Topom na vrapca

Dok u Ustavnom sudu raspravljaju o zabrani Pokreta „1389“, u toj organizaciji najavljuju da će do kraja leta prerasti u političku partiju. Registracija bi se vremenski mogla poklopiti sa suđenjem jednom od lidera „1389“, Miši Vaciću, po optužbi za rasnu diskriminaciju i ilegalno držanje oružja. Već je iza rešetaka odležao 30 dana zbog organizovanja zabranjenog skupa iz 2009. godine (u vreme neuspele Parade ponosa). Događa li se baš ono o čemu je profesor Pravnog fakulteta Jovica Trkulja govorio prvog dana rasprave pred Ustavnim sudom o „1389“? „Iskustvo država u kojima postoje razrađeni mehanizmi zabrane uči da one mogu biti kontraproduktivne. Grupe protiv kojih su usmerene time se revitalizuju, podiže im se rejting i sa margina političkog života stavljaju ih u središte. Od beznačajnih političkih grupa mogu da narastu do razmera koje ugrožavaju demokratiju“, pojasnio nam je Trkulja. Da li se u tom upozorenju nazire put kojim bi se mogao kretati i „1389“? Vacić navodi da su na ivici da sakupe 10.000 potpisa potrebnih za registraciju i ne veruje da će ih odluka Ustavnog suda, kakva god da bude, u tome sprečiti. Odlučno, ali neprecizno, odgovara državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen. Ne kaže da osnivanje partije neće biti dozvoljeno, ali navodi da je tako nešto malo verovatno: „Ono što važi za nevladine organizacije važi i za političke stranke koje izazivaju nacionalnu, versku, rasnu mržnju. Siguran sam da će nadležno Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu na osnovu toga ceniti ako i kada oni podnesu zahtev za registraciju.“ U toj proceni, naglašava Homen, ključan će biti broj sudskih presuda koje se koriste kao dokaz da li je većina pojedinaca iz određene organizacije činila krivično delo pozivajući se pri tome na ideologiju koju zastupaju. „Nije bitna samo misao, već da pojedinci nastupaju po određenoj ideologiji. Nasilno upadanje na tribine, prekidanje Parade ponosa, izazivanje nereda na mitinzima, sigurno nije delovanje kojim sprovodite ideologiju, nego klasično vršenje nasilja“, kaže Homen. Presuda izrečena Miši Vaciću, nedavna od dve godine zatvora za lidera „Obraza“ Mladena Obradovića, ili jednogodišnja za čelnika „Nacionalnog stroja“ Gorana Davidovića Firera i druge, mogu poslužiti kao osnov po kom će se pravdati zabranjivanje. Tako bi, zahvaljujući delima, bila inkriminisana ideologija koja je delo inspirisala - pri čemu razlika između jednog i drugog postaje manje bitna, jer baš kao što će delo biti kažnjivo, tako će i misao postati nepoželjna. „Najvažniji je razlog zbog kog se te organizacije zabranjuju“, kaže profesor britanskog Notingam Trent univerziteta Jovan Bajford. Ovaj analitičar ovdašnjih desničarskih grupacija uverava da bi bilo pogrešno bilo koju zabraniti zbog političkih stavova, s obzirom na to da se oni često ne razlikuju od stavova nekih partija. „Ako bi neko zabranio `1389` zato što oni negiraju Srebrenicu, onda treba pitati koliko poslanika u Skupštini zastupa isti stav.“ Sa druge strane okeana, srećna što je glavu na ramenima sačuvala, raspravu prati Majda Puača. Peti je mesec kako je ova aktivistkinja „Qeer Beograda“ napustila Srbiju, u nadi da će u NJujorku - gde je sada - i ostati. „Osećam se slobodno. Uživam u anonimnosti. Moja različitost je najnormalnije prihvaćena“, kaže Puača, jedna od retkih beogradskih lezbijki koja se javno i hrabro deklarisala. NJen aktivizam u Srbiji bio je praćen nizom fizičkih napada, a kulminacija je bila 2009. godina, u vreme priprema za Paradu, kada je „1389“ na Fejsbuku objavio njenu fotografiju, adresu i broj telefona. „To nije sloboda govora. Nije sloboda kada kažete ’ubij pedera’. To se zove poziv na ubistvo“, kaže. „Kako ja, tako i mnogi drugi, opravdano smatramo da su organizacije poput `1389` i Obraza formirane od određenih službi za koje, zapravo, obavljaju prljave poslove. Država, mora da se odredi. Jer mnogo toga što se događalo poslednjih godina govorilo je da su oni nedodirljivi. Zabranom bi država pokazala da ih ne štiti.