Autokefalija, državni projekat

Retko kada izjave i propovedi mitropolita crnogorsko-primorskog i arhiepiskopa cetinjskog Amfilohija Radovića u njegovoj zemlji ne naiđu na polemiku, dopunu, razjašnjenje. Da li kad proklinje, ili kad nekome ponudi da ga skriva, „iz prijateljstva“, iako ga međunarodni sud traži. Od kad se vratio u Crnu Goru 1991. niti se on uzdržavao reči za koje je mogao znati da će, s pravom ili ne, izazvati reakciju, niti su ga drugi štedeli kritike. Ume da se požali da su mu izjave „nepotrebno dobile na značaju“, da bi se posle interpretirale na svoj način. Tako je teklo dve decenije, dok „vlast“ nakon više godina nezavisnosti nije donela neke odluke u vezi s crkvom koje nisu publikovane, međutim da se naslutiti da se radi o preokretu. Ima mišljenja da je do toga došlo januara ove godine nakon pisma mitropolita premijeru Igoru Lukšiću u kome pominje mogućnost „krvoprolića na vjerskoj osnovi“, ako se bude rušila crkvica na Rumiji. Mitropolija je, smatra Podgorica, deo sistema čiji je centar van zemlje, u Beogradu, a treba da bude samostalna. Mitropolit je tužen zbog „govora mržnje“, preti mu se izgonom klirika i monaha kojima nije regulisan boravak. Zahteva se rušenje objekata za koje on smatra da ih je obnovio, a vlast da je gradio bez dozvole. Za mitropolita se kaže da se „u politici ne snalazi“ (predsednik Filip Vujanović), da produkuje „loše poruke“. Patrijarhu Irineju se prebacuje da ne priznaje crnogorsku naciju. Doskorašnji predsednik Crne Gore, sada šef vladajuće partije DPS-a Milo Đukanović, sredinom maja poziva pravoslavlje svoje republike da prevaziđe podelu, objedini se i osamostali u odnosu na Beogradsku patrijaršiju koja ne gleda blagonaklono na crnogorsku nezavisnost. Podeljenost je „ostrašćena“, to „ne pogoduje stabilnosti“. Sadašnja Mitropolija „nije dovoljno u saglasju sa državnim interesima“ zemlje. Država želi „harmonične odnose“ sa pravoslavljem. Miodrag Vuković, član predsedništva DPS, nešto kasnije navodi da njegova partija ne nameće rešenje crkvenog pitanja, ali „popovi treba da se urazume“. Crkva treba da prati državu, tako je to drugde, Crna Gora „nije srpska“, neka se osnuje „jedinstvena pravoslavna crkva Crne Gore“. Da DPS već godinama razmišlja o stanju u pravoslavlju pokazuje i izjava potpredsednika partije Svetozara Marovića u proleće 2007. Tražio je da se nađe kompromis među vernicima, stanje da se „uredi“, ali uz „poštovanje kanona“. Sigurno mu nije nepoznato, kao i drugim političarima, da „Crnogorska pravoslavna crkva“ (CPC) nema nikakav kanonski status, da je jedna od sedamdesetak grupa u svetskom pravoslavlju, koje se u crkvenom svetu ne smatraju partnerima. Ponudu države za „ujedinjenje“ CPC je dočekala sa nepoverenjem. NJeni predstavnici su Đukanovićev zahtev označili dvosmislenim, ocenivši da „nije moguća nikakva integracija“. Strahovanje je opravdano, vlasti je stalo do Mitropolije, a ako se ona pridobije, CPC bi „otišla niz vodu“. Ona i tako postoji radi uloge pandana i vršenja pritiska. Mitropolit Radović reagovao je, nakon izvesnog promišljanja, za neke iznenađujuće: ne isključuje se mogućnost autokefalije, to je u nadležnosti „ne samo naše crkve“ već i ostalih pravoslavnih crkava. Ranije je on pominjao da bi preduslov njegovom prihvatanju autokefalije bilo to da Crna Gora bude ponovo monarhija a pravoslavlje državna vera. U kanonskom pravu je predviđeno da inicijativa treba ipak da potekne od dela neke crkve koji želi da se odvoji, klira i naroda, uslova ima još nekoliko, tek nakon toga se podnese traženje „majci-crkvi, a ona, ako je saglasna, o tome obaveštava ostale crkve. Tomos (povelju) o autokefaliji izdaje Carigrad. Stvaranja novih patrijaršija više neće biti, nove crkve bi imale status samostalnih mitropolija ili arhiepiskopija. Ako bi se od Beograda za Cetinje zatražila autokefalija, druge crkve se tome ne bi suprotstavile. Okruženje mitropolita ističe da tema „nije na dnevnom redu“, da je izjava „istrgnuta iz konteksta“. Međutim, ona nije povučena. Ako je mitropolit njome „ispitivao raspoloženje svojih vernika“, kako pretpostavlja DPS-ovac Miodrag Vuković, morao je da zapazi da nije naišao na otpor niti je nazvan raskolnikom. Čak ni srpski ziloti koji ne propuštaju priliku da ga kritikuju, ovaj put ćute. Mitropolija priznaje crnogorsku državu i njenu nezavisnost, ustrojstvo i zakone, na osnovama rezultata referenduma, podseća Radović i ovih