Španci se još uvek mire

Tog tragičnog 18. jula 1936. Hose Luis Rodrigez Vinjas imao je samo 16 godina i živeo je u jednom selu blizu Badahoza. Alfredo Salas Viu bio je tek godinu stariji i bio je stanovnik Madrida. U Građanskom ratu koji je, zvanično, počeo tog dana, našli su se na suprotnim stranama, Alfredo je posle obuke postao pilot republikanske vojske dok su Hose Luisa jednostavno pokupili i regrutovali za Frankovu pobunjeničku vojsku čim je 1938. napunio 18 godina. Na kraju rata ušao je u Madrid na strani pobednika. Ovog 18. jula, 75 godina kasnije, Alfredo i Hose Luis, duboko u desetoj deceniji, bili su protagonisti naslovne strane nedeljnog dodatka dnevnika El pais . Srdačan zagrljaj dvojice staraca koji simbolizuju nekadašnje dve Španije imao je jasnu poruku: nacionalno pomirenje je moguće, bez obzira na to što su obojica ostali na svojim ideološkim uverenjima iz burne mladosti: „I da znaš, i dalje sam ubeđeni frankista“ - rekao je Hose Luis Alfredu koji mu je uzvratio: „I ja sam i dalje republikanac, mada umereni“. Nisu se poznavali sve do slikanja za pomenutu reportažu. Našli su se, kao i mnogi Španci, na dve strane u komplikovanom vremenu koje je dovelo do poslednjeg velikog ideološkog rata, mada su u igri, kao i uvek kada je rat u pitanju, bili i drugi, važniji interesi. Španija je odavno zalečila rane tog sukoba, ali posledice se još uvek osećaju. Brojne masovne grobnice koje se gotovo svakodnevno otvaraju i bolno diraju u tek zalečene rane, svedoče o vremenu brutalnosti, mržnje, zločina, zabluda, ekstremizma... Cena je bila izuzetna. Iako zvanična cifra stradalih nikada nije utvrđena, istoričari polaze od oko 500.000 mrtvih a neke procene dodaju još toliko umrlih od posledica rata, pre svega zbog gladi i neadekvatne medicinske pomoći. Broj nestalih procenjen je na oko 100.000. Mnogi su streljani po kratkom postupku, na montiranim sudskim procesima ili čak i bez njih. Baltazar Garson, dugogodišnji državni tužilac, smatrao je da je pobednička (Frankova) strana počinila genocid tokom Građanskog rata i pokušao je da to pravno kanališe, ali je - u igri paragrafa iza kojih je politika - sam završio na optuženičkoj klupi, razvlašćen i optužen za zloupotrebu službenog položaja. NJegov slučaj, koji baš ne služi na čast španskom pravosudnom sistemu, još uvek se povlači, baš kao što se povlače i posledice onoga što se u zemlji dešavalo pre sedam i po decenija. Španska vlada je 26. decembra 2007. usvojila „Zakon o istorijskom sećanju“ koji, u najkraćem, ima za cilj definitivan raskid sa ostacima frankizma i koji svima koji su tokom Građanskog rata i diktature bili izloženi nepravednim suđenjima omogućava bar moralnu rehabilitaciju. Međutim, u praksi još uvek širom Španije postoji oko 2.000 simbola (ulice, trgovi, grbovi, ukrasi...) iz doba frankizma. Mnogi misle da će njihovo uklanjanje ići još sporije kada na vlast, najkasnije u martu iduće godine, mada se govori i o mogućnosti prevremenih izbora krajem novembra, dođu „populisti“ iz sada opozicione „Narodne partije“. Kao i sve partije desnice ili desnog centra, „narodnjaci“ su mnogo „otporniji“ na događaje iz prošlosti i sigurno im borba protiv ostataka frankizma neće biti prioritet. Istina, sa ekonomskom krizom koju će naslediti - naravno, pod uslovom da pobede, što danas izgleda kao neminovnost - imaće lepo opravdanje da ima prečih stvari od otvaranja grobnica i kopanja po prošlosti. Građanski rat je zvanično počeo 18. jula 1936. a završio se 1. aprila 1939, ali sukob nije eksplodirao odjednom. Dugo se, kao i u nekim drugim zemljama i ne tako davno, „kuvalo“ pre nego što je počelo. Na početku 20. veka Španija je definitivno prestajala da bude kolonijalna sila a u velikim promenama koje su se posle Prvog svetskog rata dogodile u Evropi , od raspada nekih imperija preko pada monarhija do istorijskih promena u Rusiji, Španija je lutala između monarhije, diktature (Primo de Rivera), do Druge republike od aprila 1931. i fašizma koji je, kao i sve drugo tih godina, u Španiju stigao sa zakašnjenjem. Fašizam, kao pokret, za razliku od Italije i Francuske, nije imao značajniju ulogu u Španiji sve do proleća 1936, ali sve glasniji Hitler našao je saveznike u vojnim i ultradesničarskim snagama, pre svega u Španskoj falangi koju je 29. oktobra 1933. osnovao Antonio Primo de Rivera, sin