“ Jovan Bajford dopunjava da odluka o tome da li neku organizaciju vredi zabranjivati zavisi od toga kako je organizovana. „Ako gledate Rasionaliste, koji postoje samo u virtualnom svetu, onda od zabrane nema ništa. Ali ako postoje organizacije koje imaju prostorije, mobilne telefone, toki-vokije, račune u banci, štampariju i tako dalje, onda u tom slučaju možete da ih zabranite.“ Efekat bi bio postignut jer bi, dodaje Bajford, svako ko bi sarađivao sa zabranjenom grupom mogao biti krivično gonjen. Ali ništa od toga ne može garantovati da bi ideja koju zastupaju desničari, zamrla. Profesor Trkulja podseća da su upravo u Srbiji zabrana Komunističke partije 1920. godine i proterivanje „Otpora“ krajem devedesetih, za posledicu imale eksploziju oba pokreta. Analizirajući Statut „1389“ on ne uočava elemente koji su u suprotnosti 55. članu Ustava, koji zabranjuje izazivanje nacionalne ili verske mržnje (što, na primer, nije bio slučaj sa „Nacionalnim strojem“ koji zagovara biološki čiste rase). „To nije pitanje za Ustavni sud, već za tužilaštvo, policiju, sudove. Mislim da nije dobro da se za sankcionisanje svakog minornog pokreta poteže Ustavni sud, da se iz topa puca u vrapca.“ Ovom metaforom Trkulja dovodi do zaključka kojim insistira da ne brani prozvane organizacije, nego demokratiju: „Ukoliko se prihvate zahtevi za zabranu udruženja građana, juče `Nacionalnog stroja`, danas `1389`, sutra `Obraza` ili `Anarhosindikalista`, otvoriće se vrata za gušenje Ustavom zajamčenih sloboda“. Da govorimo o problemu koji pokazuje koliko u pravu stvari nisu crno-bele, pokazuje suprotni stav profesorke Marije Draškić, sudije Ustavnog suda. Ona je privukla pažnju metaforama kojima je pokušala da objasni opravdanost zabrane „Nacionalnog stroja“. Prepričavajući odlomke iz kultnog filma „Kabare“, govorila je da fašizam jeste ideologija koja raste i postaje pogubnija ukoliko je tolerišete. Opravdava time ideju o njegovom sasecanju, dok je još na margini. Zato veruje da odluke o zabrani jačaju demokratski potencijal srpskog društva. „Naš demokratski potencijal je upravo bio uzdrman nedavnom presudom Evropskog suda pravde koji je Srbiju osudio za genocid u Srebrenici, ali ne za izvršeni nego za to što ga nije sprečila i kaznila na odgovarajući način. Prema tome, Srbija je imala kontakt sa nečim što je veoma opasno. Mislim da je dobro podsetiti društvo i od institucije kakav je Ustavni sud da takvim ideologijama ovde nema mesta“, kaže sudija Draškić. Čini li ona ono što se u Srbiji i danas mnogi ustručavaju? Retki su oni koji će jasno ideologiju koja je Srbiju devedesetih odvela na put zločina, zbog čega je globalno žigosana, nazvati fašističkom. Da li baštinjenjem tih pogubnih vrednosti, organizacije koje su na udaru, baštine zapravo fašizam? Jedanaest godina posle pada Miloševića, u Srbiji postoje dva oštro suprotstavljena pola – na jednom su oni koji veruju da je suštinski zaokret mogao biti učinjen samo da su njegovi naslednici imali hrabrosti da sve zablude iz devedesetih objedine jednim imenom, a na drugom oni koji svako razmišljanje u pravcu povezivanja Srbije sa fašizmom karakterišu kao izdaju. Pragmatični razlozi dodatno su nametali izbegavanje te teške teme: u šarenolikim redovima nove vlasti bili su jaki i oni koji su se rešili Miloševića, ali ne i nacionalizma koji je njega uzdigao. Danas se, čak, može navesti i niz situacija, poput sukoba iz noći mitinga „Kosovo je Srbija“, za koje je sve manje sumnje da su iza ekstremista stajale tada vladajuće političke strukture. Priča se uvek tu vraća, navodi Jovan Bajford, jer: „Jasno je da organizacije o kojima je reč postoje u svim zemljama, ali one ni u razvijenoj državi nisu toliko blizu mejnstrimu koliko su u Srbiji. Ali odgovornost za to snosi mejnstrim, ne ekstremisti.