Privredu Srbije uništava reket

Nikada u istoriji Beogradskog sajma niko od njegovih čelnih ljudi nije izazvao tolike kontroverze u javnosti kao sadašnji generalni direktor Branko Gligorić. O Gligorićevoj smeni govori se od prvog dana dolaska na to mesto, novembra 2002. godine. I pored pozitivnih zvaničnih ocena, nekim senzacionalističkim napisima, u više navrata, Beogradski sajam predstavljen je kao preduzeće “velikih afera”, “obračuna”, “svađa”, “nezakonitog rada”, “finansijske propasti”. Za sve to najdirektnije okrivljuje se Gligorić, kojem se, uz to, podmeće da je usmrtio dva policajaca i ceo slučaj zataškao sa bivšim ministrom policije Dušanom Mihajlovićem.

Eventualno smenjivanje Branka Gligorića, zbog iskonstruisanih afera, ne bi bilo prvo u njegovoj profesionalnoj karijeri i političkoj biografiji. Sa mesta direktora Doma omladine Beograda smenjen je 1993. godine po nalogu Slobodana Miloševića zato što je Dom omladine pod njegovim rukovodstvom postao u Beogradu jedino mesto intelektualnog i opozicionog okupljanja i otpora Miloševićevom režimu. Ponajviše mu je uzeto za greh to što je dopustio, u vreme kada je Milošević sve činio da spreči nastajanje višestranačkog života, da se u Domu organizuju osnivačke skupštine i konferencije prvih političkih stranaka u Srbiji, među njima i Demokratske stranke. Te godine upamćene su kao “vunena vremena” u kojima, npr. grupica preostalih solunskih boraca nigde sem u Beogradskom domu mladih nije mogla da se okupi, proslavi svoj jubilej i pogleda upravo pronađeni film o Kralju Petru, Oslobodiocu. Tadašnje Gligorićevo smenjivanje izazvalo je protest kulturne i političke javnosti Beograda koja ga je poznavala kao organizatora beogradskih džez festivala, filmskih smotri “Mala Pula”, prve alternativne televizije (popularni “OK kanal”), sajmova satelitske, video i računarske opreme. Na protestnim večerima u Domu omladine, u Gligorićevu odbranu ustali su i tadašnji stranački lideri Vuk Drašković, Dragoljub Mićunović, Vesna Pešić, pokojni Zoran Đinđić, ali je bio smenjen. Bio je jedan od osnivača Saveza reformskih snaga Jugoslavije, jedan od osnivača UGS “Nezavisnost”, a kasnije i “Socijaldemokratije”, sadašnje SDP. U minulom vremenu DOS-a bio je odbornik u Skupštini grada i poslanik Narodne skupštine Srbije.

I upravo kao poslanika republičke Skupštine i člana skupštinskog Odbora za bezbednost, policija ga poziva na informativni razgovor povodom anonimne prijave “zabrinutih radnika” Sajma, a listovi koji su se okomili na njega pišu da ga “Đinđić nije stigao, a Živković nije smeo smeniti”, kao i da se, upravo ovih dana, u Vladi Srbije ponovo sprema njegova smena, uprkos tome što Orlićeva SDP, čiji je Gligorić član participira u Koštuničinoj vladi.

Zašto vas toliko napadaju i čime objašnjavate to što od dolaska na Sajam radite pod pritiskom da svakog narednog dana možete biti smenjeni?

- Verujem da je to zato što je Beogradski sajam finansijski moćno preduzeće i što postoje veliki interesi pojedinaca iz političkih stranaka i biznisa, interesi raznih privrednih grupa i klanova da se domognu Beogradskog sajma, da imaju svoje ljude na njegovom čelu i koriste sajam kao da je njihovo privatno preduzeće. Beogradski sajam je bio u haosu. Prvi put posle deset godina Sajam je počeo da funkcioniše na osnovu kratkoročnih i dugoročnih planova rada i po novoj, modernoj sistematizaciji radnih mesta, koja na Sajmu nije menjana, verovali ili ne, 30 godina. Zamislite šta znači u današnjem vremenu čudesnih inovacija u tehnologiji i menadžmentu ne menjati unutrašnju organizaciju i način upravljanja nekoliko decenija. Prvi put posle toliko godina zarade zaposlenih zavise od stručnosti, iskustva i truda, a nerad se kažnjava. Prekinuli smo ugovore o saradnji sa brojnim firmama - posrednicima u poslovima, a zapravo tu je bilo, zašto ne reći, fiktivnih poslova i pranja novca. Izbacujemo iz dvorišta Sajma roštiljdžije, butikaše, kioske, kafiće i restorane koji su, minulih godina, preko noći nicali, bez zakonom predviđenih dozvola, a Sajmu, često plaćali simbolično ili ništa. Sajam i na prvi pogled izgleda lepše jer smo uložili više od milion evra u opravku svega što je decenijama propadalo: opravili 2850 m2 krovova hala, uredili prilaze, uveli elektronske sisteme kontrole ulaza i izlaza, postavili nove parkinge i ograde, Internet mrežu po halama... Novom poslovnom politikom ostvarili smo dobitak veći za 1,8 miliona dinara od onog prethodne godine, iako je izostalo organizovanje Salona automobila, kao najprofitabilnije manifestacije. Sve je to zbunilo mnoge, i na Sajmu i van njega, koji su navikli, godinama i decenijama, da Sajam koriste samo za sebe. Vide da je Sajam lepši, snažniji, evropski, a oni od toga nemaju koristi na koju su navikli.

