Treba pitati i učenike

Učenje istorije ima svrhu da se ne dopuste i izbegnu greške osionih osvajača koji su pokretali ratove, porobljavali slabije susede, prolivali krv nedužnih radi lične koristi i privrednog interesa, zaodenutog privlačnim verskim i nacionalističkim pokličima, slavom kraljeva i vojskovođa i težnjom da se poraženom nametne svoja vera i volja a, u stvari, prigrabe njegova materijalna dobra. U prošlosti to je najčešće bilo zlato a poslednjih decenija - ležišta fosilnih goriva. Posle onih pasusa koje sam pročitao u NIN-u, rekao bih da udžbenik istorije za „osmake“, autora dr Predraga Simića nije u skladu sa helenskom opomenom. Netačan je i loš. Loše je i objašnjenje koje je dao Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, čime je uskratio blagoslov da se štampa udžbenik za predstojeću nastavnu godinu. Nije to, kao što sumnja dr Simić, sukob „espeesovca“, koji brani svog vođu Slobodana Miloševića i njega, demokratski orijentisanog pisca istorije. Autor, dr Simić i njegov oponent i ocenjivač, doktor matematičkih (!?) nauka Šćepan Ušćumlić, načinili su suštinski propust. Prvi, pišući udžbenik, a drugi - obrazlažući njegove mane. Kao što su čitaoci NIN-a mogli da pročitaju, dr Simić u spornoj knjizi tvrdi da je osnovni uzrok nezadovoljstva u Srbiji bila kriza na Kosovu! Zbog nje je Slobodan Milošević otišao na Kosovo Polje i rekao: „Niko ne sme da vas bije!“ Posle toga je održan i Vidovdanski sabor na Gazimestanu kojim je „kriza“, umesto da se smiri - uznapredovala. Ušćumlić to osporava i odbija i brani svog, neumrlog, šefa. Milošević je krizu na Kosovu iskoristio da pažnju građana sa privrednih nedaća prebaci na nacionalni teren! Zbog silnih privrednih promašaja, loše upotrebljenih inostranih zajmova i sporijeg privrednog rasta ,poput kvasca ( u svim republikama a ne samo u Srbiji!) najpre su godinama tinjali a onda eruptirali nacionalistički pokreti i težnje da se Jugoslavija, makar i silom, demontira i stvore nezavisne države. Kao i u „socijalističkom lageru“ - u Jugoslaviji su ekonomski, tržišni zakoni bili suspendovani. Od kraja Drugog svetskog rata i dolaska na vlast Titove komunističke partije – ideologija je imala prevlast nad zakonima tržišta. Privreda je postala „sluškinja“ savezne i republičke politbirokratije koja nije snosila posledice za neuko i neuspelo vođenje narodnih poslova! Odličan, školski primer partokratije, svojstven svim zemljama u kojima se, na sva usta, govorilo o vladavini naroda. Socijalističke zemlje, u kojima je na vlasti, tobože, bio radni narod, sporije su se razvijale nego države sa kapitalističkim sistemom. To je pokrenulo lavinu bekstava preko granice, a kasnije i ozakonjeno „gastarbajterstvo“. Zato su se i raspale za nekoliko godina, početkom devedesetih. Politička birokratija svih republika je svojim građanima odgovornost za loše prilike prebacivala na druge narode, tvrdeći da ih „Beograd pljačka“ i time izazivala netrpeljivost, mržnju, želju za osvetom i revanšom i oružane sukobe... Po meni, to je suštinska istorijska činjenica. Nisam čitao sporni udžbenik, ali se plašim da u njemu nije pomenut pokušaj Ante Markovića da „proterivanjem“ politike i ideologije iz privrede, pokaže da je i u Jugoslaviji moguć brži privredni rast. Za nepune dve godine on je to sjajno demonstrirao. Ali, nažalost, bilo je prekasno: nacionalizam je nadjačao sve druge opcije: republike, sve osim Makedonije, uskratile su mu podršku. Jer ukoliko bi uspeo – ne bi mogla da se izvede zamisao o nezavisnim republikama - Jugoslavija bi preživela... Ne samo u istoriji - u svakom predmetu i udžbeniku – đacima (i svima koji se uče dok su živi!) treba izlagati objektivnu, politički neobojenu istinu, naučiti ih da razlikuju posledice od uzroka, suštinu od privida. To je veoma važno da, kad odrastu, ne dopuste sličan rasplet i istorijsku sudbinu, kakvu su proživeli njihovi preci! Ali, ko pita učenike. Još nismo čuli da je ijedan udžbenik, dok je u rukopisu, dat na čitanje starijim, inteligentnim đacima i studentima! Kladim se da bi mladi „recenzenti“ zamerili da su mnogi udžbenici loše napisani: nerazumljivi, nezanimljivi, pisani birokratskim jezikom, punim stranih izraza, predugih rečenica (klasičan primer je bio udžbenik sociologije, sredinom osamdesetih godina prošlog veka). Jednostavno, teški za učenje. Zato deca „bubaju“, uče napamet i traže pomoć roditelja, uzimaju časove. To su knjige autora koji žele da na čitaoca ostave utisak svoje vajne učenosti, nedodirljivosti stečenog, kvaziautoriteta. Jadna deca, naši naslednici koji, poput himalajskih šerpasa, na leđima prte rančeve takvih udžbenika i blenu u nerazumljive pasuse i stranice...