Muški pol srednjeg roda

Mnoge stvari se u Srbiji ne menjaju niti se mogu promeniti, ali nije sve tako crno. Odnedavno, zahvaljujući vizionarskoj, liberalnoj – rekao bih i avangardnoj - politici našeg establišmenta možete - promeniti pol. I to o trošku iste te države, vazda zabrinute za sve što je u vezi sa identitetom i integritetom. Zna se da Srbi vole svaki džabaluk, pa je za očekivati najezdu na klinike ovlašćene da muškarce pretvaraju u žene i obratno. Ali ne lezi vraže. Osobe sklone promenama treba upozoriti da je država odmah izdala saopštenje da, bajagi „za sada“, para za operacije promene pola nema i da se populacija nezadovoljna trenutnom seksualnošću ima uzdržati od hirurških zahvata do nekih boljih vremena, projektovanih u maglovitu budućnost. Pa tako, oni koji više ne mogu da podnose svoju muškost ili ženskost, ima da se prepravljaju o vlastitom trošku. A zakonodavac, lukav kakav je, ne precizira da li će troškovi biti refundirani. Kada se steknu uslovi. Čudi me da nedremane oči „patriotske inteligencije“ nisu opazile opasnost i da je sve prošlo bez pozivanja na uzbunu i nacionalno jedinstvo. Nije, brate, srpski menjati pol. Danas promeniš pol, šta te košta da sutra promeniš nacionalnost i državljanstvo i da prodaš Kosovo za penis ili vaginu. To bar ništa ne boli. E, tu se slažem sa „tradicionalistima“. Na osobe koje menjaju pol gledam krajnje podozrivo. Promene jesu so života, inercija i monotonija često znaju da budu nesnosne, sve to proizvodi neuroze, ali baš da menjaš pol – to mi nekako dođe previše. Možda ti – uzmimo ovaj slučaj – kao muškarcu nije išlo dobro, možda su u tebi proradili ženski hormoni, ali ko ti (brate, sestro) garantuje da ćeš biti srećna žena? Nema tu garancija. Da budem rodno ravnopravan – i obrnuto mu se svodi na isto. Neka ženica, recimo, nasela na novinarsku patku da muškarci bolje prolaze u životu i radu, pa pravac kod hirurga. Izlazi iz poliklinike novopečena muškarčina, ali problemi ostali isti. Ima, naravno, suptilnih psihologa i politički korektnih teoretičara koji će nadugačko i naširoko raspredati o duševnim finesama i bolovima, o ljudskom pravu da se seksualno nedefinisani konačno opredele hoće li biti gore ili dole. I ja ne idem tako daleko da osporavam to pravo. Uopšte ne. Neka svako ko hoće ide pod nož i neka menja pol. Ne kosi se sa zakonima. Sve legalno i legitimno. Druga me jedna stvar muči. Zašto je država Srbija odlučila da se takve operacije vrše o njenom trošku, to jest o trošku svih nas, od kojih država prilježno uzima harač. Ne znam mnogo o medicini, ali načujem ponešto o tome da u srpskim bolnicama nema puno koječega, da pacijenti umiru čekajući na operaciju srca i svašta tako nešto. Da li smo mi, dame i gospodo, u situaciji da finansiramo hirovite hirurške zahvate? Pa da onda kažemo kako para za takve operacije nema. O čemu se tu radi? Jeste da je populizam ovde endemska pojava, ali uprkos (lažne) besplatnosti promene pola, nikome to ne bi donelo mnogo glasova. Čak i kada bi se stotine hiljada muškaraca i žena odlučilo da zameni uloge, ko establišmentu garantuje da promena pola podrazumeva promenu političkih uverenja. Niko, brate. Neki ubeđeni radikal iskoristi širokogrudost „demokratskih vlasti“, ode u bolnicu, izađe kao radikalka, ali i dalje glasa za radikale. Ne znam, vaistinu, šta je pozadina ove mudre državne uredbe. Manj ako nije direktiva Evropske unije. U šta čisto sumnjam. Nisam upućen u materiju, ama sve nešto mislim da se u EU hirovi plaćaju iz sopstvenog džepa. Mi – ka i vazda – idemo i korak dalje u slobodoumnosti i humanosti. Obećavamo besplatnost, ali pare ne damo. Em smo ispali liberalni, em nas ništa ne košta. Em smo pokupili poene i na domaćem i na stranom terenu. Kada se jednog dana steknu uslovi da se promena pola finansira iz državne kase, ne bi bilo zgoreg da primer daju državni funkcioneri, na prvom mestu oni koji su se zalagali za besplatnost promene pola. Znate kako to ide, kao u akcijama dobrovoljnog davanja krvi: svetli primer treba da daju glavešine. Dovedu TV ekipe, skinu se pred auditorijumom u gaće i majicu, otoče im stotinak grama dragocene krvi, posle narod navali ko mutav na onaj krvopijski autobus, obično parkiran na Trgu Republike. Da ne dužim: ode u kliniku gospodin ministar, a iz klinike izađe gospođa ministarka. Što je, u neku ruku, pravedno. Politika besplatne promene pola sasvim je u duhu poetike „Gospođe ministarke“. I još više u saglasju sa balkanskim prevarantskim mentalitetom. Imate, dakle, pravo na operaciju promene pola o trošku države, ali strpite se, budite nezadovoljni statusom muškarca ili žene još neko vreme, dok se ne steknu uslovi i dok nam ne date glas na izborima. Posle ćemo videti kako ćemo. Lako ćemo. LJudi smo, Srbi. E sad ću malo da zakeram. Pre svega, mislim da je velikodušna ponuda prilično ograničena. Bilo bi avangardnije ponuditi bar još nekoliko opcija. Zašto ne uvesti treći i četvrti pol, kada se već zakonima sve može regulisati. I kada je već sve drugo regulisano. Ovo mi, dame i gospodo, opasno počinje da liči na žanr negativne utopije. Što u izvesnom smislu uopšte nije čudno. Naš politički sistem i nije ništa drugo do negativna utopija. Evo, svakodnevno slušamo glasove koji nas uveravaju da Srbija bez Kosova zapravo i nije Srbija i da bez Kosova Srbije ne može biti. Celokupna nacionalna i državna energija je medijskom manipulacijom fokusirana na deo teritorije koji nije pod ingerencijama Beograda niti će, po svemu sudeći, ikada više i biti. Odnos prema jeziku i rečima je ovde tradicionalno lakomislen, a laž se nalazi visoko na lestvici „identitetskih vrednosti“. Nije li „otac“ nacije ispevao patetičnu odu srpskom laganju i nije li to široko prihvaćeno kao vrhunski izraz „naše duhovnosti“. Dobro, zapitaće se neko, a mnogi će zavapiti: kakve veze imaju operacije promene pola sa kosovskim problemom. Veze i te kako postoje. Nastojaću da ih povežem. Samo polako. Celokupna srpska politika – tu mislim na sve politike od 1804. naovamo – nije ništa drugo nego uporno nastojanje da se promeni realnost. Što mu dođe na isto sa promenom pola. Šta je tu loše, upitaće sitničari, zar politika nije instrument za promenu realnosti? Složiću se sa uvaženim sitničarima. Politika to svakako jeste. Nevolja sa srpskim politikama je u tome što bi one da promene svetskoistorijske tokove. Tesno im i neudobno u realnosti. Ali kome nije? Nema te svetske sile, od nastanka sveta naovamo, koja u jednom momentu nije savila repić i prilagodila se realnosti. Bilo je, naravno, i onih drčnih koje su to odbijale, a rezultat je bio njihov nestanak sa geopolitičke mape sveta. Posegnimo za primerom iz relativno nedavne istorije – primerom Austrougarske monarhije. Solidna je to bila državna tvorevina, u Beču se mislilo i večna, ali svetska realnost beše uzela drugačiji tok. Počeli su da se javljaju nacionalni pokreti, težilo se nacionalnim emancipacijama, Beč na to nije davao ni pet para, uzdao se u vojsku i policiju i stvar se završila onako kako se završila. Nije mi namera da poredim K.u.K. monarhiju i Srbiju koja je gotovo sto godina provela u hibernaciji, unutar loših kopija Austrougarske, pa se prisilno osamostalila i momentalno uskurčila da povrati prava kojih su se, obratite pažnju, srpske elite dobrovoljno odrekle u ovom ili onom istorijskom trenutku. E, sada dolazimo do promene pola. Spoljnopolitički (ako to nije teška reč) napori aktuelne vrhuške (a ni druge se ne bi mnogo razlikovale) u metafizičkom smislu su isto što i pokušaj pretvaranja žene u muškarca. I obratno. Uzmimo da je Kosovo – iako srednjeg roda – muškarac. Naša elita sa tim nije zadovoljna i uporno tvrdi da je žensko. Što Kosovo sa indignacijom odbija da bude. Naši su dilberi, međutim, uporni pa svako malo šalju priučene hirurge da Kosovu nasilno promene pol i da ga ponovo pretvore u poslušnu srpsku domaćicu. To se možda i moglo uraditi u nekom trenutku, ali je nezgodno što su srpski domaćini odavno napustili kosovsku domaćicu i naselili se u Beogradu gde se – opet u metafizičkom smislu – Kosovo suštinski i nalazi. Čujete li vi pokliče iz beogradskih rezidencijalnih mahala: „Braćo, kosovski Srbi, sa vama smo, ovde u Pariskoj, na Terazijama, u Klubu poslanika, u tajnim javnim kućama, na uobičajenim mestima gde se brani srpstvo i kosovstvo.“ Sve nešto mislim – ako je već o hirurgiji reč – da bi vlada mnogo pametnije postupila da je napravila program transplantacije glava. Budući da ta tehnika još nije razvijena, a ne znam ni da li je uopšte politički korektna, moglo bi se učiniti nešto drugo. Uvesti, recimo, obavezu da se svi političari i javni radnici pre svakog javnog nastupa podvrgnu testu na detektoru laži. Tvrd vam stojim da bi se ogromna većina narečenih momentalno odlučila na promenu pola i identiteta. Makar i o svom trošku.