Mladiću, preuzmi krivicu

Biljana Plavšić, bivša predsednica Republike Srpske, osuđena za zločine protiv čovečnosti, konstatuje u intervjuu za NIN da se Mladić toliko dugo skrivao, a da ona ne bi proživela niti jedinu njegovu noć u bekstvu ni zbog sebe, a ni zbog srpskog naroda. „Očekivala sam od tih muškaraca, heroja, da će reći: ’Idemo tamo, staćemo na crtu Haškom tribunalu i kazati kriv sam ja, samo ja i niko drugi, najmanje srpski narod’. To sam ja očekivala od njih“. Šta očekujete od Mladića sada? Mladić treba da preuzme odgovornost na sebe za ono za šta je kriv i oslobodi krivice srpski narod. Ali, ne kažem da je kriv za Srebrenicu, jer je masakr nekome u međunarodnoj zajednici bio potreban. Savetujete Mladiću da prizna krivicu? Da sam na Mladićevom mestu ne samo da bih priznala krivicu, nego bih i život dala za srpski narod. Mladić je odgovoran za masakr u Srebrenici i granatiranje Sarajeva? Zašto to niste sprečili? Generalno, prvo da kažem, Mladiću se nije moglo narediti ništa. A najmanje neko ko radi humanitarni posao kao što sam to radila ja. Niti je to bio moj posao. Znate kakva je linija komandne odgovornosti. Jeste li spremni da svedočite na strani odbrane ili tužilaštva u procesu protiv Mladića? Nema to jeste spremni ili ne... Ako vas pozovu? Ja samo istinu govorim, ništa drugo, kao što sam i za Miloševića rekla: „Možete me gurati u sudnicu ali ja ću reći što znam i ni za koga neću lagati“. Šta je ono što možete govoriti o događajima u Srebrenici i opsadi Sarajeva u procesu protiv Mladića? Nisam u ono vreme ni znala šta se događa u Srebrenici, bila sam fokusirana na događanja u Bihaću, ali tamo Mladića nije bilo. Obilazila sam taj front na Bihaću i strepeli smo... Jedino mi je bilo čudnovato što Mladića nema. I navečer, kada sam došla kući, „upalim“ televizor i vidim da se na sasvim suprotnoj strani RS nešto dešava. Mladić ide i daje neke naloge. Pitam se: „Šta je ovo?!“ To mi je bilo van pameti jer ne znam kome nije bilo jasno da ćemo izgubiti na zapadu, i tu je sve trebalo da bude koncentrisano, ako se radi o ratu. Sutradan ponovo odlazim na bihaćki front i borci mi kažu : „Eno ga, tamo negde Mladić na istoku“. Pitaju – jeste li videli, a ja obećavam i dalje: „Doći će komandant“, a on dao Milovanoviću da vodi taj front. Kada ste sreli Mladića nakon Srebrenice, da li ste ga pitali šta je tamo radio? Srela sam ga jednom kao predsednik republike i tražila da potpiše ostavku. Bio je to težak momenat ali je potpisao. Zašto ga niste pozvali da ga pitate: šta si to uradio u Srebrenici? U to vreme još nisam bila predsednik i nije bilo osnova da ga pitam. Nisam bila u kontaktu s njim. Ni između Karadžića i njega nisu bili takvi kontakti. Zna se kakav je bio Mladić, ja znam kakav je bio. Nije bilo moguće tako Mladića zvati i pitati ga: “Šta ti radiš tu“. Pa kakav je to bio Mladić? Od kako mu je kćerka ubijena, mnogo se izmenio. Prije toga, tu i tamo, čula sam da jako ceni žene, ćerku je obožavao, i jednom kaže za muslimanske žene izbeglice: „Sve su to naše majke“. Bilo mi je čudno, ali to je bio njegov pristup. Kakav je bio Mladićev odnos sa Miloševićem i Karadžićem? To ne znam i vidite, bila bih vrlo loš svedok i odbrane i tužilaštva u procesu protiv Mladića. Može li suđenje Mladiću ugroziti opstanak RS? Ma ne može, ni suđenje meni, ni Karadžiću. Kod nas se ne čuje to toliko, koliko se čuje u Hagu, oni insistiraju na individualnoj krivici i ja ponavljam, i slažem se sa njima, odgovornost je individualna. Zar je moguće da ne vidite nikakvu odgovornost Mladića u vreme kada je bio gospodar smrti i života u Bosni? Gospodar smrti i života je bio Izetbegović, gospodar smrti i života je bio Tuđman. Bila sam u Mrkonjiću gde je njihova vojska prešla na našu teritoriju. 