od sto ljudi koji slušaju Ghostpoet ako svi imamo internet? I da li je moguće da u Barseloni od tri miliona stanovnika nekakav dezodorans ima interes u sponzorisanju umetnosti, a u Beogradu od dva miliona niko ne razume da su i ljubitelji elektronske muzike takođe potrošači?