Sigurna luka hronične korupcije

Kada je tokom prošle godine krenulo da leti tajkunsko-političko perje u zemljama regiona, bilo je to na visokom nivou. Slučajevi procesuiranja bivšeg hrvatskog premijera Ive Sanadera, pa hapšenje Dragana Marovića, rođenog brata Svetozara Marovića, potpredsednika crnogorske vlade, optužbe za korupciju i kriminal na račun kosovskog premijera Hašima Tačija, pokazali su da u zemljama okruženja nekakva borba protiv korupcije može stići i do samih vrhova država. Tom nizu bi svakako trebalo pridodati i takozvano „mirno“ povlačenje sa položaja Mila Đukanovića 2009. godine. I dok je u regionu klupko krenulo da se odmotava, što milom što silom zapadnih prijatelja, Srbija je nastavila da funkcioniše kao mesto mirnog suživota korupcije i visoke politike. Bilo bi svakako neodgovorno i neumesno tražiti nekakav reciprocitet u svim tim slučajevima, pa tako odmah reći da ako su već sumnjivi bivši hrvatski premijer i njegovi ministri, onda mora da je slična situacija i u Srbiji, ali se kosi sa elementarnom logikom to da je Srbija nekakvo regionalno ostrvo poštenja i visoke moralnosti u politici. Nije pri tome reč o bilo kakvoj zloj volji, ili lošim namerama kritičara, ali činjenice i podaci jasno govore da se prema globalnom barometru korupcije stepen korupcije u Srbiji ne smanjuje već se povećava, i da ona kao takva predstavlja najveću prepreku za približavanje Srbije Evropskoj uniji (EU). Političke stranke su se sada našle pred velikim izazovom, koji je nekima možda poznat i kao „Kvaka 22“. Izborili bi se oni sa korupcijom, ali kako kad je ona srž njihovog postojanja i izvor njihovog finansiranja. Možda bi oni i pokrenuli neku antikoruptivnu akciju, ali kako kad je čitav političko-privredni sistem napravljen na temeljima uzajamne pomoći i prijateljstva između korupcije i visoke politike. Ministarka pravde Snežana Malović, koja je i koordinator državnih organa u borbi protiv korupcije, najavljuje međutim da u toj borbi niko neće moći da se sakrije iza političkih partija. Biznismen Milan Beko, koji se u to vreme krio u kancelariji ministra infrastrukture i energetike Milutina Mrkonjića, očito nije znao za ovu novu direktivu. Ministar Mrkonjić tvrdi da tema razgovora nisu bili nikakvi sumnjivi dogovori, već da su razgovarali o „lučkom“ pogledu na svet: „Zato smo razgovarali o iznajmljivanju lučkog prostora našim umetnicima, što je jedna vrlo pozitivna aktivnost, i ništa drugo. Mi smo to konstatovali i dogovorili se sa lučkim rukovodstvom i mislim da je to sada u redu“, izjavio je ministar za B92. Umetnike niko nije pitao da li su dirnuti ovolikom pažnjom ministra, ali je ministarka Malović poručila da se „slučaj Luke ne može rešiti u kancelariji, već na sudu“. Tu priliku je, naravno, iskoristila i opozicija, pa je tako Srpska napredna stranka (SNS) kao odgovorne za korupciju i veze sa tajkunima optužila Demokratsku stranku (DS) i Borisa Tadića. „Tadić i DS su omogućili kontinuitet organizovanog kriminala i korupcije posle 2000. godine udruživanjem sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS), saopštili su naprednjaci. I dok je trajalo šunjanje po vladinim kancelarijama, s druge strane vlasti se odvijala javna licitacija između gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i Milana Beka. Grad Beograd je spreman da kupi od vlasnika Luku Beograd po ceni po kojoj je privatizovana, a to je nekih 40 miliona evra, nudi gradonačelnik narodne pare za Luku, koju bi Beograd valjda trebalo da dobije u sudskom sporu, bez para. Može, ali po ceni po kojoj sam je kupio, uvećanoj za bankarske kamate koje država plaća stranim bankama kad se kod njih zadužuje, cenjka se Beko. Nije valjda zapelo za koji milion evra, skupićete nekako. Nudi gradu javno-privatno partnerstvo. Gradonačelnik Đilas verovatno razume tu šifrovanu poruku. Smatra da je bilo dosta trgovine preko medija, moraće on i Beko zajedno negde da sednu pa da se natenane ispričaju o detaljima, sve u korist građana i umetnika. LJudi smo, kapitalisti, tajkuni, dogovorićemo se... Pojedini analitičari su, inače, skloni da glavni problem vide u slabim antikoruptivnim institucijama, što je takođe neka vrsta