Cene životnog aranžmana

Slika napuštene dece u Zvečanskoj, tužne ispovesti parova koji pokušavaju da usvoje dete a ne mogu da preskoče „formalne blokade“ i najava da će novi građanski zakonik ozbiljno regulisati ovaj problem, delovali su kao dobra vest. E, pa nema baš dobre vesti, jer svi mi već godinama živimo u pomalo lažnoj slici sopstvenih predrasuda u kojoj na jednoj strani postoje deca kojoj je potreban siguran dom, na drugoj ljudi dobre volje spremni da ga pruže, a između praznina koja to ne može da spoji. A činjenice su sledeće: u Srbiji u ovom trenutku postoji 660 parova spremnih i po sasvim dobrim zakonima okarakterisanih kao podobni da usvoje dete, a na drugoj samo sedamdesetoro dece podobne za usvajanje. I ovo bi moglo da predstavlja ohrabrujući podatak ako pođemo iz perspektive onoga što je najbolje za decu, jer bi u idealnom društvu značilo da će svako dete imati mogućnost da u izboru od deset parova pronađe svoju idealnu porodicu. Međutim, neće. Tih 660 parova ne želi tu decu već neku idealnu koju je zamislilo i opisalo u upitnicima, formularu koji dobijaju nakon što ih psiholozi, pedagozi, pravnici, lekari i socijalni radnici procene kao podobne. „Ako pogledate koje su želje naših usvojitelja, uvek se radi o tri iste karakteristike: da je dete malo, a to znači najviše do tri godine, da je zdravo i fizički i psihički i da nije romsko. U našem jedinstvenom registru je više od 50 odsto dece romske nacionalnosti, a i u toj ali i u drugoj populaciji, imamo veliki broj dece koja imaju značajne zdravstvene ili razvojne probleme. Ako to uzmemo u obzir, onda odnos više nije 660:70 već 650:10 jer postoji otprilike desetak parova koji su tolerantni i na nacionalnost i na zdravstveno stanje deteta“, kaže Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravne i nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite pri Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Do sada se ovim problemom bavio Porodični zakon, koji je usvojen 2005. godine kojim je regulisana kompletna procedura i kojim je Ministarstvo postalo zaduženo za jedinstveni registar u koji su uneta sva lica koja žele a podobna su da usvoje i sva deca koju je moguće usvojiti. Tim zakonom je napravljen i redosled poteza kojim se proverava svako ko želi da usvoji dete (od onih opštih karakteristika tipa da nije osuđivan, da je finansijski i stambeno obezbeđen, do psihološke podobnosti), a sve navedeno se obavlja u roku od tri meseca. To znači da ta tako često pominjana formalna blokada ne postoji, baš kao ni troma procedura koja koči proces usvajanja. „Procedura je komplikovana taman koliko bi trebalo da bude, ako je uopšte komplikovana. To nije kao otići na pijacu i kupiti kilogram bresaka, već se radi o celoživotnom aranžmanu za jedno dete. Potrebno je obezbediti adekvatne roditelje koji će na svaki način umeti da prepoznaju i zadovolje potrebe deteta i to u svakoj razvojnoj fazi“, kaže Vulević. A što se tiče naše pretpostavke da su domovi puni dece – pa i nisu. U institucijama su uglavnom deca starija od 14 godina, a veći broj je u hraniteljskim porodicama. Većina te dece nije podobna za usvajanje jer postoji perspektiva da se ispoštuje njihovo pravo da živi sa roditeljima u nekom razumnom roku i da borave kod hranitelja dok se radi na rehabilitaciji njihovih roditelja. Ako su roditelji nefunkcionalni, onda se ide na mogućnost da se osposobi neko iz detetovog užeg ili šireg porodičnog okruženja. Osim starije dece koju uglavnom niko neće (za poslednje dve decenije je tek poneko hteo dete od 10-11 godina, ali starije niko), samo se u Zvečanskoj još može naći poneko mlađe, ali sa malim šansama da bude usvojeno. „Kod nas je smešteno između 150 i 160 dece, ali se uglavnom radi o deci sa posebnim potrebama koja retko idu na usvajanje. Ona iziskuju duži rad i veći napor roditelja. Nekolicina je otišla na usvajanje u inostranstvo, ali to nije u našoj