Moć cifara

Život je matematika, igra brojeva na novčanicama, ličnim dokumentima, fiskalnim i bankovnim računima, u statistikama, na ekranskim slikama računara prikazanim algoritamskim jezikom kompjutera, u svakodnevnim logičkim operacijama... Cifre nas okružuju na svim nivoima, često i podsvesno diktirajući ideje i odnose, ali ih svako doživljava drugačije shodno društveno-političkim i personalnim prilikama, vaspitanju, osobnoj prirodi, filozofiji, estetici... O uplivu ovog vrlo konkretnog fenomena u sisteme vizuelne umetničke prakse govori izložba Algebra/život u brojevima otvorena prošle subote, u jednom od najneobičnijih beogradskih galerijskih prostora - ITS-Z1 u Ritopeku. Postavka obuhvata radove 21 umetnika različitih generacija iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine koji u najrazličitijim medijima referišu na univerzalne matematičke zakone i njihove filtrirane sadržine. Bilo nazivom, formom, strukturom, procesom nastajanja, ili, pak, sistemom asocijacija. „Izložba je logičan nastavak Fascinirajuće geometrije iz 2009. u ’Magacinu’, kada se mnogo veći broj umetnika interesovao za datu temu, dok se algebrom, kojom želimo da zaokružimo promišljanje o uticaju matematike na umetnost, bavilo daleko manje autora“, objašnjava Vesna Lakićević, jedan od tri kustosa postavke o brojkama. Ostatak malog tima čine mlađi kuratori - Miroslav Karić i Jelena Veljković. Samo mesto, Internacionalna stanica za testiranje - Z1 poznata je domaćoj publici kao svojevrsna eksperimentalna laboratorija, što je u ovom slučaju preporučilo više nego činjenica da poseduje najizazovniji izlagački prostor u gradu, koji se u dane otvaranja širi na stambenu kuću i okućnicu punu ostataka prethodnih izlaganja, ili na izuzetnu lokaciju na vrhu brda sa još izuzetnijim pogledom na Dunav. Jer, cilj kustoskog tima bio je da pokaže vezu nauke i arta, baš kao što je to bio cilj i Draganu Iliću, američko-srpskom umetniku, autoru i vlasniku ovog stambeno-izložbenog projekta. Trenutak inicijacije ovako izgleda: dok u prvoj “hali” Dragan Ilić navodi robota sopstvene proizvodnje da crta po velikom papiru snopom olovaka, teledirigovano po podu, transponujući brojke u vektore a ove u automatizovane poteze, u drugoj prostoriji počinje muzički performans čuvenog klasika na kompjuteru Miše Savića Mipija. Savić u mikrofon izvikuje prvo brojke, a zatim i slogove, da bi se oni multiplicirali i dobijali višezvučni eho, a čim utihnu ABC karaoke, kreće ambijentalna projekcija kompjuterskih animacija Marice Radojčić Prešić. Sled brojki i munja praćen zvukom je, kako objašnjava autorka - matematičarka i umetnica, rad Ka neprekidnim univerzalnim mašinama posvećen Nikoli Tesli koji “pokušava da uvođenjem digitalizacije sa više cifara, digitalno približi analognom”. Za većinu krajnje apstraktno, ali i lepo i zabavno. U selekciji se krenulo od konceptualista, pionira upotrebe matematičke misli u svrhe umetnosti, prekaljenih proučavanjem analitičke estetike, semantike i drugih nauka i verziranih da u javnim raspravama brane stavove do krajnjih mentalnih snaga. Iz tog procesa su proizašli filozofski radovi sa jedva primetnom sponom sa “realnim svetom”. Zoran Popović, Neša Paripović, Jovan Čekić, Miško Šuvaković su, sudeći po izloženom, brojeve doživljavali simbolički, estetski i poetski. Nasuprot starijima, mlađi stvaraoci brojke doživljavaju kroz prizmu praktičnog, poručuje dalje postavka čim se slegne uzbuđenje izazvano „živim“ prezentacijama. “Iako bi se moglo očekivati da mladi umetnici, kada su brojevi u pitanju, imaju više referenci na binarni karakter komunikacije, informacionu buku, nove medije... oni su ipak bacili fokus na egzistencijalne probleme potrošačkog društva”, primećuje Jelena Veljković. Mladima su cifre deo realne ekonomije, kao neki “ready-made” podatak iz aktuelne kulture na koji se umetnički nadovezuju. Razmišljanja su često duhovita i otrežnjujuća, pa rad Miće Stajčića tretira proviziju, jednu od najpodmuklijih matematičkih smicalica. On 100 evra besomučno menja po raznim bankama u dinare i obrnuto, sve dok mu ne ostane 450 dinara, 70-ak priznanica i beskonačni snimak bezličnih i nehumanih dijaloga preko šaltera. Peđi Miladinoviću brojke određuju “goli život” kroz sudbinu njegove jednogodišnje kćerke koja je više od godinu dana bila pod hemoterapijom, pod stalnim tretmanom uzimanja krvi i brojčanog merenja stanja, dok se ona hrabrila davanjem injekcija lutki, nazvanoj po omiljenoj medicinskoj sestri. Za Marka Stojanovića “pismo” algebre predstavlja upozorenje na broj gladnih, siromašnih, budućih ekstremno debelih, lanaca “fast-food” restorana, količinu preostalih resursa.., a sve to odštampano na keramičkim tanjirima. Aleksandar Dimitrijević cifre čita kao odraz socijalnih odnosa, viđenih kroz rezultate društvenih igara, u ovom slučaju partije jamba, čiji je ceo tok precizno “iscrtao” na gigantskom formatu (u razmeri 1:100). Cifre pokazuju svoju moć čak i u nedostacima izložbe, a kroz diktat njihove finansijske “eminencije”. Tako zbog 60.000 dinara, potrebnih za osvetljenje, a nepribavljenih, publika ne može da vidi rad Eksperiment društva ograničene odgovornosti Irene Lagator iz Cetinja uživo, već instalaciju spaljivanja fiskalnih računa (“citata ‘kasnog’ kapitalizma”, kako neko reče) prati preko fotografija. Pa jedva uočava da je minijaturni administrativni centar, na šta instalacija liči, zapravo napravljen od hartije. Iz sličnih razloga auditorijum ne uspeva da oseti skučenost stana od 4,3 kvadrata, koliko je Nikola Marković proračunao da sledi prosečnom građaninu sa prosečnom platom, na njemu dostupan kredit. Budući da umetnik nije imao novca da iznajmi čak ni pristojan podrum za skladištenje rada, Četiri koma tri mu je propao pod neuslovnim okolnostima. I za sobom “ostavio” jednu fotografiju i nešto malo teksta… Da je Skupština grada projektu udelila jednu nulu više, ili neka druga institucija bilo šta, ova izložba bi putovala. Ovako je njena budućnost vezana za prošlost, za prepričavanje i, opet, listanje fotografija sa ritopečkog otvaranja. I, kasnije, kataloga.