180 krstova i na svakom piše N.N. Zar to nije gospodar života i smrti? U Hag ste dospeli kao prvi srpski državljanin koji se dobrovoljno prijavio? Dve prve optužnice bile su podignute protiv Karadžića i Mladića. General Mladić je govorio: „A, oni mene živog neće dobiti“. Dok su drugi guslali bajke o Raši u planinama, Rašo ovde sa visuljkom na glavi hoda kao doktor Dabić. Mislim, to je strašno! O manipulacijama takvog čoveka neću ni da govorim. Jedan lekar tako da... E, uglavnom, čula sam i jednog i drugog šta bi uradili. Kada su mene pitali šta biste vi da je protiv vas podignuta optužnica, a optužnica nije ni bila na pomolu, rekla sam: „Istog momenta bih otišla“. I jedina sam među njima koja je uradila ono što sam rekla. Oni su me optužili i to je jedino mesto gde ja to treba da raspravim. Smatrala sam da i oni to tamo treba da rasprave i da preuzmu odgovornost za ono za šta su krivi, i da kažu: “To je samo moja krivica, ne i srpskog naroda“. Mnogi smatraju da ste priznali krivicu samo zbog nagodbe sa Haškim tribunalom, kako biste izbegli presudu za genocid? Nisam ja pristala na nagodbu sa Hagom, nisam se ja nagađala, nije to bila trgovina. Ne mogu da shvatim osobe koje govore o tako teškim stvarima a nisu dovoljno precizne. Postoje dve stvari: nagodba i sporazum. Bilo je 14 tačaka optužnice. Rekla sam da nisam imala komandnu odgovornost, niti sam direktno to radila. Tražila sam da vidim gde je moja krivica i da se suočim s tim... Da razjasnimo, vaše priznanje krivice je bilo lažno ili ne? Nije bilo lažno. Stojite i dalje iza reči kajanja i priznanja krivice? U potpunosti. Kriva sam jer nisam znala, a trebalo je, o onome što se događalo. Ja sam samo brinula o humanitarnim stvarima, zbrinjavanju izbeglica, ranjenika... U kom ste se onda svojstvu našli kao član Vrhovne komande oružanih snaga ako ništa ni o čemu niste znali? Pa bila sam član Predsedništva. Kako onda ništa niste znali? Zar vi mislite da se na Vrhovnom savetu odbrane govorilo o tome?! Znate li o čemu se govorilo? Na primer, general Đukić treba da dobije kiseo kupus jer vojska će dobiti skorbut ako ne dobije C vitamin, traže cipele, pare... Ne očekujete da poverujemo da ste na sastancima Vrhovne komande razgovarali o kiselom kupusu, a ne o tome šta rade Arkanove paravojne snage, na primer u proleće 1993. godine u Bijeljini? Ne, nikada nismo govorili o tome. Vi mnogo brkate stvari! Arkana ste glorifikovali kao velikog junaka. Govorili ste, citiram: „Videla sam stare Muslimanke koje su mu iz zahvalnosti ljubile ruke“. Jeste, na moje oči, bio je Bajram, tada smo išli po kućama... Da li ste tada videli i leševe koje su u Bijeljini iza sebe ostavili Arkan i njegova paravojna formacija? Kao član predsedništva BiH dobila sam zaduženje da odem u Bijeljinu i izvestim o situaciji, jer je Izetbegović tvrdio da se sprema masakr. Ja se mislim, kakav pokolj Muslimana, pa BiH ima svoje institucije, MUP. Kažem mu da u to ne verujem, a on će: „Vi ćete, kao član Predsedništva, ići u Bijeljinu da nas izvestite“. Videla sam da je to nešto tendenciozno, da ja jedina žena idem tamo gde se takve stvari očekuju. Kažem, dobro, ići ću ali da ide i neko od Muslimana, meni neće verovati šta god budem rekla. Izetbegović je taj događaj hteo da veže za početak rata, a rat je počeo kada je srušen ustav na Skupštini u oktobru 1991... Da li biste, sa ove distance, uradili isto što i tada u Bijeljini, čestitali Arkanu poljupcem, preskačući leševe Muslimana, za „oslobađanje“ Bijeljine? Oni da imaju