Evropa i identitet

Jedan od razloga zbog kojih se deo srpskog društva sa odbojnošću odnosi prema eventualnom ulasku Srbije u EU jeste strah da će se u tom novom kontekstu izgubiti vlastiti kulturni identitet. Taj strah proizlazi iz uverenja da suštinu Evrope čini određeni skup vrednosti (religioznih, ideoloških, društvenih, kulturnih), tako da stupanje u nju zahteva žrtvovanje ne malog dela vlastite običajnosti koji se ne može uklopiti u evropsku kulturnu matricu. Međutim, ovakvim kulturološko-vrednosnim pristupom, ma koliko on mogao biti koristan, ne može se doći do nužnih i opštih karakteristika Evrope kao Evrope. Naime, same evropske zemlje se međusobno razlikuju u kulturno-vrednosnom pogledu, i to bitno. Taj tip razlika se uvećao nakon proširenja EU: već na prvi pogled je svakom iole obrazovanom čoveku jasno da između kulturnih tradicija recimo Bugarske, Španije, Holandije i Nemačke postoje suštinske razlike. Noseće jezgro zajedničkog “transnacionalnog” okvira EU predstavljaju čisto formalno-pravni principi koji su kulturno-vrednosno neutralni. Zbog toga su oni spojivi sa pluralizmom različitih kulturnih tradicija i iz njih proisteklih kulturnih identiteta. Da je kojim slučajem usvojen “evropski ustav”, on ne bi ni u svojoj preambuli sadržavao reference na evropsku civilizaciju kao na hrišćansku civilizaciju, ma koliko da je hrišćanstvo predstavljalo jedan od ključnih istorijskih izvora moderne Evrope. Ovo otuda što bi se ustavno-pravnim određenjem Evrope kao hrišćanske civilizacije nehrišćanske vere, koje su, zahvaljujući velikom prilivu imigranata iz Azije i Afrike, prisutne u njoj, dovele u podređen položaj. Time bi se onemogućio i eventualni prijem u EU zemlje u kojoj je dominantna nehrišćanske religija, Turske. Suštinu moderne Evrope ne predstavlja nijedna od religijskih, ideoloških, etičkih ili kulturoloških koncepcija, već moderno pravo, kao skup čisto formalnih pravila igre koja važe za sve njene članove, bilo da je reč o zemljama bilo o pojedincima. U takvom svetu sve može, u načelu, imati svoju alternativu, pa i ma koja kulturna vrednost, osim samih tih i takvih pravila igre, jer su ona uslov svakog pluralizma, pa i onog kulturološkog. Stoga “biti Evropljanin” ne znači biti nosilac ovog ili onog partikularnog kulturnog identiteta, već nosilac čisto formalnih i univerzalnih prava koja svakom pojedincu omogućuju da sam, po vlastitom nahođenju, bira vlastiti kulturni identitet. Dakako, rezultat toga izbora može biti priklanjanje ili nekom individualizovanom identitetu ili pak određenoj kulturnoj tradiciji. Ali, ma koliko da je komunizam kao antipluralistički nastrojena ideologija ostavio traga u srpskoj kulturi, ona je u osnovi liberalizovana i utoliko usaglasiva sa pluralizmom i individualizmom. Već u onome “ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga” implicitno je sadržana težnja ka koncepciji pravde zasnovane na principima nepristrasnosti. Naravno, put ka modernom nepristrasnom pravu bio je tegoban i krivudav, kao uostalom u svim evropskim zemljama, uključiv i one koje imaju daleko dužu parlamentarnu tradiciju od Srbije, ali Srbija se odavno, u svojoj istoriji, otvorila prema evropskom čisto formalno-institucionalnom sistemu koji vladavinu depersonalizovanih pravila pretpostavlja vladavini ljudi. Upravo zahvaljujući ovoj dugoročnoj težnji Srbije da svoj pravni sistem postavi kao kulturno neutralan, njena kulturna tradicija nije postala zatvoreni i statični univerzum, već se razvijala kao otvoreni i dinamički identitet, koji u komunikaciji sa drugim kulturama proširuje svoje horizonte, održavajući istovremeno neke svoje temeljne karakteristike koje joj daju osobeni karakter. Srbija nije ukleta zemlja primitivnog kulturnog koda, koja razume samo logiku moći i sile, već zemlja koja je tokom svoje novije istorije snažno ispoljavala svoj afinitet prema evropskom duhu i civilizacijskom procesu, i stoga joj je mesto u porodici evropskih naroda. Ako tamo i zvanično uđe, ona ne treba da se plaši da će izgubiti vlastiti kulturni identitet.