opravdanja za neuspeh borbe protiv korupcije. Činjenica je da su pojedine antikoruptivne institucije veoma mlade, ali je takođe činjenica da su se u nedostatku antikoruptivnih tela mogla koristiti i sva druga zakonska sredstva u borbi protiv korupcije. Nimalo utešno u tom smislu ne deluju najave iz vrha vlasti da se radi na „planu borbe protiv korupcije i rokovima za izvršenje stavki iz tog plana. Plan će se, između ostalog, odnositi na donošenje nove strategije za antikorupcijsku borbu, izmenu zakonskih propisa, preciziranje procedura o javnim nabavkama i sankcionisanje sukoba interesa“. A ko vas je do sada sprečavao da sve to radite? Niko se, bar do sada, nije žalio da nemamo sve pravne instrumente za uspešnu borbu protiv korupcije, i da postojeći zakonski propisi ne omogućavaju da ta borba bude uspešna. Možda se odgovor na to pitanje krije i u različitim stavovima vlasti prema antikorupcijskoj borbi. Ministar policije Ivica Dačić tako smatra da bi trebalo „zaustaviti hajku na bogate ljude, jer je to loša preporuka za strane investitore“. O.K, nije nužno da ministar policije zna puno o ekonomiji, ali bi možda trebalo da zna kako se investicije ne mogu privlačiti ni trange-frange privrednim ambijentom u kojem caruje razmena koferčića s parama. A onda je tu i pitanje da li se borba protiv korupcije odvija zato da bi Srbija postala uređena država, ili zato što je i to jedan od dosadnih uslova koji stižu iz Brisela ili Vašingtona? Stiče se utisak da, baš kao i u slučaju razotkrivanja kriminalne grupe braće Šarić, vlasti nešto preduzimaju tek onda kada ih neko iz međunarodne zajednice stavi pred svršen čin. „LJudi, imate ovde kriminalnu grupu koja pretura tone droge i gomile para, evo vam slike i priznanice...“ „Hm, vidi stvarno, sad ćemo da ih pojurimo, stvarno nismo znali.“ Nešto slično se odvija i povodom antikorupcijske borbe. Paradoks je, recimo, da Milan Beko nastupa kao portparol Vlade, i obaveštava javnost kako je on lično proverio, i kako „ne postoji zahtev Evropske unije, niti famozno pismo, kojim se zahteva preispitivanje privatizacija u Srbiji, koje je navodno dostavljeno srpskim vlastima“. „U to sam se uverio pre nekoliko dana u razgovoru sa predstavnicima Evropske komisije“, izjavio je Beko. Svi smo mi pomalo kapitalisti, uzvratio je Dačić. Odgovori koji stižu iz Vlade po običaju nisu detaljni, verovatno da se ne bi ugrozile (ne)postojeće istrage o visokoj korupciji. Ostalo je tako nejasno da li je bilo nekakvog pisma, ko ga je pisao, i šta se u njemu nalazi. Ako je verovati Milanu Beku, Evropu ne zanimaju pojedini slučajevi spornih privatizacija već samo kako funkcioniše sistem. Ipak, mora se naglasiti da i sprečavanje nelegalnih radnji, ili zloupotrebe položaja, ili mita i korupcije prilikom obavljanja određenih poslova, takođe spadaju u „funkcionisanje sistema“. Koordinator Vlade Srbije za odnose sa javnošću Slobodan Homen ipak je izjavio kako „očekuje da će tužilaštvo u narednih nekoliko dana uraditi izveštaj o spornim privatizacijama, i da će o tome biti podnet izveštaj“. Pravimo velike planove i napravićemo izveštaje, bar tako stojimo sa borbom protiv korupcije u ovom trenutku. Kako bi čitava priča dobila na dinamici, dobili smo još i terminološku zbrku, ili terminološko zamućivanje vode. Korupcija ili reket, pitanje je sad. To je već polje koje izaziva blagu drhtavicu kod čelnika političkih partija, i verovatno je jedan od glavnih razloga za toliko oklevanje u borbi protiv korupcije. Milan Beko je prećutao ko ga i za koliko para reketira, i možda tu dragocenu informaciju krije kao ključni adut u budućnosti. Ulog je veliki: Luka Beograd, „Večernje novosti“ (za koje je u utorak dobio nalog Komisije za hartije od vrednosti da mora da ih preuzme ili da ih proda) nešto para na raznoraznim računima, i svakako neka vrsta društveno-privrednog uticaja. Stiče se utisak da su vlasti, bar po svemu izrečenom, rešile da krenu baš od njega. Beko tvrdi da je na delu „partijski pokušaj zamene ekonomsko-političke elite“. A nije da partije oskudevaju u svojim bogatašima i kapitalistima. Oduvek su oni bili spremni na takozvano javno-privatno partnerstvo, sad je red da se ono