Kulturna sloboda

Zaista bi bilo potpuno glupo da se upinjem i pokušavam da napišem bilo kakav tekst ovih dana, a da nema veze sa Egzitom. Sve i da sam želela da se osvrnem na nekakav događaj ili fenomen – pa i nema ih mnogo izvan ovog festivala. Štaviše, pokušala sam da izvedem neke strance u poseti tokom vikenda i da im pokažem „ludi Beogradski provod“, kad ono – ništa! Sve mrtvo, štedi se za Egzit. Ili za letovanje. A, nekima je to i jedno i drugo. Skoro sam pričala sa dečkom koji sada za ovu organizaciju radi i shvatila da sam među retkima koji znaju istoriju slučaja do detalja. Ne mogu ni da ga posmatram van tog desetogodišnjeg konteksta. I preambicioznog shvatanja televizijskih intervjua koje sam tamo snimala. Taj festival pojavio se u momentu kada smo mislili da je ceo svet naš i da sada počinju prave stvari. Mi, generacija, 2001. smo imali 21 godinu i konačno smo dobili nekakav prostor u kome se osećamo kao carevi. Naše kraljevstvo. Ti prvi Egziti su bili takav organizacioni debakl, ali slavili smo revoluciju i taj kolektivni vajb osigurao je ogromnu internacionalnu popularnost festivala preko noći. Iskreno, u tim trenucima ništa se revolucionarno nije dešavalo sem što smo namirisali nekakvu kulturnu slobodu koja nam je godinama tokom odrastanja bila uskraćena. Egzit je lepo balansirao između društvenog aktivizma i zabave i svako je dobio svoju porciju osećaja subverzije. Čak su i gosti festivala, poneseni tim duhom, imali potrebu da se „ponašaju“. Nikada neću zaboraviti kako su Moloko u 9 ujutro preko poljane bežali od svog menadžera odbijajući da krenu na avion, a sekund nakon što je diva Roisin Murphy zgrabila mikrofon da repuje sa nekim crncima na rege stejdžu. Howie B je insistirao da se intervjuiše dok leži u prašini i kamenju. To su bili dani! Danas je Egzit jedan od najvećih festivala na svetu, svaka bina je savršeno ušminkana, sponzorisana, organizovana. Koncerti ne kasne. Velike zvezde ne izlaze iz svojih garderoba. U poslednjih nekoliko godina najveći incident koji sam videla bilo je pojavljivanje nekolicine tinejdžera srpskog državljanstva u publici. Oni koji sada imaju 21 godinu rodili su se 1990. NJihova revolucija nije festival, njihova subverzija je nacionalizam i ekstremna pobožnost. Oni nemaju pojma ko je Nik Kejv i više im se isplati da odu u folkoteku u Budvu, na more, nego da troše svoj teško zarađeni novac na nekakav Egzit. Egzit je sada tu da isti ti klinci, sa svojim malim i srednjim biznisima, otimaju pare od te gomile stranaca koja se sjuri u Novi Sad..., što me stalno vraća na pitanje: „Šta se desilo sa našom revolucijom?“