bivšeg diktatora Migela Primo de Rivere koji je vladao zemljom između 1923. i 1930. Takođe, u Španiji tog vremena nije bilo ni mnogo komunističkih ideja. Komunistička partija Španije postojala je tek desetak godina u vreme uspostavljanja Druge republike a na izborima 1931. i 1933. komunisti nisu dobili nijedno mesto u parlamentu. Tek 1936, kao deo šire koalicije levih snaga okupljenih u „Narodnom frontu“, u kome su bili socijalisti i anarhisti, komunisti su dobili 17 poslanika od 470 koliko je tada imao parlament. Upravo je ta veoma tesna pobeda „Narodnog fronta“ dovela do zaoštravanja situacije. Republikanci su hteli mnogo toga da urade odjednom. Otvorili su pitanja agrarne reforme, obrazovanja, uslova rada, opasno su zaratili sa crkvom, što je sve skupa doprinelo povećanju nezadovoljstva, pre svega u vojsci i konzervativnim krugovima kojima nisu bile po volji „boljševičke“ ideje vlade. Rat je počeo pokušajem vojnog puča ali je vlada odgovorila na isti način - oružjem. Ideolog udara bio je general Emilio Mola. Fransisko Franko, budući „kaudiljo“ (vođa) i diktatorski šef države sve do smrti 20. novembra 1975, prema svedočenju nekih istoričara, nije odmah stao na stranu pobunjenika. Kada je konačno prelomio, stavio se na raspolaganje Moli a ovaj ga je sa mesta komandanta trupa na Kanarskim ostrvima poslao u Maroko, na teritoriju koju je kontrolisala španska vojska. Istorija kaže da je 16. jula, dva dana zvanično pre početka rata, pod nerazjašnjenim okolnostima nastradao general Balmes, verovatno zato što nije hteo da se pridruži Franku. Sumnja se da je udes aviona u kome ovaj leteo organizovao Franko a na to upućuje i činjenica da je Balmes, koji nije umro na licu mesta, umesto lekara ili sveštenika tražio sudiju ili notara.... Istoričari se slažu da rat ne bi trajao ni nekoliko nedelja da nacionalistička strana nije dobila veliku vojnu pomoć od Italije i Nemačke. Hitleru su događaji u Španiji dobro došli kao priprema za veliki rat koji je spremao a bombardovanje španskih sela u kojima su bili republikanci bio je dobar trening za ono što će uslediti počev od 1. septembra 1939. Nemci su svojim avionima 26. aprila 1937. sravnili sa zemljom baskijsko selo Gernika koje će Pablo Pikaso ovekovečiti svojim čuvenim platnom, danas u muzeju Reina Sofija u Madridu. Franko je, postepeno preuzimajući punu komandu, već 22. juna, preko nemačke ambasade u Madridu, tražio sastanak svog izaslanika sa Hitlerom, što je i ostvareno. Na drugoj strani, republikanci su dobili izdašnu pomoć od Staljina a rat se pretvorio u veliku međunarodnu ideološku scenu koja je, osim dobrovoljaca nošenih idealima, privukla i niz umetnika, od književnika i fotografa do novinara. Tako će nastati mnogi zapisi i dokumenti o događaju koji je, posle Drugog svetskog rata, najviše opisivan. U Španiju će stići Ernest Hemingvej („Za kim zvona zvone“), čuveni fotograf Robert Kapa napraviće niz antologijskih snimaka, DŽordž Orvel napisaće „Omaž Kataloniji“, Andre Malro će objaviti „Nadu“... Francuska i Engleska su priznale Frankov režim 27. februara 1939. i to je bio definitivan znak ko pobeđuje. Na dan početka rata čuvena liderka španskih komunista Dolores Ibaruri, legendarna La Pasionarija, izgovorila je na radiju još čuveniju frazu „No pasaran“ (Neće proći). Ali, tri godine kasnije ipak su prošli i ostali na vlasti narednih 36 godina. Ostale su strahote, stotine hiljada izbeglica, hiljade dece bez roditelja, poslatih u Rusiju na čuvanje, porušena i podeljena zemlja, sa ožiljcima koji su zalečeni ali su još uvek vidljivi... Nedavno, 16. jula 2011, u mestašcu Menasalbas pored Toleda, 72 godine kasnije, sahranjeni su posmrtni ostaci šesnaestoro streljanih 3. aprila 1939, praktično po završetku rata. Ubijeni su pred vratima svojih kuća. Najmlađi je imao 14 a najstariji 60 godina. „Ako su umrli zajedno, treba da budu sahranjeni zajedno. Ponosna sam na mog oca i mog strica“, rekla je 74-godišnja Salud Gomez za vreme sahrane. Kovčezi su bili prekriveni republikanskim zastavama, čuli su se aplauzi. Posmrtni ostaci 16 streljanih iskopani su prošle godine i posle identifikacije predati familijama. Dok je trajala ceremonija, sa jednog zida na groblju parola na kojoj je pisalo „Neće svršiti sa nama. Živeo Franko, zauvek u našim srcima“ svedočila je da će se Španci još neko vreme miriti.