produbi i ozvaniči. Ima ozbiljnih ekonomista koji tvrde i da je čitava dvorska gužva nastala kada su tajkuni, izgleda, pokazali neke političke ambicije, i da je sada ključno pitanje ko će od njih biti prvi koji će doživeti sudbinu Bogoljuba Karića. Mnogi su umrli čekajući Lekari se razapinju na krst za 200 evra, a ovamo je reč o milionima koji su protekli, ugroženi su zdravlje i život ljudi... Simulacijom borbe protiv korupcije u stvari se štiti politički establišment Samo što smo seli u kabinet profesorke Dragane Jovanović na Institutu za plućne bolesti i tuberkulozu KCS. Obezbeđenje kuca. Nema slikanja po Institutu bez dopuštenja. Je l’ imamo dopuštenje? Nemamo. Ali, ne treba nam. Razgovaramo sa Draganom Jovanović kao sa predsednicom organizacije „Doktori protiv korupcije“ a ne sa lekarkom Instituta ili, ne daj bože, bivšom direktorkom Instituta. I ne, ne brinite, nećemo slikati kako padaju plafoni na Institutu. Nismo ni mislili...   Na Vidovdan ste ministru zdravlja Zoranu Stankoviću, ministarki Snežani Malović i Zorani Marković, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, poslali zahtev za procesuiranje šest slučajeva korupcije u zdravstvu. Da li ste dobili odgovor? Zasad, ne. Prvi put smo Agenciji za borbu protiv korupcije pisali 20. maja ove godine, pozivajući se na detalje dokumenata za rekonstrukciju dva KBC - „Zemun“ i „Zvezdara“. Oni su od nas, međutim, tražili da se hitno izjasnimo stojimo li iza anonimnog pisma koje je potpisala neka druga organizacija „Doktori Srbije protiv korupcije“. U našem odgovoru, potencirala sam da željno očekujemo njihove korake u slučaju „Zemuna“ i „Zvezdare“, da to konačno treba raspraviti jer je potrošeno osam miliona evra, a Projektna implementaciona jedinica Ministarstva zdravlja davala je protivzakonite naloge za radove grubo kršeći Zakon o javnim nabavkama i Zakon Evropske zajednice, koje je po ugovorima morala da poštuje. Tražite od državnih institucija da se konačno izjasne o aferi trgovine listama čekanja na radioterapiju u Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici, pa o aferi „trgovine smrću“ pojedinih lekara s pogrebnicima, aferi nabavke vakcina protiv svinjskog gripa...? Sva tri slučaja su pored finansijskih zloupotreba teška krivična dela protiv života i zdravlja ljudi. U prvom, radi se o trgovini listama čekanja na radioterapiju, nazivaju ih listama smrti, opravdano. Sve uz dozvolu zdravstvenih vlasti. Jer su zdravstvene vlasti potpisale dozvolu za dopunski rad protivno svojim donetim zakonima od 2005. I u Zakonu o zdravstvenom osiguranju i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti ne postoji mogućnost dopunskog rada kada su u pitanju maligne bolesti i deficitarni kapaciteti. Ne mogu se rentirati kapaciteti stranim pacijentima u budžetskoj ustanovi i to onda nazvati dobrim izvoznim poslom, a uskratiti pravovremeno lečenje svojim osiguranicima, od čijih se para odvaja za tu budžetsku ustanovu. Mnogi od njih su umrli čekajući. Oko 450 ljudi je pomereno zbog rentiranja budžetske ustanove... Da budemo jasniji, stranim državljanima, konkretno iz Republike Srpske... ... Koji su imali prednost i prioritet jer plaćaju. Kao što znate kod nas je pokriveno po Zakonu o zdravstvenom osiguranju lečenje malignih bolesti 100 odsto, dakle i da hoćete privatno da se lečite za to nemate mogućnosti, i pacijentu se, dakle, na taj način ukida mogućnost da se pravovremeno i blagovremeno leči. Po svetskim standardima to je najviše tri nedelje od dijagnoze do početka lečenja, pa i radioterapije, a kod nas se na početak lečenja čeka tri-četiri meseca. Tako je. Neophodno je ispitati odgovornost zdravstvenih vlasti koje su učestvovale u tome. Dokumentacija je kompletna i prvi put je predata pre dve godine, a drugi put jula prošle godine Odboru za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije. Upravo i da se zaštiti tzv. zviždač u pištaljku, a to je doktorka Bojana Bokorov. Dr Bokorov i dalje radi na Institutu? Ima niz neprijatnosti na poslu, maltretiraju je, potpuno je nezaštićena, uprkos svim preporukama ombudsmana RS, Agencija za borbu protiv korupcije koja je dobila celu njenu dokumentaciju pre nekoliko