Budžetsko zatišje pred buru

Prva dobra vest je da su javni prihodi i rashodi u prvih pet meseci 2011. uglavnom u planiranim okvirima. Pažljivija analiza ipak pokazuje da postoje rizici da prihodi do kraja godine budu nešto manji, a rashodi nešto veći od planiranih. To treba imati u vidu, pošto je moguće da se u drugoj polovini godine pojačaju pritisci za porast javnih rashoda iznad planiranog nivoa. Za to, jednostavno, nema prostora ukoliko želimo da budžetski deficit u ovoj godini održimo na planiranom nivou, na visini od oko četiri odsto bruto domaćeg proizvoda. Zaduživanje države u ovoj godini jeste intenzivno, ali to je samo realizacija plana iz decembra prošle godine, kada je usvojen Zakon o budžetu. Tada je, naime, predviđeno da se u ovoj godini država zaduži u iznosu većem od pet milijardi evra jer je toliko potrebno da se nadomesti razlika između onoga što država prikupi i onoga što plaća (uključujući i sredstva za otplatu ranijeg zaduživanja). Dakle, pravo vreme za razmatranje duga države jesu dani usvajanja budžeta jer se tada utvrđuju dimenzije rupe koja se tokom sledeće godine mora popuniti. Jasno, ukoliko se predvide skromniji javni rashodi, suziće se budžetski deficit, pa će i zaduživanje biti manje. Druga dobra vest je da javni rashodi u ovoj godini realno blago opadaju i da se, u okviru ove dinamike, izrazitije umanjuju pojedini tekući rashodi, kao što su plate u javnom sektoru i, naročito, penzije. Ovo je poželjno prilagođavanje s obzirom na to da je potrebno ostaviti prostor za jačanje investicija. Drugim rečima, ukoliko već imamo visoku javnu potrošnju i deficit u državnoj kasi, ispravno je da ti manjkovi proisteknu iz rashoda koji stvaraju osnovu za budući razvoj, a ne da se minus preseli u stomake, kroz visoke rashode (plate u javnom sektoru i penzije). Nesumnjivo je da najveće zasluge za navedene pozitivne pomake imaju fiskalna pravila, koja se prvi put primenjuju u ovoj godini. Pravilima je, između ostalog, određeno koliko mogu da porastu plate i penzije. Prilikom redovnog aprilskog uvećanja ovih javnih rashoda primenjeno je fiskalno pravilo – pa su plate i penzije povećane za iznos inflacije u prethodna tri meseca (5,5 odsto) – i tome se duguje fiskalno prilagođavanje. To što je, i pored striktne primene zakona, povećanje plata i penzija bilo prilično visoko, proisteklo je iz visoke inflacije a ne iz pritisaka pojedinih delova javnog sektora (obrazovanja, pre svega). Čini mi se da prethodna činjenica nije dovoljno istaknuta i da je svesno ostavljen utisak da su (nerealni) zahtevi štrajkača delimično ispunjeni, kako bi obe strane mogle da proglase pobedu u pregovorima. To može da nam se vrati kao bumerang. Prvi izazov do kraja godine proizlazi iz povećanih apetita u jesen predizborne godine, koji su sasvim mogući (jer „ko štrajkuje, taj dobija“). Ključno je da se javni rashodi (plate, penzije, subvencije) održe u okvirima predviđenim budžetom i fiskalnim pravilima, što bi značilo da plate i penzije u oktobru porastu za procenat inflacije iz prethodnog šestomesečnog perioda i još za polovinu privrednog rasta u prethodnoj godini (zbirni efekat bi mogao da iznese oko četiri odsto) i ni za dinar iznad toga. Drugi izazov proističe iz efekta fiskalne decentralizacije, pošto bi, prema ocenama Fiskalnog saveta, centralni budžet ostao u manjku za dodatnih 10 milijardi dinara u ovoj i za 40 milijardi u sledećoj godini, ukoliko se za navedene iznose ne umanje neki drugi rashodi ili povećaju prihodi budžeta. U periodu predlaganja i usvajanja mera decentralizacije uštede nisu predviđene i ostaje da se vidi da li će se u tome uspeti prilikom rebalansa za ovu i usvajanja budžeta za sledeću godinu. Treći izazov proističe iz činjenice da fiskalni deficit u sledećoj godini treba da bude znatno manji nego ove. Prema fiskalnim pravilima, deficit treba da se smanji sa oko četiri ove na oko tri odsto bruto domaćeg proizvoda sledeće godine, tj. za oko 25 milijardi dinara, i to uopšte nije lak zadatak. Pri tome, i bez uvažavanja efekta decentralizacije i ušteda koje ona nalaže, prvi planovi Ministarstva finansija pokazuju da će predviđeno smanjenje deficita biti zahtevan zadatak. U svemu, kada se efektu fiskalne decentralizacije dodaju druge budžetske rupe koje se za sledeću godinu mogu sagledati, proizlazi da će 2012. biti vrlo teško zadržati budžetski deficit na planiranoj granici od tri odsto BDP. Bez ozbiljne reforme, ukoliko javna potrošnja u drugoj polovini ove i tokom sledeće godine bude raskalašna, deficit bi mogao biti i dvostruko veći od planiranog. To znači da bi, pored planiranog deficita za sledeću godinu u iznosu većem od milijardu evra, u praksi proistekao još toliki neplanirani deficit. Granica javnog duga, predviđena fiskalnim pravilima, bila bi oštro probijena. Na kraju, rušenje fiskalnih pravila u prvim godinama njihove primene bila bi loša vest za domaće i međunarodne investitore i kreditore. Da li bi i kada oni digli ruke od Srbije, sada je teško reći, ali sigurno je da bi uz nedisciplinovanu fiskalnu politiku sigurno svi zajedno bili bliži takvom ishodu. A onda ni famozni grčki scenario nije daleko. Autor je urednik MAT-a i član Fiskalnog saveta