sliku leševa, davno bi je pokazali. General Praščević i Abdić, Muslimani koji su išli sa mnom onda su prešli te leševe. Ali leševa uopšte nije bilo. Obilazili smo bolnice jer je bilo puškaranja, jedna žena, Srpkinja u kući, dok je kuvala kafu, provirila je na prozor i bila pogođena. Bilo je ranjenih od gelera u bolnici ali ne i leševa. Nema distance, bile su to opasne laži. Jeste li vi rekli da je silovanje strategija ratovanja Muslimana i Hrvata i da je za islam to normalno jer tolerišu poligamiju i da je to u stvari bio verski rat? Ne, o silovanju sam možda nešto tu i tamo rekla, ali znam o silovanju preko Srpkinja koje su silovane. Dva autobusa su prošla i samo je jedna izašla i rekla da niko od njih neće priznati da su silovane ali da sve idu u Beograd na abortus. Samo to znam, odakle da znam o silovanju Muslimanki!? Šta se dogodi da nekome ko je bio dekan fakulteta, američki student, dugogodišnji profesor, rat postane jedina prihvatljiva opcija? To uopšte nije bila opcija. Drugi su hteli taj rat. Srbima rat nije trebao. Srbi su jedini do kraja insistirali da se očuva Jugoslavija, možda zato što su najviše dali za Jugoslaviju i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Logika sama po sebi govori, zašto bi neko ko je ulazio u rat za stvaranje, posle tu Jugoslaviju rušio. Vaša ratna retorika je bila toliko zapaljiva da vas je čak i Miloševićeva supruga častila nadimkom „gospođa Mengele“? Da, užasne izraze je upotrebljavala za nas preko Drine. U knjizi Lord Oven piše da je na jednoj večeri navodeći primer koliko se razlikujemo rekla, a to je jedan od njenih bisera: „Evo, na primer, kad sahranjujemo naše mrtve, mi dostojanstveno, polagano spuštamo kovčeg, a oni tamo arlauču“. To je sramota. Taj bračni par, puno puta sam rekla, da se nije u tako kritičnom momentu našao na tim funkcijama, sve bi bilo drugačije. Zašto onda niste pristali na svedočenje protiv Miloševića, koji vas je smatrao, u najmanju ruku, radikalnom čak i iz njegove vizure? Sa Miloševićem nikada nisam razgovarala za vreme rata. I to je sve što bih imala da kažem na tom suđenju. Milošević je doputovao na Pale 1993. godine sa ponudom za poslanike bosanske skupštine da prihvate Vens-Ovenov plan? Tada ste odbili da se rukujete s njim. Da li biste sada učinili drugačije? Nisam mu pružila ruku, ne zbog Vens-Ovenog plana već zato što je mnoge slagao. Što se tiče Vens-Ovenovog plana, znala sam, neće odlučivati o tome niti Milošević, niti Ćosić, niti ja, već 80 poslanika. Bila je greška što to niste prihvatili? Kada se upoređuju svi planovi, ako se možeš isključiti iz vremena i situacije u kojoj se to dešavalo, onda je Dejtonski sporazum najbolje rešenje, ali, kada pomislite šta se sve desilo od 1993. do novembra 1995. godine, koliko naroda je izginulo, koja je cena toga, životi su u pitanju, ne bi bilo Srebrenice, to je drugo. Lako je govoriti sada, nakon što se događaji dese. Nemojte mene pitati šta bih uradila drugačije da sada mogu da vratim vreme kada sam bila član Predsedništva BiH, a potom RS. Ni u privatnom životu nikada ne razmišljam na taj način. Mogu samo da kažem, da mi je neko prognozirao moj životni put, ja bih ga ponovila. Gotovo šest decenija ste živeli sa Muslimanima i Hrvatima. Kako su za vas odjednom Muslimani, dojučerašnje komšije, postali pripadnici nacije sa „deformisanim genetskim kodom“, kako ste ih okarakterisali? Šta vam je?! To nikad nisam tvrdila! To je jedna novinarka stavila u intervju po nalogu svog urednika! I ta novinarka je poslala to u Haški tribunal i bila je spremna da dođe kao svedok. Kvarniju osobu nisam videla. Na njeno pitanje kada su Muslimani