meseci, nijednog trenutka nije odreagovala. I onda se postavlja pitanje funkcionalnosti naših institucija. Ako Agenciji za borbu protiv korupcije treba da donese predlog nekakvog svog strateškog plana i strategije dve godine od osnivanja, kolika je efikasnost takve agencije? Da li je moguće da je sve drugo veći priritet od nečega što je alarmantno i postoji celokupna dokumentacija na stolu? Isti je slučaj sa Ministarstvom zdravlja. Novi ministar ima svu dokumentaciju. Ipak, najavio je prevenciju korupcije, završetak „nekih“ istraga? Ili je to simulacija borbe protiv korupcije? U Nišu je pohvalio zdravstvene ustanove koje su od dopunskog rada zaradile 1,1 milijardu dinara ove godine. Toga nigde nema. Izvlači se novac osiguranicima iz džepa drugi put. I još se time hvali. Mi smo zakonskim članovima utemeljili vanstandardne usluge. Svaki direktor ima pravo da izabere koje su to usluge. Po globalnom zakonu to je pregled za vozački ispit, sistematski pregledi, estetske operacije i sl. Na tim vanstandardnim uslugama zdravstvene ustanove zarade 300 miliona evra godišnje, zato mi imamo najskuplje zdravstvo. Kako je moguće da osiguranik ima obezbeđen besplatni ultrazvuk stomaka, a onda se u domu zdravlja ta usluga plaća? Nešto ste već jednom platili, plaćate drugi put i to je sopstvena zarada zdravstvene ustanove?!? To samo kod nas postoji. Kako onda objasniti, s jedne strane raste zarada od vanstandardnih usluga a, sa druge strane, raste procenat odvajanja za zdravstvo u republički fond. To je nenormalna situacija. To su koruptivni članovi zakona iz 2005. Pol Vinke, predsednik Evropske mreže za borbu protiv prevare i korupcije u zdravstvu, rekao je nedavno u Beogradu da nigde u svetu, ni u Bugarskoj ni u Rumuniji, nisu videli zakone po srpskom modelu, napravljene tako da inkorporiraju sistemsku korupciju? Da, o tome je reč. Zakoni su institucionalizovali sistemsku korupciju. Lekari se razapinju na krst za 200 evra, a ovamo je reč o milionima koji su protekli, ugroženi su zdravlje i život ljudi... A simulacijom borbe protiv korupcije u stvari se štiti politički establišment. Jedini sudski epilog u slučaju Hitne pomoći iz 2006. i aferi trgovine pojedinih lekara sa pogrebnicima, jeste prvostepena presuda po kojoj je dr Borko Josifovski, tzv. zviždač u pištaljku, proglašen krivim za klevetu po privatnoj tužbi dvojice lekara koje je javno prozvao na konferenciji za novinare 2006.  Kako to tumačite? To je dokaz koliko su naše institucije inertne, naročito pravosuđe. Koliko znam, dr Josifovski je privatno tužio i dobio spor na Vrhovnom sudu. On je čovek koji je dobio otkaz, morao je da napusti zemlju, maltretiran je kao zviždač u pištaljku. Svuda, po međunarodnim normama, zviždači u pištaljku su zaštićeni jer u krajnjoj liniji ukazuju na loše pojave u društvu. Dr Borko Josifovski koji je tada bio direktor Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć ukazao je na greške u radu pojedinih lekara Hitne pomoći, a zdravstvena inspekcija je utvrdila da je u više od 50 slučajeva bilo namernih grešaka propusta reanimacije, uz prikrivanje krivičnih dela od strane zdravstvenih vlasti. Kao i primer dr Josifovskog, i primer doktorke Bokorov je drastičan. Zašto govorimo o prelasku te klime maltretiranja zviždača u pištaljku i na pravosuđe? Zato što je recimo dr Bokorov pošto je tražila da se skloni iz sredine u kojoj se vodi hajka protiv nje, dobila objašnjenje sudije, da se zapanjite! Da ona ne može da dobije rešenje o prelasku sa radioterapije na radiodijagnostiku, dr Bokorov je inače docent na fakultetu, jer bi ona koristila materijal na radiodijagnostici za svoje dalje napredovanje u karijeri. To stoji u sudskom obrazloženju. I meni se slično događa. Zbog spora sa Tomicom Milosavljevićem? Jedna je ta privatna tužba Milosavljevića za klevetu, a druge dve, spojene su, dve tužbe za klevetu, Branke Grujić, bivše direktorke Doma zdravlja „Zvezdara“ i Ive Berisavca, bivšeg direktora KBC „Zemun“. Godinu i po dana nisam uspela da vidim tužbu. Da bih nedavno bila pozvana kod istražnog sudije. Sudija mi je rekla da ona nije bila u obavezi da me obavesti, da je to bio posao prethodnika, da je napravljena