Napadaju vas na uvredljiv način, a vi do danas niste ništa demantovali?

- Kako da demantujem laži i podmetanja? Kako demantovati izmišljotine da sam ubio dva “pripadnika multietničke policije”, na Goču, na kome nikada u životu nisam bio, i to u vreme kada sam sahranjivao svog oca u Banjaluci. Na tom primeru najbolje se može sagledati patologija celog našeg društva i pravnog sistema: da mediji mogu da objave takvu monstruoznu tvrdnju, a da ja ostanem na slobodi, da me niko ni za šta ne pita, da tužilaštvo ništa ne preduzima i da takav list ne bude drastično kažnjen i plati ogromnu odštetu za klevetu i uvredu. Konačno, pozivam tužilaštvo ili da me zatvori ili da kazni autore te izmišljotine i urednike koji je uporno ponavljaju u svojim listovima. Ali, da budem iskren, za mene je napad “Večernjih novosti” bio veći šok nego napisi žute štampe o pogaženim policajcima.

Povod za pokretanje istrage protiv mene, koja je nedavno odbačena kao neosnovana, bila je, kako su mi rekli, anonimna prijava “grupe zabrinutih radnika Sajma”. Čujete izraz, “zabrinuti radnici”! Nije ih brinulo decenijsko rasturanje Sajma, kao što ni policija nije pozivala one koji godinama prodaju hiljade kvadratnih metara Sajma, mimo računa preduzeća, i milione stavljaju u džep. Trgovinski sud neće da sprovede pravosnažnu izvršnu odluku o iseljenju i vrati uzurpirani prostor Sajmu. Iseljenje traje neverovatnih jedanaest godina. Zašto? Preduzeće je, dakle, do juče bilo u “kontrolisanom haosu”, ali je “vladala harmonija”, svi su bili zadovoljni i niko se nije bunio ni u kući, ni u javnosti. Mediji nisu imali o čemu da pišu, pa senzacije sa Sajma - “haos”, “nered”,”lopovluci”, kako predstavljaju neki bulevarski listovi, počinju tek sa mojim dolaskom.

Zašto, kad su se i one služile istom “argumentacijom”?

- Zato što su na čelu uređivačkog tima “Večernjih novosti” ljudi demokratskih uverenja i visoki profesionalci, učenici i nastavljači čuvene novinarske škole “Večernjih novosti” i “Borbe”, kojoj je najjači pečat dao pokojni Stanislav-Staša Marinković. Zaprepastilo me je to da “medijski lider”, list ugleda, tradicije i tiraža “Večernje novosti” može da fabrikuje laži i nanosi teške uvrede, zaklanjajući se, najpre, iza bezimenih izjava “zabrinutih radnika”, a potom i nekih pojedinaca koji su dobili otkaze ili se protiv njih vodi krivični postupak. U seriji laži napisali su, pozivajući se na “zabrinute radnike”, da sam upropastio Sajam, a ja pozivam glavnog urednika da dođe i uveri se da Beogradski sajam nikada nije bio lepši i nikada nije, u poslednjoj deceniji, poslovao uspešnije. “Novosti” su napisale da je na samom kraju 2003. godine, “zbog nesavesnog poslovanja” u kasi Beogradskog sajma ostalo “142 miliona dinara manje nego prošle”. A istina je da je 31. decembra 2003. na računu Sajam imao 2,2 miliona evra, što je dvostruko više nego što sam zatekao kada sam došao na ovo mesto. Nikakav problem ne postoji ni sa platama: zaposleni su primili i “trinaestu platu”, a prosečne neto isplaćene zarade u 2003. bile su 31 389 dinara. To znači da su, od mog dolaska, plate povećane za 11,45 odsto, a ovih dana i za dodatnih 15 odsto. Sve se to vidi iz završnog računa koji je usvojio Upravni odbor. Napisali su i da sam potrošio 400 hiljada na službena putovanja, a ja do sada nikada nisam, nažalost, otišao ni na jedno službeno potovanje. Ne stižem. I zamislite čime se još služi uredništvo “Večernjih novosti”. Nisu hteli da potpišu demanti koji sam uputio kao generalni direktor, a ni da objave protest Saveta Sajma knjiga čiji je osnivač Skupština grada, u kome stoji da je, suprotno pisanju i insinuacijama “Večernjih novosti”, prošlogodišnji Sajam knjiga bio najbolje organizovana književna smotra poslednjih godina. Tekst protesta je Simon Simonović, predsednik Saveta, dostavio sekretarici glavnog urednika na ruke. Kada se dakle, takvim optužbama služi “medijski lider” to pokazuje da plasirane neistine i klevete “imaju leda”.

