Nikada nismo ubijali bez razloga

Špigl: Albanija i danas oseća posledice višedecenijske izolacije koju je u zemlju uveo vaš muž, diktator Enver Hodža. Osećate li neko kajanje?

- Ne. U ono vreme u Albaniji nisu postojale nikakve pretpostavke za demokratiju, a ni danas još ne postoje. U drugim zemljama nekadašnjeg komunističkog bloka već je i pre socijalizma postojao neki oblik pluralizma. Mi smo, suprotno od toga, prešli direktno iz feudalizma na marksistički sistem. Ali “novi čovek”, onako kako smo mi hteli da ga oblikujemo, nažalost nije mislio da se treba odreći prava na svojinu i nekih drugih navika. Na kraju razdoblja naše vladavine, takođe nismo mogli naći odgovor na pozive za promene koje je upućivala omladina.

Odgovor bi u ono vreme morao da bude demokratija?

- Mi smo imali neki oblik demokratske većine. Sada imamo samo haotičnu demokratiju za sve. Mnogi emigranti vratili su se samo da bi sačuvali svojinu - a ne zbog demokratije. Iza nas su u ono vreme stajale mase...

...čiju ste glasnu podršku vi iznuđivali pretnjama da će, u suprotnom, završiti u kažnjeničkim logorima.

- Mi nismo mogli biti liberalni, nama je opasnost pretila iz vazduha, s kopna, i sa mora. Naši spoljni neprijatelji povezivali su se s našim oponentima u zemlji. Zbog toga smo morali da uklonimo njihove porodice, i bukače smo zajedno s njihovom rodbinom proterali iz Tirane i načinili ih našim taocima. Posle su oni bili ti koji su podsticali vođe otpora: ostavite se opozicije, inače ćemo vas sve pokažnjavati. Braću, rođake, roditelje - sve smo ih pustili da osete patnju, da bismo stigli do svog pravednog cilja. Takvo je bilo naše vaspitavanje. Ali broj onih koje smo napravili po meri bio je mnogo manji nego što današnji režim tvrdi.

Istoričari opisuju vašeg muža kao nemilosrdnog ubicu. Koliko je političkih protivnika likvidirano po njegovim nalozima?

- To ne znam. Ali nikada nismo ubijali bez razloga. U Albaniji su na vlast želeli da dođu ljudi koji su pripadali prošlosti. Sva streljanja dešavala su se u okvirima važećeg zakona. Ali, naravno, i Staljinova podrška imala je svoju ulogu u takvim zakonima.

Iz prijateljstva prema Staljinu, vaš muž je 1948. raskinuo sa savezničkom Jugoslavijom. Šta ga je toliko fasciniralo kod sovjetskog tiranina?

- U ono vreme svi su se oduševljavali Staljinom, a na kraju krajeva, ni rat ne bi bio dobijen bez njega. Prema Albaniji se uvek ponašao korektno. Šta je radio unutar Sovjetskog Saveza, nas to nije zanimalo. Naši odnosi prema Sovjetima počivali su pre svega na realističkim procenama da nam Moskva može ponuditi zaštitu. Iako je Tito kasnije postao naš ideološki arhiprotivnik, moj muž ga je poštovao gledajući u njemu faktor stabilnosti na Balkanu. Kad se Tito razboleo nasmrt, Enver me iznenadio primedbom: “Voleo bih da je mogao poživeti još nekoliko godina. Ne možeš ni da zamisliš šta će se sad dešavati u Jugoslaviji.”

Šta vam je donelo samovoljno ponašanje vašeg muža? LJudi su patili, gladovali...

- Raskid sa Kinom privredno je bacio našu zemlju na kolena. Mi smo, na primer, imali zakon koji je zabranjivao nezaposlenost. A eto, prestali smo da dobijamo sirovine, nismo više imali obezbeđena tržišta, i zbog toga je 85 odsto radnika isplaćivano iz socijalnih fondova. Kad smo od Moskve zatražili da nam isporuči žito, Hruščov je čak zahtevao da to platimo zlatom.

Godine 1984, kada između Bona i Tirane još nisu postojali nikakvi diplomatski odnosi, tadašnji predsednik bavarske vlade Franc Jozef Štraus posetio je Albaniju. Ponudio je kredite, a u zamenu za to zatražio da se zemlja otvori.

- Posle raskida s Kinom, naš sin savetovao je mom mužu da zamoli za pomoć Veliku Britaniju i Francusku. Ali Enver je davao prednost Nemcima, iako su oni od 1943. do 1944. držali našu zemlju pod okupacijom. Nemci su respektovali Albance. Osim toga, moj muž je nalazio i neko moralno opravdanje za moguću pomoć od Nemačke, jer smo od Nemaca potraživali ratnu odštetu. Štrausa je primila delegacija visokog ranga, i bili smo veoma impresionirani njegovom otvorenošću. Rekao nam je poverljive stvari o našim susedima, i o interesima međunarodne zajednice. Dotad još niko nije sa nama tako otvoreno razgovarao.

Ali pomoć je tada ipak izostala?

- Nemačka nije htela da prebaci novac kao ratnu odštetu - a naš Ustav nije dozvoljavao da prihvatamo kredite.

Strahovanja vašeg muža oko očuvanja vlasti vi ste pravdali njegovom odanošću komunističkoj ideologiji. Ali pri vazdušnim napadima na Jugoslaviju od strane NATO-a, bez ikakve griže savesti svrstali ste se iza Sjedinjenih Država. Postali ste nestalni u mišljenju?
- Kao marksista-lenjinista, bila sam primorana da uradim nešto što se protivilo mojim dotadašnjim uverenjima. Time sam se čak postavila i protiv jednog dobrog dela mojih prijatelja. Jer mi smo na NATO gledali kao na deo imperijalističkog sistema, i osuđivali smo sve što su oni radili. Sada sam ja sklopila lični kompromis sa NATO-om i Sjedinjenim Državama. Drugi put nije postojao da bi se učinio kraj patnjama kosovskih Albanaca i okončala vladavina Srba. Ali ne smemo imati nikakve iluzije da za tu podršku Sjedinjenim Državama nećemo platiti određenu cenu. Oni imaju veliki interes za ovaj region.

U vaše prijatelje ubrajaju se mnogi albanski pobunjenici sa Kosova. Šta ih vi savetujete, da bi ostvarili nezavisnost koju su sebi postavili kao cilj?

- Naša vlada ne daje jasnu izjavu, jer međunarodna zajednica traži uzdržanost da ne bi bila ugrožena stabilnost regiona. Ipak, Kosovo mora što pre da postane nezavisno. Što se tiče buduće povezanosti s Albanijom, ona bi morala da bude trajna, ili da je nikako i ne bude. Moj muž je uvek govorio: “Ne počinji ništa ako ne znaš kako će se to završiti.”

Da li vas progoni sadašnje albansko rukovodstvo?

- Ne, niko mi ne stoji na teretu. Ja sam, 1997, posle višegodišnje robije, otpuštena iz zatvora, vraćen mi je pasoš, i poslednjih godina mogla sam da putujem u Nemačku, Francusku i Belgiju. Živim u malom stanu koji mi je ostavila ćerka. Ali ne znam zašto nikako neće da mi vrate našu rezidenciju.