nadležnosti, već u nadležnosti Ministarstva“, kaže Mila Vuković Jovanović, rukovodilac stacionara. I upravo je to ključna informacija za sagledavanje predloga Građanskog zakonika koji je najavljen kao dokument koji će još bolje regulisati pitanje prava stranaca da usvoje decu u Srbiji. Jer, stranci nemaju problema ni sa bojom kože ni sa teškoćama u razvoju – oni prihvataju svu decu. Dosadašnji zakon je po tom pitanju bio pomalo restriktivan (ništa čudno, u mnogim državama su slični zakoni) i predviđao je da dete može biti usvojeno od stranih državljana samo ako se u roku od godinu dana ne nađe usvojitelj u Srbiji. Takođe je mešovite porodice, u kojima je jedan roditelj iz Srbije a drugi stranac, čak i kada žive ovde, tretirao kao stranu porodicu. U slučaju da ne žive u Srbiji, procedura je bivala još komplikovanija, jer je bilo potrebno da se ispoštuju i naš zakon i zakon zemlje u kojoj su. I pored toga, svake godine je 12 do 16 mališana odlazilo u inostranstvo, i to uglavnom onih sa teškim fizičkim ili mentalnim oštećenjima. Zbog toga bi bilo logično da nam novi zakon nudi olakšavajuću proceduru za strance jer su uglavnom oni ti koji žele da pruže adekvatnu negu našoj deci koju niko neće, dok se u Srbiji svi usvojitelji bore za onih desetak malih, belih i zdravih mališana. Nažalost, u prednacrtu Građanskog zakonika piše da strani državljani ne mogu da usvoje dete sve dok se u periodu od godinu dana ne iscrpu sve mogućnosti i to ne samo usvojenje, već i starateljstvo, pa čak i hraniteljstvo. Ako imamo u vidu da je hraniteljstvo odnos u kome hranilac ima novčanu nadoknadu za izdržavanje deteta i da se po pravilu stara o detetu samo do punoletstva, onda se postavlja pitanje da li su naši pravni eksperti baš doneli humanu i u interesu deteta najbolju odluku ili su se bavili patriotizmom? Zar nije logičnije da dete sa teškoćama dobije adekvatnu negu i doživotnu ljubav, umesto da se godinu dana drži u nekoj ustanovi a da nakon toga dobije prolazno utočište u kome će sačuvati nacionalni identitet? Srećom, ova odredba ima jednu malu olakšicu - ako ministar nadležan za porodičnu zaštitu proceni da bi bilo u interesu deteta da se ranije da na usvajanje stranim državljanima, onda on to može da uradi uz detaljno obrazloženje. To diskreciono pravo ministar ima i u jednoj drugoj odrednici koja bi takođe mogla da se okarakteriše kao sporna – zakonsko ograničenje usvojitelja na osnovu njihovih godina. Konkretno, zakon predviđa da usvojitelj mora biti stariji 18 godina od deteta i da razlika ne sme biti veća od 45, što donekle i možemo da prihvatimo bar kada je gornja granica u pitanju – potrebno je da roditelj bude fizički i zdravstveno spreman da podigne dete. Međutim, ako imamo u vidu da se u Srbiji trenutno nalazi oko 600 dece starije uzrasta koje niko ne želi, zar ne bi bilo logično dozvoliti bračnom paru od 30 godina da uzme četrnaestogodišnjaka ako ga žele? Minimalna razlika nije specijalitet našeg zakona, ona postoji svuda u svetu i zasnovana je na pravilu da je usvojenje odnos između roditelja i deteta, a ne odnos između odraslih, a da je 18 godina obično dozvoljena granica za stupanje u brak. A opet, pokazalo se da su i mnogi roditelji, koji su od svoje dece stariji samo 16 godina, uspešno tu decu podizali, što bi u našoj situaciji moglo da bude korisno, naravno pod uslovom da se nađe zainteresovani par. E, tu opet može nadležni ministar da donese odluku na osnovu sopstvene procene, i malo je verovatno da je Rasim LJajić ne bi doneo na adekvatan način, ali nije poenta u tome. Zakoni ostaju, a ministri se menjaju. Realno gledano, postojeći zakon nam nije loš, mada niko ne spori da bi u nekim detaljima mogao da bude i bolji. U najvećem delu svojih odredbi fokusiran je na dobrobit deteta, pa čak i kada je u pitanju odricanje od roditeljskog prava. Recimo, majka ima prava da se odrekne deteta i da se u roku od 30 dana predomisli, ali