Umetnošću protiv predrasuda

U delu Ulice braće Krsmanović, što maltene izlazi na Savu, onda dva puta prelazi železničku prugu i zavija među stovarišta Bare Venecije, nalazi se montažna zgradica Radionice integracije koju je pre tri sezone osnovao poznati glumac Predrag Miki Manojlović. Nakon predstave „Hodnici žuti, purpurni, plavi” bazirane na iskustvima grupe slabovidih i slepih žena i jednog dečaka, slabovidog harmonikaša, prošle nedelje je premijerno izveden komad „Čekajući Godoa” Semjuela Beketa u režiji Nebojše Dugalića. To je ozbiljno delo i vrlo zahtevno, mnogima (uz dužno poštovanje) dosadno, kako na “daskama”, tako i kao štivo, a takav je utisak ostavio i na radioničare u prvoj fazi čitanja. Međutim, sve se okrenulo kad su videli kako je Dugalić ovu antidramu “lepo i interesantno preradio”. Uoči predstave ansambl drma trema, vrše se poslednje pripreme pred izlazak na scenu poput doterivanja frizure, popravljanja ajlajnera, prišivanja otpalog dugmeta. Dok spretno iglom bode postavu muškog sakoa, Zorica Trifunović daje izjavu malobrojnim novinarima. Ona tumači dve uloge, Vladimira i Likija, u koje je ušla bez mnogo napora uz pomoć reditelja Dugalića. Reditelj je često bio vrlo zahtevan, budući profesionalac, kaže glumica koja „ni sanjala nije da će to biti”, a pošto su ostali amateri, na izlasku iz skučene šminkernice dodaje: „Molim vas, nemojte biti prestrogi prema nama”. Za tim nema potrebe, jer „Godo” sve vreme drži pažnju, sveden (spretnim) izbacivanjem delova teksta, a s druge strane nadograđen deobom uloga na po dva aktera. Pet protagonistkinja i dečko koji javlja da Godo ipak neće doći stvaraju realnu atmosferu iščekivanja, bez obzira na svima poznat ishod. Aplauz je frenetičan, ali bez lažnog preterivanja svojstvenog nekim „važnim” premijerama. I sa druge strane scene su većinom osobe sa invaliditetom, svesni koliko snage je potrebno ljudima sa hendikepom da se ostvare u prilično neinkluzivnom sistemu, gde su sitnice poput zvučnih semafora, „rampi” i oborenih trotoara prisutne na nivou presedana, a predrasude u odnosu na ovu manjinsku populaciju - sveprisutne. Zato je čudno što do Radionice integracije, platforme za eksperiment „osvešćivanja”, a zabačene u industrijsku zonu, ne vode baš nikakvi putokazi. „I ne treba da ih bude”, smatra Miki Manojlović, koji je za premijeru doputovao iz Pariza, „naš cilj nije da se od ovog pravi bilo kakav društveni događaj, Radionica postoji kako bi se pokazalo da su marginalizovane grupe, u ovom slučaju slepi ili slabovidi ljudi, u mnogim stvarima moćniji od ostalih”. Putokazi treba da budu, kaže, rezultati rada, pa ko ih prepozna – prepozna. Iako je u Srbiji usvojena Nacionalna strategija razvoja socijalne zaštite još 2005. godine, do danas nije poznat ni približan broj osoba sa invaliditetom. Procenjuje se da ih, kao i u drugim sredinama, ima 10 odsto, ali nema baze podataka, izrađene socijalne karte, niti, u slučajevima pojedinih zakona, precizne definicije kategorije. Naziv se još uvek kristališe – od „osoba sa posebnim potrebama“, do „osobe sa invaliditetom“ i slično. Od svih zakonom predviđenih, „najprohodniji“ putevi za inkluziju su sfere umetnosti i kulture, jer isključuju kompetitivnost, a različitost shvataju kao poželjnu, što je i jedna od važnih odlika inkluzije. Međutim, naglašavaju veterani pokreta, nije svaka pozorišna ili plesna predstava, priredba, izložba ili drugi umetnički projekat u kojem se pojavljuju osobe sa invaliditetom - pravi primer inkluzije. „Pojam inkluzije se često ne razume i još češće zamenjuje pojmom integracije“, objašnjava Saša Asentić, performer i kulturni radnik, član tima Per. Arta iz Novog Sada u programu Umetnost i inkluzija. Organizacija sa velikim uspehom funkcioniše više od 12 godina, sarađujući sa osobama sa intelektualnom ometenošću, dosad produkujući petnaestak projekata iz vizuelne i pozorišne umetnosti, konferencija, tribina i debata. „Inkluzije ne može biti `malo` ili `puno`, nje ili ima ili nema, ona je princip i u isto vreme živ proces inkluzivnog društva,“ naglašava Asentić, „Mi ne živimo u takvom društvu, ali se u nekim hrabrim i inovativnim akcijama i procesima pojedinaca i grupa koji kritički promišljaju stvarnost, naslućuju začeci tog budućeg društva“. Takvih inicijativa ima sve više, iako se neke baziraju baš na integraciji, odnosno modelima „prilepljivanja“ na već postojeće društvene odnose. „Ponekad su one i kontraproduktivne jer samo oponašaju dominantne modele, najčešće slabo i neuspešno, i time zapravo doprinose daljoj marginalizaciji, patronizaciji