reforma pravosuđa i da to što ja nisam imala uvid u sadržinu tužbe ne znači ništa, ja moram po njoj da se izjasnim. Dala mi je na licu mesta da pročitam 10 stranica optužbe, da bih se izjasnila. To je primer kako pravosuđe postupa. Ipak, danas se traže hapšenja nekih ministara. Ne verujem da može da opstane taj hermetički sistem kao dosada, po kojem su svi u funkciji onih na vlasti. Kao što je to slučaj s Lekarskom komorom, i drugim institucijama. Na koji način Lekarska komora? Bila sam optužena na osnovu anonimne prijave o citostaticima, koja je podneta tužilaštvu i MUP-u potpuno neosnovano i nezakonitom procedurom. Bila sam privođena i saslušavana. Bez prethodnog razmatranja članova Komore, bez provere anonimne prijave, direktorka Komore je prosledila slučaj za krivičnu prijavu Tužilaštvu i MUP-u. Kad sam dobila na uvid anonimnu prijavu, jasno je bilo da je moglo samo četvoro lekara da je napiše u Institutu, jer se tiče jednog odeljenja. A sve četiri osobe su odmah zvanično napisale da nemaju nikakve veze sa tom anonimnom prijavom. To je sad zaustavljeno, jer nema dokaza. Bilo je i drugih pokušaja, falsifikovanja dokumenata čak i u Kliničkom centru Srbije, ja sam podnela zahtev da se sve ispita, kako je moglo da dođe do nezakonitog rada sa fakturisanjem pojedinih citostatika. Hoćete da kažete da vam neko namešta preko Lekarske komore da ste radili nezakonito? To je pokušaj da mi se imputira kriminogena aktivnost. Zato i tražim da se to do kraja raščisti. Zanima me ko će se pokazati odgovornim za to. Počev od brisanja dokumentacije apoteke, a da nije ostavljen bekap. Sve se odnosi na vreme kad ste bili direktor Instituta za plućne bolesti? Tako je. Izbrisana je dokumentacija, a da nisu ostavili bekap. Ipak, pre toga sam dobila papirnu dokumentaciju, izjave, i hvala bogu, to imam. Bila je intencija da se sve izbriše kako bi mogao da mi se imputira i falsifikuje slučaj koji bi me odveo u zatvor. To je sve rađeno u dosluhu sa tadašnjom (i sadašnjom) upravom KCS-a, nije moglo da se uradi bez nje. O rekonstrukciji četiri klinička centra i kreditu EIB, novi ministar Stanković rekao je da su pare „na sigurnom, deponovane i oročene“.  Vi insistirate na odgovoru gde je 150 miliona evra? I dalje je nejasno gde su, s obzirom na kontradiktorne vesti iz medija. Biće jedna kula, dve kule, prave se rekonstrukcije, ne prave se, različite izjave koje stoje u tonskom zapisu sastanka Odbora za zdravlje i porodicu u maju 2011, različito stoji u izveštajima iz februara i maja meseca o radu Ministarstva. Samo Ministarstvo je dalo potpuno kontradiktorne izjave, pismene a i usmene u medijima. Šta se desilo sa 150 miliona evra? Prvo je bilo oročene su, pa nisu, nego su u banci, a oročen je deo, a građani Srbije koji će otplaćivati 20 godina taj kredit imaju pravo da znaju u šta se ulažu pare. I u drugim slučajevima rekonstrukcije su pod znakom pitanja. Skoro 150 miliona je EU dala zdravstvu Srbije kroz donacije za projekte? Razumljivo što insistiraju na obračunu s korupcijom, mnogo smo bolesni za EU? Često spominjem transfuziologiju, jer je to eklatantan primer i jasno je o čemu se radi. Predviđeno je da se uspostavi Nacionalni centar za frakcionisanje plazme koji je već postojao, ali da bude tako savremen  da se unapredi i da to bude centar vodeći u regionu za preradu plazme za albumine, globuline i druge derivate krvi i mi bismo onda zarađivali izvozeći to sve, a sa druge strane bilo bi dovoljno za građane Srbije. Time bi se i podsticalo dobrovoljno davalaštvo.  Međutim, odmah na početku protivzakonito se odustaje od projekta za koji je dobijen novac, umesto da se unapredi, Nacionalni centar se gasi i na taj način komercijalni interes preovladava. Zbog toga umesto da smo tada uložili dva miliona evra jednokratno, mi svake godine za oko 11 miliona evra uvozimo derivate krvi. Svake godine je 30.000 stanovnika manje, više ljudi umire nego što se rađa, zna se da najviše umiremo od kardiovaskularnih i malignih bolesti, prvi smo u Evropi po obolevanju i smrtnosti od karcinoma grlića 2008. i 2009. Poslednjih 10 godina pada obolevanje od raka pluća za osam odsto u Evropi, a kod nas se povećalo 27 odsto. O