samo jednom. „To nije igra, tu se gubi vreme, a kada su deca u pitanju vreme je i naš najveći protivnik i najveći saveznik. Ukoliko sve počnete da radite na vreme efekat je mnogo veći, a što vreme više prolazi, veće su šanse da deca dođu do uzrasta u kom ih niko više neće“, kaže Vulević. A koliko će ga Građanski zakonik, ukoliko predlog bude usvojen, unaprediti, teško je proceniti u ovom trenutku. Recimo, jedna od najava je da će biti uvedena odredba o nepotpunom usvojenju, koja je postojala do 2005. i koja je ukinuta. Ona predviđa da dete prilikom usvojenja zadrži određena prava u odnosu na biološke roditelje, dok se kod potpunog dete u potpunosti inkorporira u porodicu i gubi sva nasledna i druga prava prema roditeljima. Hoće li to biti dobro ili ne, teško je proceniti u ovom trenutku i na osnovu šturih zakonskih članova. Jedino što se sa sigurnošću može reći jeste da nijedna promena zakona neće popraviti situaciju ukoliko ne bude praćena podizanjem civilizacijskih normi i da je veoma teško govoriti o Građanskom zakoniku kao demokratski unapređujućem faktoru u sredini u kojoj ima mesta samo za malu, belu i zdravu decu. Alimentacioni fond Usvajanje prednacrta Građanskog zakonika svakako bi predstavljalo dobru vest za decu čiji jedan od roditelja odbija da plati alimentaciju utvrđenu u sudskom postupku ili da kažemo jednostavnije – za decu koja ne mogu da dođu do neophodnih sredstava za život i pored činjenice da im pripadaju. A njihov broj nije mali ako imamo u vidu to da je kod nas nekako odomaćena fraza, bar prema podacima centara za socijalni rad, da njemu (u Srbiji je još uvek češća pojava da muškarci plaćaju alimentaciju) „nije ni na kraj pameti da daje pare njoj već da će ih dati direktno detetu“. I da se to nikada ne dogodi. Ubuduće bi brigu o takvoj deci trebalo da vodi Alimentacioni fond koji će pokrivati sve zaostale uplate u slučajevima kada alimentacija kasni tri meseca ili ako tokom šest meseci stiže neredovno. Sredstva za fond bi obezbeđivala država, a roditelj koji potražuje zaostala dugovanja ne bi čekao duže od 15 dana na isplatu, niti bi rok u kome bi sredstva dobijao bio vremenski ograničen. „Previše bajkovito da bi bilo istina. Ko će da plati svih sedam godina koliko duguje mom detetu?“, pitanje je koje je preko interneta postavila jedna od oštećenih majki. To pitanje će ostati otvoreno, ipak smo još pri prednacrtu zakona, ali bi od osnivanja alimentacionog fonda u koji bi sredstva ušla iz budžeta, startna pozicija za „sutra“ trebalo da bude bolja. Naravno, država to ne bi radila samo iz altruizma već bi u tom slučaju ona bila ta koja bi pokušavala da izvrši naplatu od nesavesnog roditelja i to sa kamatom od deset odsto. Ali, da će se naći u nevolji – naći će se jer u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku tvrde da je neverovatno sa koliko veštine uspevaju da pobegnu svi kojima nije do plaćanja: ponekada napuštaju posao, sele se u drugo mesto stanovanja ili toliko često menjaju mesto boravka da postaju nedostupni sudskim organima. Kada ih, ipak, uhvate, izvode se pred sud kao počinioci krivičnog dela i obično dobijaju uslovnu kaznu na tri ili šest meseci jer je procena suda da je „uslov“ taj koji će ih primorati da plaćaju. Logično – cilj nije kažnjavanje već pokušaj da dete dođe do novca. „Oni obično plate nekoliko rata, sačekaju da uslov prođe i onda ponovo prestanu sa plaćanjem“, kaže Dragan Vulević iz Ministarstva. Rešenje sa alimentacionim fondom nije novina u našem pravnom sistemu, postojalo je u zakonu koji je važio do 2005. godine, mada je tada bio na lokalnom a ne na republičkom nivou. Oformljeno je nekoliko fondova i svi su u razmaku od šest meseci do godinu dana bankrotirali. Skeptici tvrde da bi i sada nešto slično moglo da se ponovi, mada ostaje nada da će država daleko revnosnije goniti svoje dužnike nego što to može da učini jedan od roditelja koji je bez sredstava.