Život na kraju države

Nekada davno - a kako drugačije i da počne priča - na mestu današnje Kuršumlije nalazilo se rimsko naselje „Ad fines”. U prevodu: „Na kraju”. Do današnjih dana, tokom dve hiljade godina menjale su se granice i vladari, imperije se uzdizale i propadale uz buku i bes, narodi se selili i naselja menjala imena... a Kuršumlija je ostala - na kraju! U prošlogodišnjem Blicovom istraživanju proglašena je za grad u Srbiji najnepovoljniji za život sa stanovišta nezaposlenosti, visine primanja, pristupačnosti i kvaliteta zdravstvenih usluga, infrastrukture, kulturnih sadržaja i mogućnosti za obrazovanje. Nije joj pomoglo ni to što ima najčistiji vazduh i najbolju vodu, pošto nema zagađivača... jer ništa ne radi. Smeštena na jugoistočnim padinama Kopaonika, opština ima nešto više od 20.000 stanovnika, u gradu i u 89 sela, od kojih u četiri, na samoj granici sa Kosovom, više i nema stanovnika. Zaposlenih je oko tri i po, četiri hiljade, od toga dve hiljade prima platu iz državnog budžeta – lekari, milicija, nastavnici, činovnici i ini. Ostatak čini po nekoliko stotina radnika u pogonima nekadašnjih velikih preduzeća od kojih je grad živeo, a posle su se obreli u privatizaciji... i mali preduzetnici. Prosečna plata je oko 18.000 dinara, a stopa nezaposlenosti 45 odsto. A nekada su drvna, metalska i tekstilna industrija zapošljavale hiljade ljudi. Možda je najupečatljiviji simbol propadanja grada zdanje železničke stanice. Ranije su prugom prema Nišu i prema Kosovom Polju prolazile desetine vozova dovlačeći drvo iz južne pokrajine za preradu u Kuršumliji, dok su u drugom smeru išle kompozicije sa građevinskim materijalom. Danas: ništa! U maju su Železnice Srbije i formalno ukinule saobraćaj na pruzi Niš-Prokuplje-Merdare, čime je samo ozvaničeno realno stanje jer je mesecima pre toga saobraćaj bio obustavljen. „Železnice Srbije ovo pravdaju reorganizacijom voznog saobraćaja, nedostatkom voznih sredstava, nedovoljnim brojem putnika i nerentabilnošću pomenute linije.” A do 1999. godine trećina stanovništva živela je od trgovine s Kosovom! Impozantna zgrada stanice, tada primerena značaju i veličini grada, danas tek malo podseća na bolje dane. U kancelariji otpravnika vozova dežurni, čuva zgradu i iz dosade valjda... čekajući voz što doći neće... pomete i peron, pa je sve uredno i čisto. Samo su koloseci zarasli u travu. U pedeset kilometara udaljeni Niš, najbliži veliki grad, putuje se autobusima. I na specijalističke lekarske preglede i na studije, na koncerte i na pozorišne predstave... I u kupovine. Sve potrepštine kupuju se u niškim megamarketima i diskontima, jer i kad se uračuna prevoz – isplati se. Na sve ovo, stanovnicima Kuršumlije desila se karikatura demokratije. Mesecima prošle godine nije se znalo ko vlada: opozicija je tvrdila da je u većini, jedno vreme je Kuršumlija imala dva predsednika opštine, u gradskoj skupštini je dolazilo do tuča, predsednik opštine, njegov zamenik i dvadeset odbornika štrajkovali su glađu, milicija i privatna obezbeđenja su često intervenisala... a jednom je za govornicu izašao osamdesetogodišnji seljak i zapretio da će dovesti svoje komšije da ih motkama smire ako se ne dovedu pameti. Kad smo već kod govornice, zabeležimo i ovo: do pre godinu dana ona u skupštinskoj sali bila je visoka 170 centimetara, deset viša od tadašnjeg sekretara opštine. Novinari su zabeležili sećanje na jedan od ključnih događaja kuršumlijskog parlamentarizma: „Pošto se govornica