dana. Objedinjavanje pravoslavlja u svojoj zemlji ne traže samo vlasti Crne Gore, isto je i u Ukrajini, Makedoniji, Bugarskoj. U Kijevu postoje tri pravoslavne crkve, vlada želi da ih ujedini, ali ne u autokefalnu crkvu, već pod Moskovskom patrijaršijom. Doskorašnja vlast, sada opozicija, želi autokefaliju i u vezi s tim u kontaktu sa Carigradom. Princip jedna država, jedan narod, jedan jezik i posebna crkva, praktikovao se tokom istorije u pravoslavlju, uz retke izuzetke. Kada su stvorene države u novim granicama, nakon Prvog svetskog rata , Beograd, Bukurešt, Sofija, Prag, Varšava (Atina u 19. veku), tražili su od Carigrada autokefaliju, i dobili, pre ili kasnije. Uvažavano je načelo: nova država – odvojena crkva, mada su neke od njih i pre toga imale autonomiju od Fanara. Vizantijska ideja je da crkva bude u „harmoniji“ sa državom, iako se to gotovo nikada nije postizalo, kleru je uvek diktirao vladar, počevši od toga da li želi ili ne da potvrdi izbor novog poglavara. Koliko je carigradskih patrijaraha smenjeno i prognano sa Bosfora od strane miropomazanih careva? Crna Gora, iako sekularna, sledi tu liniju prisutnu vekovima na hrišćanskom Istoku – nakon nezavisnosti, raditi na stvaranju samostalne crkve. Pravoslavne crkve ni danas ne uviđaju da im je bolje da prema državi budi na „konstruktivnoj distanci“ jer su u željenom partnerstvu uvek slabija strana. Na Đukanovićeva razmišljanja reagovao je i Sabor SPC pre mesec dana, na način koji se nije svideo Podgorici. Crnogorskim političarima zamereno je od arhijereja da manipulišu identitetom crkve i žele da uređuju njena pitanja, da prete silom, ugrožavaju ljudska prava i slobodu vere. Zahteva se da se poštuje Ustav a crkvi zajamče prava, jer bi bila „bruka“ da žalbe odu u svet. Do „konkordatske krize“, kao u Beogradu 1937, u Crnoj Gori nije došlo, posao je urađen vrlo brzo i efikasno. Da je pripremljen Temeljni ugovor sa Vatikanom, saznalo se samo nekoliko dana pre njegovog potpisivanja, 25. juna od strane premijera Igora Lukšića i državnog sekretara Svete stolice, kardinala Bertonea. Podneće ga parlamentu na ratifikaciju, to će biti prilika za diskusiju o njemu, mada se ne očekuje da će „leteti kamilavke“, kao svojevremeno u Beogradu, kada je i sprečeno usvajanje. Ono što se Ugovorom reguliše su uobičajena pitanja koja su značajna za svaku versku zajednicu, ugovor ne daje privilegije, ista rešenja daće se i drugima, ističe vlada, a „mladu državu približava modernim evropskim standardima“. Zahtev Mitropolije da se potpisivanje tog ugovora odloži nije uzet u obzir, sada se govori o žalbi Ustavnom sudu, ili Strazburu. Amfilohije je oprezan u kritici konkordata, ne osporava sadržaj, već „poredak stvari“, želeo je da se prvo donese zakon o verskim zajednicama. Mitropolit je sada ponovo spreman na oštru polemiku sa vlastima, preko beogradskih medija. Izjavljuje da se država meša u ustrojstvo crkve, sledi ideološke i partijske ciljeve, osporava identitet Mitropolije, vrši „nezapamćeno nasilje“ nad sveštenstvom, čega nije bilo ni u tursko, mletačko, nacističko ni u komunističko vreme! Radi se na „uništavanju“ crkve. Crna Gora ima „dečije bolesti novokomponovane evropske demokratije“. U njegovoj zemlji vladaju „anticrkveni duh i nacionalšovinistička ideologija“. A kletve? Kleo je „i sam Isus Hristos“, odgovara mitropolit, one su izraz „beskrajne ljubavi“. Vlast ima još prostora za pritisak, suđenje zbog kletve nije završeno, prekršaj se može prekvalifikovati u krivično delo. I dalje će se insistirati na registraciji Mitropolije, iako ona stalno ponavlja da je „mnogo starija od države“. Na pregovorima Mitropolije sa CPC vlada sigurno neće insistirati. Verskim zajednicama daće se od jeseni „pravi sagovornik“, pomoćnik ministra za ljudska i manjinska prava baviće se samo „komunikacijom sa njima“. Vlada želi da se „konačno pređe u novu fazu“: ne podizanje tenzija, ne „front, što nam ne treba“, već u pravcu onoga što religije mogu da ponude, priželjkuje premijer. Menjaće se i Zakon o verskim zajednicama. Od „projekta autokefalija“ ne odustaje se u Podgorici, on je obznanjen, zna se da se ne može brzo ostvariti, ali dugo se neće čekati. Računa se i na razumevanje drugih pravoslavnih crkava, za to je potrebno marginalizovanje CPC. Svepravoslavni sabor, koji će usvojiti neke izmene u načinu sticanja autokefalije, uz zadržavanje vekovnih principa, i tako će biti sazvan za dve-tri godine.