Arhiva

Zašto se NVO ne vole

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Da je čovek čoveku vuk tvrdilo se još u starom Rimu, mada se čitava istorija onoga što laskajući sami sebi nazivamo civilizacijom sastoji od niza dokaza da su vukovi posve nezasluženo stigmatizovani za račun naše neuporedivo krvoločnije sorte: dvadeset i nešto vekova kasnije, nema smisla da se više lažemo. Šta je, na primer, u današnjoj Srbiji čovek iz civilnog sektora drugom čoveku iz tog istog sektora? Srodna duša sigurno ne. Zapravo, ako se još malo držimo zooloških analogija, moglo bi se reći da (ne samo trenutno) stanje u srpskom nevladinom sektoru - ali i na NVO sceni na čitavom “BHS” prostoru - odgovara situaciji koju ovdašnje usmeno predanje opisuje kao preteranu koncentraciju krokodila u, je li, površinski i zapreminski skučenoj bari. S tim što je analogija s barom u potpunosti adekvatna, dok ova s krokodilima baš i nije: pre je reč o nekim sitnijim, mada podjednako drčnim živuljkama. Prostije rečeno: nevladinih organizacija je mnogo, a stranih fondova iz kojih bi njihov rad mogao da se finansira sve manje. (O famoznoj budžetskoj liniji 481 putem koje se i država Srbija javlja kao dobrotvor njoj omiljenih, pravih ili tobožnjih NVO, ovog puta nećemo; to je priča za sebe, a i nije lepo psovati u novinama.) Uzmimo simptomatičan slučaj Koalicije za REKOM, koja radi na formiranju međudržavne regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama ratnih zločina i kršenjima ljudskih prava na području bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. godine: prema podacima sa sajta Koalicije, ona okuplja preko 1.500 organizacija civilnog društva iz svih država nastalih raspadom nekadašnje zajedničke domovine. ‘Ej, 1.500: pa da je umesto organizacija reč o 1.500 ljudi, ne bi ih bilo lako okupiti oko ovakvog cilja - sve i da se, iz razloga koje je nepotrebno objašnjavati, oponenti čitavog projekta ne trude da stvar maksimalno politizuju. A trude se. Već i zbog toga bi bilo zlonamerno objašnjavati ovu i druge svađe unutar NVO sektora isključivo posledicom besomučnog grabeža za donatorske pare. Ali u toj konstataciji nema ničeg utešnog po pripadnike te neformalne zajednice, jer bi trvenja među njima bilo i da novca ima za sve: zbog ličnih animoziteta, političkih razlika ili već nečeg trećeg. I ovde je Koalicija za REKOM - projekt koji predvodi Nataša Kandić, direktorka beogradskog Fonda za humanitarno pravo - dobar primer. NJu neki optužuju za monopolizaciju projekta (jer je insistirala da Fond jedini ispred Koalicije odgovara za trošenje donacija - zvanično 2,45 miliona evra, prema nekim izvorima i više); te, neizbežno, za arčenje tih para. Ali, drugi su se od projekta ranije distancirali ili to upravo čine iz, barem spolja gledano, drugih razloga. Od naizgled kriptičnih - Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji je tako iz projekta izašao s obrazloženjem da je “pristup REKOM, mada metodološki legitiman, nedovoljno sveobuhvatan” - do onih koji se temelje na stavu da ona projekt vodi na istovremeno “amaterski” i “diktatorski” način, kako to ovih dana tvrdi jedan, kažu, zabludeli sin NVO sektora. Pominju se tu u obostranim prepucavanjima i status belog medveda, odlazak na stručni skup kolima sa šoferom dok se drugi voze autobusom, i još štošta. Skoro kao u skupštini. E, ali kad (ostavimo sad REKOM po strani) neko izvan tog pomalo incestuoznog kruga postavi savršeno legitimna pitanja - kao što je to prošlog meseca učinio portal e-novine - poput: a da čime se to neke od etabliranih NVO stvarno bave; šta stvarno stoji iza blentavih, politički korektnih naziva pojedinih projekata; i, opet neizbežno, da li zapadni donatori misle da to stvarno zavređuje izdvojena sredstva, onda u boljem slučaju sledi totalni muk, a u gorem kontraudar na onog ko se usudio da ih postavi. NVO sektor, naime, takva zapitkivanja redovno doživljava kao udar na sopstveni integritet, i brani se kao i svako drugi u takvoj situaciji: žustro i sa pravedničkim gnevom, bio u pravu ili ne. Razumemo nelagodu, ali ta i druga pitanja prosto moraju da budu postavljena. Za toliko smo se barem izborili, n’est-ce pas? (autor je urednik diplomatskog biltena VIP)