došli u BiH pričala o tome kako su nastali i pitala se zašto se stide svog porekla kada se Meša Selimović ne stidi. Imala sam puno prijatelja Muslimana, možda više nego hrišćana i mnogi su znali svoje poreklo. Da li ste se susretali sa Izetbegovićem pre rata? U SDS nisam imala nikakvu funkciju, a Karadžić i Izetbegović su se sastajali, bili su to dogovori između njih, šta su dogovarali, to ne znam. Zato sam u Haškom tribunalu i rekla :“Da, ja sam kriva, jer postoji formulacija ili ste znali ili ste trebali da znate, a ja mnoge stvari nisam znala“. Izetbegovića sam videla na osuđeničkoj klupi kada je odgovarao kao muslimanski fundamentalista i zapravo sam iz laboratorije, učionice, prešla u politiku. Trebao im je neko sa autoritetom u toj sredini kao što smo bili ja i Koljević. A šta je vama to trebalo? Meni to nije trebalo. Bila sam pred izborom u Akademiju nauka... Da li danas ipak osećate pokajanje, i shvatate to kao vašu životnu grešku? Vi ništa ne shvatate! Ako jedno srpsko selo poubijaju, ako starog svata ubiju, zar vam nije jasno koja je to politika? To nije bila moja greška. Osuđujem sve Srbe intelektualce koji nisu ustali već su ostali skriveni, povučeni i tiho govorili. Nisam po prirodi takva. Da li su Milošević i Tuđman iscrtali mapu podele BiH, zarad čega su ginuli ljudi? Bilt je dao nekoliko intervjua i to je rekao i na sudu da ja nikada nigde nisam bila prisutna gde se govorilo i odlučivalo o ratu i miru. I od te rečenice, nisam našla bolju definiciju za moj stav. Nemam pojma da li su iscrtavali mapu. Sa Miloševićem, kao što sam rekla, nisam se susretala, a oni koji su odlazili s njim na brifinge, nisu mi se poveravali. Za moj humanitarni posao koji sam obavljala nije ni bilo važno šta Milošević misli. A Miloševića sam smatrala poslednjim komunističkim reliktom u Evropi. Znala sam da će srpskom narodu strašno nauditi. On je izazivao međunarodnu zajednicu, a onda, uz njega je išla i Mira Marković. Vi kažete da ste se bavili humanitarnim radom, a ne samo da vas je Milošević smatrao radikalnom, već je i Šešelj na suđenju u tribunalu rekao da ste u ratu zauzimali tako nepodnošljivo ekstremne pozicije, kako se izrazio, čak i za njega srpskog nacionalistu? Ne znam da je to rekao. Ali znam da je Šešelj u Sarajevu radio na univerzitetu koji je bio pod kontrolom Centralnog komiteta. I dok sam bila u Hisenbergu, u zatvoru, jedan sveštenik mi je doneo tri knjige, zelenu, plavu i crvenu u kojoj su navedeni svi saradnici Udbe u BiH. Zelena se odnosila na Muslimane, plava na Srbe i crvena na Hrvate. Bile su priložene pristupnice, formular gde piše je ta osoba dobrovoljno ili ucenjena pristupila službi. Šešelj je jedini u toj celoj knjizi naveden kao dobrovoljac. Drugim rečima, dobrovoljno je pristao da bude njuškalo i cinkaroš. Čovek koji radi na fakultetu! I posle svega toga što se zna, čudim se radikalima šta danas rade. Cinkaroši su najgori ljudski ološ! Tokom rata niste imali kontakt sa Šešeljem? Ne, nisam. Nisam se srela tamo, niti u Hagu. Vaš susret sa Miloševićem u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu, kako je izgledao? Znali smo da neko važan dolazi. Na hodniku su bile neke barikade. Negde u noći me je nešto probudilo. Čula sam neku užurbanost. Imao je izolaciju sedam dana i upravnik zatvora je rekao da ga takvog ne mogu držati ali su tražili od mene kao i od ostalih da ne kontaktiram sa njim u zajedničkim prostorijama prvih dana. Bili smo svi zajedno, Muslimani, Hrvati i Srbi. Miloševića su svi dočekali tamo. Hrvat LJubičić mu je peglao košulju i još donese košulju kod mene i pita me: „Jel` ovo dobro opeglano za suđenje.