nalazi u ravni sa predsedavajućim stolom, najpre sam primetio sekretara opštine da se izdiže na prste, a pošto je stavka oko opštinskog budžeta zahtevala malo duže obrazloženje, on je u jednom trenutku počeo da obigrava oko govornice, da se udaljava od mikrofona i da viče, jer nije mogao dugo da stoji na prstima. Sve mi je tada bilo jasno, odmah po završetku sednice skinuo sam govornicu i odvezao je kod stolara da je skrati”, ispričao je prošle godine tada važeći zamenik predsednika opštine. Tek kad je govornica skraćena za 30 cm, mnogi odbornici su priznali da se nisu javljali za reč jer nisu hteli da vire iza nje... I onda se desilo da, u toj i takvoj Kuršumliji, žene dođu na vlast! Predsednica opštine Vesna Jakovljević je istovremeno i predsednica petočlanog opštinskog veća, u kome su još tri žene. Žene rukovode Centrom za socijalni rad, nekim školama, Domom zdravlja... Jedini muškarac na rukovodećem mestu u opštinskoj administraciji je šef Odeljenja za privredu i lokalni ekonomski razvoj. Rada Nikolić, ekonomista, šef je Odeljenja za lokalnu poresku administraciju, budžet i finansije, Miroslava Rakić je načelnica Opštinske uprave, a Gordana Bogdanović opštinski javni pravobranilac. Takav mi je posao, razgovarao sam s mnogim predsednicima opština u Srbiji, “o pravcima daljeg razvoja” i šire... Budžeti, krediti, projekti, nerazumevanje Vlade... ali nikada, do Kuršumlije, ni jednog opštinskog čelnika nisam pitao ima li decu i šta mu žena kaže što se tim poslom bavi. Jer to što “žene vladaju Kuršumlijom” i jeste neobična vest u Srbiji u kojoj ima 174 opština i gradova, a u svega devet predsednice su, ili gradonačelnice, žene! A opet, to što “žene vladaju Kuršumlijom” i nije neka posebna vest, jer što bi bila? “One hoće isto što i mi...” Ćerka (21) Vesne Jakovljević studira u Beogradu, a ove godine i sin (18) polaže prijemni ispit. Rada Nikolić ima stomak do zuba i trogodišnju ćerku; sin (31) Miroslave Rakić je na birou za nezaposlene, ćerka (30) radi kao lekar u Kuršumliji; deca Gordane Bogdanović, sin (33) politikolog i ćerka (30) arhitekta, žive u Beogradu. Kad dođu kući iz opštine, iz Beograda ili nekog zabitog sela, kuvaju ručak za sutra i sve ostalo... „Kuršumlija je patrijarhalan kraj, i ja želim da budem podređena muškarcu. Ali pravom muškarcu, onom koji to zaslužuje”, kaže predsednica Opštine Vesna Jakovljević. Rođena u Kuršumliji, studirala hemiju u Nišu, radila dvanaest godina u Vojsci Jugoslavije, posle bila profesor u Ekonomskoj školi, a odatle u opštinu. I još kaže: „Ušla sam u politiku da učestvujem, a ne da rukovodim. Ali desilo se...“ Kasnije tog dana, reći će svojim koleginicama iz Opštinskog veća da je “ono cveće koje je posađeno u parku u centru mnogo ružno”, i da će izdati nalog da se posadi drugo, “isto tako jeftino, a lepše”. “Ko li je samo to posadio onako?”, kaže, a ja ne izdržim i primetim da je njen muž zamenik direktora Komunalnog preduzeća. Sve se one smeju... Ali posao im je ozbiljan. I težak. Jer Kuršumlija je takva. Jedan radnik u opštini, diplomirani pravnik, svakog jutra iz svog sela do puta i autobusa dolazi na konju, onom malom brdskom kljusetu za koje je zalepljen samar... Drugačije se ne može. I nije to jedino takvo selo. Od 284 km lokalnih puteva asfaltirano je samo 27! Takvom opštinom upravlja Vesna Jakovljević. Prošle godine, posle dramatičnih protesta, Vlada je u privatizacijom uništen drvni kombinat dovela „Simpo”, i sada njegov kuršumlijski pogon zapošljava 