NATO, ili o prividu neutralnosti

Ovih meseci se sistematski intenzivira i dobija u oštrini kampanja, koja prosto utiskuje u um građana razloge zbog kojih valja da Srbija pristupi NATO. Kao, svi razlozi govore za, samo su tvrdoglavi građani protiv! Cinici vele da im, nesumnjivo, nije dovoljan nauk iz 1999. g. o mudrosti jakih, pa ih valja privoleti na pridruživanje na sofisticiraniji način. Utisak je da se nekome iz NATO veoma žuri da građane Srbije, koji su imali sreću da prežive kasetne, uranijumske i slične bombe iz arsenala „Milosrdnog anđela“, upregne u svoja kola „demokratskog uniformisanja“ sveta. U prilog pristupanju se navodi sijaset razloga, od kojih su neki i validni, ukoliko se i ovog puta interesi nove elite jednače - što se i inače redovno čini - sa interesima države odnosno svih građana Srbije. U zbilji, pak, to jednačenje, s obzirom na razmere i dubinu aktuelne tranzicione- socijalne stratifikacije, predstavlja čistu fikciju. Sejači iluzija tvrde da će NATO-članstvo ubrzati demokratske procese i poboljšati stanje ljudskih prava u Srbiji! Empirija veli da su do sada demokratija i ljudska prava bila samo izgovor za agresije NATO-a. Uostalom, kako to da na svim mestima, na kojima se NATO javlja kao rasadnik demokratije i zaštitnik nejači, gine na hiljade ljudi? Da u tim „rijaliti“ intervencijama od strane NATO-a nije sadržano odviše tragike, zaštita ljudskih prava masovnim ubijanjem ljudi bi već, u najmanju ruku, zvučala kao vrhunska oksimoronska zavrzlama ove civilizacije! Najzad, i nimalo naivno pitanje, kome je u Srbiji stvarno potreban NATO? Običnim ljudima? Tobože neko ugrožava njihovu bedu? Ponajmanje njima, jer bi upravo oni preuzimali rizik kao vojnici na sve brojnijim svetskim frontovima. Građani bi plaćali nemalu cenu opremanja, naoružavanja i zaštite fantazmagoričnih „prekomorskih srpskih interesa“. Naravno, i rizikovali bi svakojake mudžahedinske i slične odmazde. Pa nekako stidljivo, iz drugog plana, izranja činjenica da jedini interes za NATO imaju nove elite, politička pre svega, a potom i ekonomska. S obzirom na način na koji je došla do svog bogatstva i kakve je silne socijalne frikcije izazvala, toj eliti je dobrodošao svaki ideološki unison i vojno jak zaštitnik. No, da ne budemo nepravični i prema interesima nekih veoma glasnih „NATO pacifista“ iz nevladinih organizacija... Uostalom, kažu još neizumrli ostaci „retrogradnih snaga“ (iz onih 61 odsto protiv pristupanja), elita valja da pokaže i malo zahvalnosti za izvesne usluge koje joj je NATO učinio doprinosom rušenju minulog autokratskog režima. A kako je u uslovima neoliberalne ekonomije krajnje izvesno da sve ima svoju cenu i da se sve plaća, biće da je upravo ovih dana istekao rok počeka!