“ Jedino što je tugovao za Mirom kad bi se ona naljutila pa ne dođe. Žalila sam ga zbog toga jer je patio, bio je i smešan i žalostan. Kada sam došla, napravili su mi doček i znala sam da će tako biti i za Mladića. Žao mi je što njegovoj porodici nisam mogla da kažem: „Ne brinite, u Sheveningenu će mu biti lepše nego tamo gde se skrivao“. Nervira me obezbeđenje Kako danas živite? Imate srpsko državljanstvo, živite u Beogradu? Slobodno se krećete? Idem na pijacu, u hram Svetog Save, idem svugde, malo me nervira obezbeđenje ali to nije moj posao, to je država odredila. Koji su njihovi razlozi, nikada nisam ni sa kim razgovarala. Ali po beogradskim ulicama hodajući, a mnogo hodam, nateram se svaki dan da izađem, vidim podršku ljudi koja me dovodi do suza. Ćosiću bolje da ćuti „Nikakvu nagodbu nisam sklapala sa Tribunalom. I u optužnici piše da je Del Ponte tražila doživotnu kaznu jer sam odbila svedočenje. Sada se Dobrica Ćosić poziva na izjavu Madlen Olbrajt da sam sprovodila Dejtonski sporazum i da je to najbolji dokaz da sam američki čovek i izdajnik. Ćosiću poručujem da ne bolujem od Alchajmerove bolesti i da on nema legitimitet da ocenjuje ko je izdajnik. Ćosić, koji je bio u vrhu komunističkog režima, kada je 30.000 Srba ubijeno 1944, nema legitimitet da bude zabrinut za uništenje srpskog identiteta. Dobro se sećamo ko je bio Ćosić i ko je obilazio Goli otok. Samo on neka ne brine o identitetu nacije, jer je on uništen u njegovo vreme“, kaže Plavšićeva. Spas Bosne je u Dejtonu U čestom ste kontaktu sa Dodikom? Bila sam predsednik RS posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma kada je sudbina RS bila vrlo nesigurna, mogla je da ode, neki su išli čak dotle da pale kola UN. Bio je to besmislen otpor, mogli smo izgubiti RS. Forsirajući Dejtonski sporazum izvukla sam RS. Dodika sam pratila kao poslanika i videla da postoji neko ko bi bio u stanju, neko mlađi, da nastavi takvu politiku implementacije Dejtonskog sporazuma i pod teškim okolnostima, sa velikim otporom Miloševića i ne samo Miloševića. Sećate se kada su me uhapsili na beogradskom aerodromu jer je na Skupštini trebalo da kao predsednik imenujem mandatara. Znali su da će to biti Dodik, hteli su da me ubiju. Postoji li sada opasnost da pozivanjem na referendum Dodik u stvari izazove ukidanje RS? Ne, ni govora. Da li ste zagovornik referenduma i otcepljenja? Ne, samo je potreban povratak na izvorni Dejtonski sporazum. Dodik smeta zato što to spominje. Zašto je u Dodikovoj politici došlo do naglog zaokreta i oštrijeg stava protiv međunarodne zajednice? Ne vidim to tako. On ne mora kao papagaj da ponavlja ono što priča međunarodna zajednica, to je licemerje. Oni su napravili Dejtonski sporazum, oni su ga skrojili i potpisali i sada oni hoće da ostane ljuštura od Dejtona a sadržaj da prenesu gore na Bosnu i Hercegovinu sa entiteta. Neka to kažu otvoreno, da treba ukinuti Dejton. Hoće li multietnička Bosna opstati? Samo pod uslovom da se Dejton održi. Nisam prevarila Karlu del Ponte U intervjuu banjalučkoj „Alternativnoj televiziji“ 2005. godine rekli ste da ste lagali jer niste mogli da dokažete svoju nevinost i niste mogli da pronađete svedoke koji bi to potvrdili? Del Ponte tvrdi da ste je prevarili, da je postojao dogovor oko svedočenja? NJu prevariti?! Zašto nije tražila da joj nešto potpišem, niti je revizija pokrenuta. A moj odnos prema etničkom čišćenju tamo gde ljudi ostaju bez života, bez nogu, ja sam razmišljala i ja sam etnički počišćena i hvala bogu živi smo i zdravi. Ne kažem da je to normalno, ali u to vreme to je bilo normalno, tada je bilo mnogo težih situacija.