raku dojke da ne pričam. I uprkos tome, tek se 2009. donosi Strategija o borbi protiv raka. Za radioterapiju 50 odsto kapaciteta nedostaje. Od budžetskog fonda (prošlo je oko 13,5 milijardi evra za sve ove godine) bilo je dovoljno potrošiti jednokratno 0,3 odsto i imati dovoljan broj radioloških aparata. Nema sumnje, zdravstvena vlast je odgovorna za zdravstvenu politiku, zna se ko je kreira. Ne bojite se novih tužbi kada govorite da je na delu partijska podrška organizovanoj pljački u zdravstvu? To sad govore i drugi, sad bi trebalo tužiti mnogo više ljudi. Činjenica je da se ministarstva ponašaju kao feudi, politika se sprovodi tako da niko ne sme da takne neki problem u feudu. Sve je to dosad bila zatvorena priča, ali sad je svima jasno da postoje koruptivne koalicije i da kroz to verovatno ide i finansiranje partija. Vidite da jedno ministarstvo drži jedna partija i ne pušta ga ni za živu glavu. Interesi su partijski u postavkama direktora i u smenama i u poslovima za koje treba istražiti pojedinačnu odgovornost. Sistem je loš i treba da se menja. Ulazak u EU sa ovakvim sistemom je apsurdan, neophodna je depolitizacija, promena zdravstvenih zakona... Ponavljači bi u sledeći razred Srbija se još nije izborila sa korupcijom u javnim nabavkama, a situacija je danas lošija nego 2002. Nezavisne institucije koje kontrolišu sistem nemaju podršku vlasti, a već se srlja u novu avanturu zvanu centralizovane nabavke Bez sumnje, korupcija je najozbiljniji problem  javnih nabavki u Srbiji. Nema tačnih podataka o njenom obimu, ali generalna percepcija poslovne zajednice i institucija kompetentnih da prate javne nabavke jeste da je korupcija prisutna u svim delovima sistema. Opšte mišljenje je da se situacija pogoršava i sada je mnogo lošija nego nakon usvajanja prethodnog Zakona o javnim nabavkama 2002. godine. Sve prethodno izneto nije ocena koju bi verovatno dao svaki drugi građanin ove zemlje, već pogled spolja. Ovako sumorne teze objavljene su u poslednjoj reviziji stanja u srpskom sistemu nabavki koji je napravio Sigma institut u martu, a u koji je NIN imao uvid. Iako se priznaje napredak u usklađivanju regulative sa evropskim direktivama, iznete zamerke ipak bacaju u zasenak ono što je dobro urađeno. Stručnjaci Sigme (zajednička inicijativa EU i OECD za pomoć centralnoevropskim zemljama u administrativnim reformama) primećuju da je u poslednjih pet godina povećan broj žalbi na regularnost tendera. Što je gore, povećan je i broj prihvaćenih žalbi. A problemi su slični – nejasni tenderski dokumenti, diskriminatorski uslovi za učešće, nekorektno postavljeni kriterijumi bodovanja i izbor ponuđača čija ponuda nije bila najbolja. Najproblematičniji sektor je građevinski. Slaba karika sistema je zaštita ponuđača, ističu u Sigmi. U izveštaju se podseća da se u javnosti rad Komisije za zaštitu prava doživljava kao nedovoljno transparentan pa je podriveno poverenje naručilaca i poslovne zajednice u taj deo sistema. Fenomen je toliki da naručioci praktikuju i da ne primenjuju odluke Komisije. Kako se navodi u izveštaju, Komisija je svesna loše reputacije, a za to krivicu baca na nedovoljan broj ljudi, opremu i sve veći obim posla. Nedovoljan broj ljudi je obrazloženje i za problem nedonošenja odluka u zakonskom roku, ali se kao opravdanje koristi i loša priprema žalbi ponuđača. Ni više instance nisu pošteđene kritike zbog odnosa prema nabavkama. Kako primećuju u Sigmi, u Ministarstvu finansija nedostaju ljudi koji se bave javnim nabavkama. U trenutku pisanja izveštaja i dugo pre toga zapravo je postojao samo jedan čovek. „U realnosti, umesto dobre saradnje između Ministarstva i Uprave za javne nabavke, izgleda da pre postoji konflikt ili u najmanju ruku nedostatak komunikacije”, navodi se u izveštaju. Ništa bolji odnos nije ni prema drugim nezavisnim institucijama u sistemu. Državna revizorska institucija, koja bi trebalo da kontroliše najvažniji deo nabavke (sprovođenje ugovora i njegovu svrsishodnost), to će početi da radi možda tek 2013. (zakon o osnivanju DRI donet je još 2005). Takođe, Sigma konstatuje da nema prave političke podrške radu Agencije za borbu protiv korupcije i to na