520 ljudi. Drugih dobrih vesti iz privrede odavno nema. Kao što se siromah, golja kome roditelji ništa nisu ostavili, hvali lepim očima i dobrom dušom, predsednica opštine kaže da su prednosti i razvojni potencijali opštine vode, šume, rudno bogatstvo i turistička ponuda. A na vode šapu, po zakonu, stavila država. Šume su monopol „Srbijašuma”, države u državi, koja izvlači drvnu građu i rije puteve, ali odbija da učestvuje u njihovom obnavljanju. Na istočnoj strani Kopaonika, kod Lukovske Banje, tvrde stručnjaci, ima najmanje milion tona bazalta, što je dovoljno za višedecenijsku eksploataciju, o tome se pričalo još pre deset godina ali nije bilo para za ulaganje. Dolazili su i neki Rusi, motali se tu, obećavali, pa odustali... Pre dve godine vladala je pomama za Đavoljom varoši. Računalo se da će turisti nagrnuti ako Varoš bude uvrštena među deset novih svetskih čuda, pa je opština uložila pola miliona evra u put, i sve ostalo što treba da se od ovog prirodnog fenomena napravi pristojno turističko odredište. Ali još od 1995. godine Đavolja varoš je predata na upravljanje i čuvanje kuršumlijskom preduzeću za sve i svašta „Planinka”, koja je kasnije privatizovana, ali je ovu prirodnu atrakciju zadržala pod svojim starateljstvom. Sve pare od eksploatacije Đavolje varoši zato sada idu „Planinki”, a opštini - šupalj nos do očiju. „Planinka” je uspešno akcionarsko društvo koje pod svojom kapom drži i Lukovsku i Prolom banju, odnosno celokupnu turističku ponudu Kuršumlije. Gotovo celu, jer treća banja, Kuršumlijska - ničija je. NJeni lekoviti izvori bili su poznati još Rimljanima, pominje je istorija srednjovekovne Srbije, a procvetala je pred kraj socijalizma. Godine 1982. naime izgrađen je rehabilitacioni centar „Žubor”, sa najsavremenijim bazenima i terapeutskim blokovima i trista kreveta. Do rata 1999. godine imala je 50.000 gostiju godišnje, a onda su je policajci koristili za obuku do kraja 2005. godine. Kad je ugovor sa MUP istekao, neko je zaključao ovo zdanje i od tada - ništa. Više od 130 radnika, lekara i medicinskog i pomoćnog osoblja, od tada ne prima platu, a zbog isključene struje prestala je da radi i pumpa koja je regulisala dotok vrele (67 stepeni C) mineralne vode iz podzemnog izvora, pa se ova izlila i poplavila drvored borova starih sto godina i okolne privatne zgrade i sportske terene. Samo zdanje Centra „Žubor” ostalo je netaknuto, jedan od trojice čuvara - jedini zaposleni sada - kaže da bi sobe samo trebalo okrečiti i mogle bi da prime goste. Kroz staklene zidove vidi se bršljan koji se, kao u priči o Trnovoj ružici, vere uz zidove hola, a iza zaključane ograde garaže trune sanitetsko vozilo. Čuvar, uplašen za svoj posao, nije bio raspoložen za priču. Iz napukle plastične kante zalivao je cveće ispred nekadašnjeg svečanog ulaza i plevio korov. „Da ne radim nešto, poludeo bih”, pravdao je besmisleni trud. Predsednica opštine i članice kuršumlijskog opštinskog veća kažu da je upravo okončan dugogodišnji sudski proces između Fonda PIO i Ministarstva zdravlja, da je lečilište pripalo Ministarstvu, i da bi sada Banja mogla da proradi. LJubazne gošće odvele su novinara u kafanu na brdu odakle puca pogled na grad. Pričam im o nedavnoj poseti jednoj drugoj banji, uspešnoj, i šta sam tamo čuo. Jedna članica veća se slaže da bi bilo dobro stupiti u kontakt s njima, i zapisuje nešto od onoga što pričam na poluispisanom papiriću... pored recepta za proju sa zeljem. Ja sam prepisao recept…