U Silikonskoj dolini

Prethodnog vikenda, uz projekciju filma „Povratak u budućnost“ i ignorisanje propisanog radnog vremena, u Beogradu je svoja vrata poslednji put zatvorio bar Ana 4 pištolja. Još jedan u nizu eutanaziranih noćnih barova, klubova, festivala u 2011. Još jedno nedžibersko mesto na koje je pristojan građanin mogao da izađe sada ne postoji. Dakle, osećaj palanke u našoj metropoli sve jači. Barem za one koji ne izlaze na narodnjačke splavove i ne voze džipove po ulici Strahinjića bana, gde je upravo bila poslednja adresa ovog pokojnog bara. Kada sam pitala jednu od barmenki ovog lokala zašto su odlučili da ga ugase, odgovor je bio: „Ubio nas je novi zakon“. Naime, od kako je propisano da muzika mora da se gasi u 11 uveče, automatski je opao i promet što dalje znači da verovatno u kasi nije ostajalo dovoljno love za sve troškove. Takoreći – minus! Ipak, ostavimo mogućnost i različitim scenarijima ili spletu nesrećnih okolnosti. Prvo, nakon pet godina rada i opstajanja iza Skupštine u Kosovskoj, ovaj bar se par puta seli da bi završio u ozloglašenoj beogradskoj Silikonskoj dolini – ulici Strahinjića bana! E, tu je nastao problem, jer ovi što obitavaju po toj ulici ne žele neko alternativno mesto niti im pada na pamet da u njega ulaze, dok ovi drugi po svaku cenu izbegavaju tu ulicu. To je jedan problem, gubi se ciljna grupa, kako se to popularno kaže. Od kako znam za Ana 4 pištolja koji postoji od 2005, tamo su se uvek okupljali jedni te isti ljudi, što je s jedne strane značilo da je atmosfera prijatna, domaćinska. A, s druge strane, sa svakim novim brakom, detetom ili ozbiljnijim poslom, lokal je gubio po jednu mušteriju. U Srbiji ljudi uglavnom prestanu da se zabavljaju kad osnuju porodicu i počnu da rade. Publika se nikako ne podmlađuje, to je drugi problem. Ali, za to ne možemo kriviti jedan kafić nego celu našu istoriju i kulturnu strategiju u poslednjih 20 godina. Međutim, u toj istoj Silikonskoj dolini postoje barovi koji i dan danas rade do 3-4 ujutro, pa im niko ne piše tužbe. To znači da udruženju građana koje je pritiskalo vlast da se usvoji ovaj propis, zapravo selektivno smeta buka. Ili su, pak, neki ugostitelji malo draži toj istoj vlasti. Kako god da je, gašenjem noćnih klubova i barova po Beogradu studenti, mladi intelektualci, nezavisni umetnici i svi ostali koji su pošteno zarađivali za život radeći na crno po kafićima, sada neće imati ni takvu opciju za opstanak. I nikoga za to nije briga. Naš glavni grad ostaće bez svog najjačeg aduta za mamljenje inostranih turista koje smo jedva dovukli, a to je lud provod i besane noći. I za to nikoga nije briga. Pa, kada će neko da se pobuni? Pitam se, pitam.