najvišem, vladinom nivou. I, iako se Srbija nije izborila sa ovim problemima, već srlja u novu avanturu zvanu centralizovane javne nabavke, do kraja godine još jednom će biti izmenjen Zakon o javnim nabavkama kako bi bila omogućena ova novina. Ukratko, reč je o formiranju institucije preko koje će biti nabavljani isti predmeti ili usluge za sva ministarstva i druge državne institucije koje budu uključene u sistem. To mogu da budu automobili, kompjuteri, nameštaj, voda, struja, mobilni telefoni, čišćenje prostorija, aviokarte, osiguranje, pa čak i cveće. U teoriji, a u nekim zemljama i u praksi, time se ostvaruju značajne uštede. Potpredsednik Vlade Božidar Đelić pri najavljivanju ulaska u sistem centralnih nabavki objasnio je da se dešava da različita ministarstva pri nabavljanju istog predmeta od istog ponuđača dobijaju ponude koje se razlikuju i do tri puta. O čemu je tu reč, to verovatno niko nije istraživao. Slovenija je sa centralnim nabavkama počela tek pre pet-šest godina, a Hrvatska pre godinu i po dana. Zašto Srbija ulazi u tu priču tako brzo iako prilično zaostaje za tim zemljama, obrazlaže se potrebom za uštedama, ali se zanemaruju upozorenja da je za tako nešto potrebno da se prvo dostigne određena “zrelost” u javnim nabavkama, koja na ovim prostorima očigledno nije dostignuta. Ono gde Srbija može da obesmisli ili u neku političku korist izvitoperi sve prednosti centralizovanih nabavki jesu njihove glavne karakteristike – dužina i vrednost ugovora. Kod centralizovanih nabavki reč je o veoma vrednim ugovorima (s obzirom na to da se nabavlja za nekoliko desetina institucija), a uglavnom se prave na tri godine. U zemlji u kojoj se toliko insistira na bliskosti vlasti i biznisa biće pravi izazov izbeći situacije u kojima se sumnja da je neka centralizovana nabavka poslužila da se određenoj osobi obezbedi siguran posao na nekoliko godina. Ono što je interesantno jeste da je nedugo nakon te najave ministar zdravlja Zoran Stanković, znajući za ovo ili ne, kritikovao sistem centralizovane nabavke lekova kao mesto koje je problematično kada je reč o korupciji. Kakav je nered vladao u sistemu javnih nabavki pre centralizacije ilustruje primer Slovenije gde priznaju da tek sada znaju koliko je državna uprava zaista trošila. Nabavljalo se, recimo, 600-700 različitih vrsta tonera. Sa centralizovanim nabavkama broj razlitičitih fotokopir mašina smanjen je na samo 10, a kompjutera na devet. Centralna tela ne raspolažu novcem. Ona prave okvirne sporazume, a potpisivanje ugovora i isplata novca je na svakoj od institucija. Da li su poručile ono što im zaista treba centralno telo ne odlučuje već je to i dalje posao revizorskih institucija. Međutim, centralne nabavke muče drugi problemi koji bi, ako su se već pojavili u Hrvatskoj i Sloveniji, mogli da se jave i ovde. Otpori novitetu su veliki naročito u početku. Ponuđači sa eksjugoslovenskog prostora doskočili su vlastima tako što su počeli da se udružuju, ali je simptomatično da se ne udružuju male firme, što bi bilo prirodno, već one najveće. Tako se u Hrvatskoj na tenderu za kancelarijski materijal od ukupno osam proizvođača u celoj zemlji njih sedam pojavilo udruženih snaga. Otpor stiže i od naručilaca. Najveći pružaju velike institucije koje ne žele da izgube samostalnost u sprovođenju nabavki pa se, kako se može čuti u nezvaničnim razgovorima sa stručnjacima za javne nabavke, dešavalo i da zajedno sa ponuđačima rade protiv centralne institucije. Na prostoru bivše Jugoslavije centralne nabavke za sada imaju Hrvatska i Slovenija. Hrvatski Ured organizuje tendere za 18 nabavnih kategorija za 27 institucija. Kada je reč o borbi protiv korupcije, Hrvatska je to pokušala da reši time što zaposleni u centralnom telu imaju najviše plate u državnoj upravi. Hrvatska takođe u krivični zakonik uvodi i dva posebna člana za kršenje zakona kod nabavki. Sašo Matas, direktor Agencije za javne nabavke Slovenije, kaže za NIN da kao centralno telo sprovode nabavke za 74 institucije, ali im se na nacionalnom i lokalnom nivou priključi i više od 100 institucija koje preko Agencije žele da dođu do određenih dobara. U proseku Agencija nabavlja 14-15 proizvoda, a