Čekajući naređenje

Pokazavši da drži do svojih obećanja, novi španski premijer Hoze Luis Rodriges Sapatero izdao je naređenje da se 1300 španskih vojnika povuče iz Iraka. Zapravo, to je bilo “izborno” obećanje koje je dosta pomoglo Sapateru da pobedi na izborima u Španiji koji su se odigrali nekoliko dana posle nesreće koja je pogodila ovu zemlju (terorističkog napada Al kaide u kome je poginulo 200 ljudi). Predsednik Sapatero saopštio je ovo samo nekoliko časova pošto su on i njegova vlada položili zakletvu.

Po njegovim rečima, Španija (tj. on) odlučila se na ovaj korak, jer prema informacijama koje su dobili (?) Ujedinjene nacije “neće usvojiti rezoluciju o Iraku koja bi zadovoljavala uslove za prisustvo Španije u Iraku”.

Amerikanci su bili neugodno iznenađeni i predsednik Buš je telefonom pozvao Sapatera izrazivši iznenađenje i žaljenje zbog ove “akcije” jednog od saveznika, koja može dovesti do pružanja lažne nade teroristima da mogu zaplašiti sve američke saveznike.

Međutim, američkom iznenađenju nije bilo kraja tek sutradan kada je i predsednik Hondurasa Rikardo Maduro naredio povlačenje svojim trupama. Vojnici Hondurasa, njih 370, bili su zajedno sa španskim vojnicima, kojih ima 1300. U oba slučaja samo simbolične brojke koje nisu značile ništa više od međunarodne podrške (oko jedan odsto svih invazionih snaga u Iraku).

Predsednik Maduro je rekao da se konsultovao sa “članovima koalicije i drugim prijateljskim zemljama”, te doneo takvu odluku. Glavni konsultant je sigurno bio novi španski socijalistički ministar inostranih poslova Migel Anhel Moratinos, koji pokušava da ubedi u isto i druge španske saveznike.

Ovo pokazuje da su određeni politički predlozi i rešenja Bušove administracije, kao ovo o uvlačenju međunarodne zajednice u konflikt, bili daleko od realne analize. U svakom momentu invazije analitičari su predviđali da će se dogoditi najbolji mogući scenario.

Loša procena ponašanja eventualnih ad hoc saveznika možda je najbezbolnija. Mnogo veće greške su procene da će irački narod dočekati Amerikance kao oslobodioce i da bi im jedinu teškoću predstavljali ljudi iz iračkog vojnog aparata, te su ih razoružali i potpuno razbili, a oni su jedini bili u mogućnosti da održavaju kakav-takav red u Iraku.

Posledica tog stava su ustanci u Bagdadu, Faludži, Nadžafu i još desetini šiitskih gradova na jugu zemlje.

Odgovor iračkih snaga za bezbednost, koje su Amerikanci izabrali i trenirali bio je više no bedan. Mnogi su bacili oružje i pobegli, mnogi su pokupili to oružje i prešli na drugu stranu. Tako su uradili i suniti i šiiti, koji su se jedino složili po pitanju ustanka protiv Amerikanaca.

Posle pobune u kojoj je za tri nedelje poginulo više Amerikanaca nego u bilo kom mesecu prethodne godine, došlo je do izvesnog zatišja u kome Amerikanci pokušavaju da reše stvari mirnim putem sa novim iračkim vlastima. A koliko je to sve kilavo vidi se po tome što irački lideri idu na pregovore u autobusima sa zastavama na prozorima da ih ne bi ko prepoznao.

Američke trupe čekaju izvan Nadžafa, bez ikakvog znaka o mogućem izbegavanju krvavog sukoba sa pobunjenim klerikom Maoktada Al-Sadrom i njegovom milicijom. Čekaju na komandu da ga uhapse ili ubiju, kako je glasilo prvobitno naređenje, koje bi donelo samo još više krvi na ovim prostorima. A Al-Sadr ne pokazuje ni najmanje volje da pristupi pregovorima.

Naravno, ma kako to izgledalo nelogično, pošto se Amerikancima žuri, najbolje je čekati. Jer, znaju oni odavno sve te zakletve o osveti, žrtvovanju sebe, svetom ratu... vrede samo ukoliko brzo mogu da se ostvare. Vreme topi uzburkane strasti i hladi uzavrelu krv više no što je vrelo iračko sunce podgreva i uzburkuje.

U Faludži - drugom najvećem centru pobune, ovaj put sunitske varoši - mirno je od petka.

Situacija izgleda bezizlazna, naročito u Nadžafu gde se Al-Sadrovi predstavnici i predstavnici njegove milicije, Mehdi vojske, kunu da će napad na sveti grad Nadžaf biti početak revolucije u celom Iraku, jer su se predstavnici četiri velika ajatolaha iz Nadžafa, ogradili od akcije mladog klerika, koji se nije konsultovao sa njima kada je započeo svoju akciju niti kada je osnovao Mehdi armiju.

Da bi se poveo džihad protiv Amerike, što se stalno preti od Sadama do Osame bin Ladena i sada Al-Sadra potrebno je da se ujedine sve muftije, hodže, imami i ajatolasi, pa i oni iz Kaira i Velike Medrese i da se svi sa tim slože. A to se, hvala alahu, još nikad nije dogodilo, niti će se dogoditi.

Amerikanci takođe zahtevaju od boraca u Faludži da polože oružje pre no što američki marinci okončaju opsadu grada (300 hiljada stanovnika). Za sada je dobijen odgovor da je svaki kompromis moguć, ali ako grad kontrolišu samo iračke bezbednosne snage.

Ostalo je premalo vremena da se još mnoge stvari u Iraku srede pre no što Iračani preuzmu vlast u svojoj državi. Glavni administrator Iraka Bremer III takođe podržava te napore i požuruje Iračane. Koliko je to veliki problem i koliko Amerikanci pomišljaju na Vijetnam u ovim trenucima kada predaju jednu državu ostavljajući u njoj 150 hiljada vojnika, najbolje govori i poslednji Bušov potez - za američkog ambasadora u Iraku, posle 30. juna, imenovan je sadašnji američki ambasador u Ujedinjenim nacijama, DŽon Negroponte, po mnogima jedan od najiskusnijih i najboljih diplomata američke administracije.

Ambasadoru Negroponteu ostaje da obavi jedan od najosetljivijih političkih “poslova” današnjice. NJegov zadatak će biti, pre svih, da vodi računa o američkim interesima i da pretvori Irak u funkcionalnu državu.