“ U Srbiji nije rasvetljen lanac koji eventualno povezuje ekstremiste, a što posebno važi za otvoreno fašističke grupe. „Nacionalni stroj“ jeste potpao pod zabranu, ali nije jasno kolika je snaga ogranaka međunarodnih organizacija kao što je „Krv i čast“. Prošetajte se samo do beogradskog Zelenog venca i uverite se da su ovde i te kako prisutni. Naime, spomen-ploča glumcu Draganu Maksimoviću, na smrt prebijenom 2001. godine od strane grupe skinhedsa samo zato što su mislili da je Rom, postavljena na mestu zločina, mesecima je precrtana, a ispod nje ispisano „C-18“. Teško da je jezivija poruka mogla biti upućena nesrećnom glumcu od ispisivanja imena fašističke organizacije „Combant 18“, koja je svoje ime osmislila kombinovanjem pozicije koju u latiničnom pismu imaju prva slova Hitlerovog imena i prezimena (A i H). Ona je zabranjena u Velikoj Britaniji, a slične organizacije su zabranjene i u Francuskoj, ali se mnoge kriju iza registrovanih ultradesničarskih grupa. U Italiji partije slične ideologije decenijama opstaju u parlamentu, a jednu od njih vodi Musolinijeva unuka koja podržava premijera Berluskonija. U Nemačkoj, nakon posleratne stroge denacifikacije, neonacistički pokret je ojačao nakon pada Berlinskog zida, što je donekle kulminiralo pre tri meseca kada je svega 5.000 glasova falilo Nacionalsocijalističkoj partiji da uđe u Skupštinu pokrajine Saksonije. Situacija u istočnoevropskim državama je posebno šokantna, pri čemu administracije primenjuju kombinaciju mera zabrane i sudskog progona. Redovno su neonacisti u Slovačkoj na sudu zbog napada na Rome. U Mađarskoj se pretpostavljalo da postoji najmanje osam tajnih logora za obuku neonacista. No, nigde fašisti nisu tako slobodni kao što su u SAD. Procenjuje se da tu postoji skoro 160 neonacističkih organizacija i na desetine hiljada pristalica. Potpuno različito od Evrope gde se toliko energije troši kako bi se sputala pretnja koja je duboko ukorenjena u sećanju Starog kontinenta. Uverila se u to od svog dolaska u NJujork i Majda Puača: „Ovde je dozvoljeno isticanje `svastika` i neonacističkih simbola. Ali, ovde postoji jak civilni sektor koji takvim organizacijama ne dozvoljava da se razmašu. “ Vođen i ovakvim primerima, Jovica Trkulja podvlači: „Ukoliko se počne kažnjavati ekstremno desna ili bilo koja druga misao, bojim se da će sudovi uskoro raspravljati i o verbalnom deliktu.“ Bio bi to vrhunac u državi kakva je Srbija, u kojoj demokratija još uvek pušta koren i gde je suštinsko pitanje da li primeniti američki model i dozvoliti da se sama od sebe razvija ili je učvrstiti uz pomoć suda. Profesor Marija Draškić ponavlja da se u konstatacijama poput ove zanemaruje posebna osetljivost srpskog demokratskog ambijenta. „U Americi nisu imali neposredno iskustvo sa ovom vrstom ideologija. Mislim da društva koja su se nedavno suočavala sa teškim zločinima koji su počinjeni upravo zbog usvajanja ideologija koje podrazumevaju mržnju prema drugom i drugačijem, moraju da pokažu veću dozu osetljivosti za ono što se u tom društvu događa.“ „U ovoj zemlji postoji sloboda izražavanja i sloboda mišljenja i svako ima pravo da zastupa različite stavove, ali naravno sloboda je ograničena slobodama drugih“, rekao bi Ruso, a ovde to ponavlja Slobodan Homen. Princip zvuči jasno, ali granice u njegovoj primeni lako se probijaju na jednu ili drugu stranu. Meru je najteže naći baš zato što sloboda jednih često ne ugrožava druge, ali im smeta. Majda Puača iz NJujorka poručuje: „Danas idem na marš transrodnih osoba, sutra je lezbijski marš, a u nedelju gej prajd i još milion različitih događaja.“ Sve se to događa pred očima neonacista, takođe slobodnih da iskažu svoju različitost. Za društvo iz koga dolaze ove slike, danas se ne bi reklo da su to izazovi s kojim ne može da se nosi. Za srpsko društvo, opterećeno traumama iz skorije prošlosti, jesu test spremnosti da se sloboda za sve gradi i štiti, a da pri tome nikome ni dlaka sa glave ne zafali.