planira se uvođenje još pet nabavnih kategorija. U najvažniju dobru stranu centralizovanih nabavki on stavlja uštede, ali priznaje i da one vremenom opadaju. „U početku to bude 25-30 odsto, negde i do 50 odsto, ali polako pada na 15 do 20 odsto. Druga prednost je za ponuđače koji ne moraju da dostavljaju desetine ponuda različitim institucijama već samo jednu centralnom telu. Postupci su transparentni, stručnije vođeni, a isti posao sada ne mora da radi stotinu službenika državne uprave već samo jedan ili nekoliko“, navodi Matas. Kao najveću lošu stranu centralizovanih nabavki navodi uticaj na tržište. „To uvek treba da se pazi. Veliki tender mora da se podeli na lotove, da se ne bi desilo da u sledeće tri godine kompjutere nabavljate samo od jednog proizvođača. Druga loša strana koja se pokazala jeste da su postupci dugotrajni, a budu još duži ako stignu žalbe“, ističe Matas. Na pitanje da li je bilo otpora naručilaca uvođenju centralizovanog sistema, naš sagovornik ističe da uvek postoji problem sa javnim službenicima kojima se nešto oduzima. „Sada se otpor manje oseća nego pre pet-šest godina kada smo počinjali, ali sigurno je da informatičar koji je zaposlen u nekoj instituciji želi da on odlučuje koje će kompjutere koristiti, a ne neka agencija. Isto tako hoće da biraju mobilne telefone“, kaže Matas i dodaje da je političkog otpora bilo manje. Sektori ranjivi na korupciju u Sloveniji su posebno bili zdravstvo, građevina i IT sektor. „Sa centralizovanim nabavkama ulazite u neke uticajne tokove finansijskih operacija, što se ne sviđa svima. Ipak, mislim da su centralizovane nabavke dobar odgovor“, navodi naš sagovornik. Međutim, ni taj način nabavljanja proizvoda nije neranjiv na korupciju. „Sigurno je da je slaba tačka način pravljenja tendera gde može da se ograniči pristup nepoželjnim ponuđačima, kao i način izbora najpovoljnijeg ponuđača“, ističe Matas. Dešava se i da ponuđači pronalaze način da izigraju tendersku proceduru udruživanjem ili se žale da bi poremetili postupak. „Kod centralizovanih nabavki je obim žalbi uvek veći u početku jer ponuđač gubi posao za naredne tri godine ako ne uspe“, ističe Matas i dodaje da s vremenom broj žalbi ipak opada. Agencija za javne nabavke sada ima 17 ljudi, što nije dovoljno, smatra Matas, pogotovo za pravljenje ekonomskih analiza. „Možemo da radimo dobre tendere, ali pravi tenderi se rade sa dobrom ekonomskom analizom, da se vidi šta i na koji način bi kupovali. Više od pitanja da li imamo dovoljno ljudi je važno je da li su kompetentni“, tvrdi Matas. Dok su u Hrvatskoj službenici za centralne nabavke najbolje plaćeni, Matas kaže da u Sloveniji nisu, odnosno da njihove zarade verovatno nisu ni na nivou proseka u državnoj upravi i u tom pogledu hvali Hrvatsku. Ako nemaju dovoljno ljudi i imaju nedovoljno visoke plate, pitali smo Matasa da li to doživljava kao namerno ponašanje vlasti, a on odgovara: „Dobro pitanje. Sigurno ne doživljavamo dobro, ali se nadam da će se situacija promeniti. Možda bi trebalo na početku da pokažemo neke stvari pa onda da tražimo da se situacija poboljša. Mnogo smo o tome pričali, ali dalje od priče nismo odmakli“, kaže Matas. Evropa zna sve Iskustva sa Evropskom unijom i javnim nabavkama pokazuju da je Evropa veoma striktna u zahtevima da se u lokalno zakonodavstvo u potpunosti unesu odredbe evropskih propisa o nabavkama. To nije obavezno do ulaska u članstvo, što zemlje koje nisu u EU obilato koriste. Oni koji se bave nabavkama ipak kažu da to nije olakšavajuća okolnost jer EU prati sve što se dešava u zemljama kandidatima za članstvo. Tako je vlastima jedne od njih, istog dana kada je najavljena gradnja velikog sportskog objekta po nedovoljno jasnoj proceduri, stigao poziv iz Brisela da objasne šta su to naumili. Evropski zvaničnici tokom pregovora o članstvu ne zauzimaju preteći stav, ali ne propuštaju priliku da drugu stranu dovedu u neprijatnu situaciju stavljajući im do znanja da znaju za svaku spornu nabavku tražeći im dodatna objašnjenja. Može li pitanje javnih nabavki da uspori pregovore Srbije sa Evropskom unijom? „Da. Javne nabavke su važne i mogu da uspore pregovore“, kaže Sašo Matas.