Zašto niste pokrenuli tužbu?

- Pa upravo zbog pomenute šizofrenije koja je zahvatila sve institucije ove države i ovog društva, mnogo toga što se preduzima u interesu reda, pravde, poštenja, profesionalizma biva uzaludno. Uveren sam da bih potrošio ogromno vreme, energiju i živce da dođem do istine na sudu, čak i povodom monstruozne izmišljotine da sam ubio dva policajca, uprkos očiglednim činjenicama da policija nije primetila da su joj ubijena dva pripadnika, da se ne zna kako se zovu, odakle su, gde su sahranjeni, gde živi njihova ožalošćena rodbina. Dokazivati svoju nevinost u odnosu na takvu monstruoznu laž u našem današnjem sudstvu, nije samo sizifovski uzaludno nego je i donkihotizam. Braniti se od takvih napada ispada smešno kao jurišati kopljem na NATO.

Član ste i osnivač Orlićevog SDP-a. Da li je istina da Sajam finansijski pomaže vašu stranku?

- To su notorne izmišljotine. Zar misite da o tome ne vode računa i da to ne kontrolišu predstavnici drugih stranaka u Upravnom odboru Sajma, koji redovno zaseda i koji je razmatrao sve te napade i stao na moju stranu. Svako od njih bi napravio skandal i najhitnije tražio moju smenu s prvom sunjom da se novac negde odliva. A što se tiče SDP-a, ja sam ponosan što sam član. I sa zadovoljstvom kažem da nikada i niko iz moje stranke nije postavljao bilo kakve zahteve, niti je tražio bilo kakve koristi za stranku ili sebe. Uostalom, to je bio i jedan od mojih uslova koje sam postavio kada sam došao na čelo Sajma. Zato nisam dopustio ni drugim strankama, ni veoma moćnim pojedincima, da se mešaju u upravljanje Sajmom, ni preko Upravnog odbora, ni kroz stranačke dogovore, ni neformalno. I da vam kažem, uveren sam da je to jedan od glavnih razloga permanentnih napada na mene, od prvog dana dolaska na Sajam.

Koji su to “moćni” pojedinci?

- To su ljudi JUL-a, bivšeg režima, oni koji su pustošenje zdravih preduzeća - pa i Sajma - i uveli kao praksu u Srbiji. Ali, to su i bahati pojedinci DOS-a i poraženih snaga DS-a. Obelodaniću kako to izgleda na primerima i sa konkretnim imenima iz vrha politike, policije i pravosuđa.

Evo, recite nama koja su to imena?

- Doći će trenutak kada ću to reći, a sad to ne činim da bih zaštitio ugled Sajma. Mulj je veliki.

Na kakve udare najčešće nailazite kao direktor jednog moćnog preduzeća?

- Različiti su, ali moram otvoreno da kažem: privredu Srbije uništava reket. Formirane su garniture reketaša i nastala je jedna nova “kultura ophođenja” ljudi stranaka, vlada, upravnih odbora... S druge strane, i sudstvo i policija i mnogi mediji danas više nego ikada opslužuju finansijske moćnike, političke klike i lobije. U to sam se i sam uverio kada sam započeo promene na Sajmu. Danas se u privredi ne može gotovo ništa uraditi normalno, po zakonu i pošteno.

Čuje se, poput nekih drugih, da nameravate da promenite stranku kako biste osigurali ostanak na mestu direktora Sajma?

- To je glupost. Ja svoju stranku nikada neću promeniti da bih osigurao poziciju direktora. I kao što imam potrebu da budem autonoman u najvećim izazovima profesije imam to i u stranačkom angažmanu.

Hoće li vas smeniti nova vlast, kako to najavljuje jedan od listova koji pišu o vama?

- Hoće ako, kao i sve prethodne, pa i dosovska, koja me postavila, budu radili po principu samovolje. Neće, ako budu poštovali legalitet, što obećavaju, a to znači ako budu poštovali rezultate rada i proceduru. U poslednjih godinu i po dana za dobro Sajma je urađeno više nego u poslednjih deset godina. To govore činjenice i ko god hoće može da ih proveri.