i drugim negativnim socijalnim procesima,” kaže Asentić. Pravi pomaci ka svetu jednakih mogućnosti nastaju na osnovu sagledavanja problematike iz svih uglova, od filozofskog i sociološkog, do krajnje praktičnog. I - korak po korak. Jedan od primera multidisciplinarnog pristupa jeste beogradska Grupa „Hajde da“ koja od 1999. radi na uključivanju marginalizovanih u glavne životne tokove. Nakon premijere „Godoa“, u Kulturnom centru Rex predstavila je završnicu radionice savremenog plesa. U njoj su učestvovali “oni koje u plesu ne očekujemo” - korisnici kolica, slepe, slabovide, gluve i nagluve osobe, i profesionalci - koreografi i igrači, dok su pripremama doprineli specijalni edukatori i pedagozi. “Zadatak koji je pred radioničare postavila Jovana Rakić Kiselčić bio je isti za sve. Recimo, rečeno im je da izvedu četiri kružna pokreta, dok je od mogućnosti i mašte zavisilo da li će to biti pokreti očima, vratom, ili celim telom”, objašnjava Marko Pejović iz grupe “Hajde da”. Iz tih jednostavnih instrukcija, tipa “idemo dvoje po dvoje, jedan pokušava da prođe, a drugi ga sprečava bez dodirivanja” nastaju vrlo sadržajne forme, nabijenije energijom ako je par u posebno bliskom ili pak antagonističkom odnosu. Inkluzijom se bavilo, ili bar smatralo da se bavi, još mnogo srpskih umetnika. Pozorišna rediteljka Ivana Vujić je još krajem osamdesetih angažovala osobe sa Daunovim sindromom u nosećim ulogama (“Iz života kišnih glista”, “Pirandelo”), i docnije radila radionice po tzv. specijalnim školama, inkluzivne predstave se igraju na Bitef polifoniji pod vođstvom LJubice Beljanski Ristić, Aps-Art je radio sa gluvim i nagluvim đacima OŠ „Stefan Dečanski”, sa mladima sa intelektualnom ometenošću radi i Alt Gallery, dok je umetnik Dejan Atanacković iz Centra za međunarodne umetničke studije sproveo projekat „Alternativni vodiči“ kroz Beograd, a ZMUC osposobljavao decu iz Svratišta za vajanje u metalu... I tako dalje. Međutim, kvantitet i (najčešće) kvalitet projekata ne prati i njihova šira vidljivost. Bar kad je Beograd u pitanju. „Organizacije koje se bave inkluzijom kroz projekte u kulturi uglavnom jedva uspevaju da se izbore za sopstvene projekte i budući bazirane na malo ljudi, uglavnom entuzijasta, nemaju kapaciteta za povezivanje“, objašnjava Pejović iz „Hajde da“, dodajući da je sreća da im prostori poput Rex-a ili „Vuka Karadžića“ pružaju gostoprimstvo, a Skupština grada obezbeđuje (skromna) sredstva. S druge strane, mediji na ovakve akcije gledaju kao na „lepe i humane“, ali ne i od opšte društvene koristi. „Stoga nema programske rešenosti da se inkluzivni projekti pokrivaju, već oni ’upadaju’ u program ili izdanje ako ima slobodnog prostora“, kaže Pejović. Ivana Vujić, pak smatra, da bi više inicijative trebalo da bude i od samih marginalizovanih grupa, „jer niko ne može očekivati da mu bilo šta bude poklonjeno“. Ovako postavljeno, plodove inkluzivnog pristupa beru samo učesnici projekata, porodice i sredine onih sa invaliditetom i ne naročito brojni zainteresovani za različitost. Slučaj Per.Arta je, međutim, bitno drugačiji, jer je njihov cilj da stvore uslove za promociju stvaralaštva osoba sa intelektualnom ometenošću ravnopravno na savremenoj umetničkoj sceni, a od svakog nastupa da naprave posećen društveni događaj. Zbog toga su osnovali Mrežu institucija kulture za promociju inkluzije u Novom Sadu i pokrenuli projekte saradnje sa Departmanom za arhitekturu na FTN u tom gradu, dok o predstavama i izložbama koje realizuju pišu kritičari i teoretičari umetnosti, filozofi i dramaturzi, i to na stranicama rezervisanim za kulturu. Organizacija razmenjuje programe sa vodećim novosadskim institucijama kulture, angažujući i tamošnje ljudske resurse. „Umetničko stvaralaštvo osoba sa intelektualnom ometenošću se predstavlja van uobičajenog okruženja i nekih prigodnih prilika kao što su priredbe po školama, udruženjima, povodom Dana osoba sa invaliditetom, ono se plasira u nacionalnim teatrima i galerijama“, kaže Tatjana Tucić iz Per.Arta, pozorišna pedagoškinja i aktivistkinja civilnog društva. Zato se za izvođenja njihovih predstava redovno „traži karta više“. Donekle pomaže i što je Novi Sad otvorenija sredina za inkluzivne procese, čega je očigledni primer Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Milan Petrović” sa petnaestak namenski građenih objekata za sve vrste aktivnosti i usluga, od ranog dijagnosticiranja, do umetničkih kolonija i poljoprivredne i druge proizvodnje, kao i vrsta i stepena invalidnosti, o čemu Beograd, ruku na srce, ne može ni da sanja.