Pre razlaz nego superdržava

Dubravko Kolendić Kako uskladiti interese prezaduženih članica EU i onih koje treba da im pruže velikodušnu finansijsku podršku? Ideja ima mnogo, ali realnih rešenja malo: ili će se ići ka jačanju centralnih institucija u Briselu i stvaranju “superdržave”, ili će doći do razlaza i rušenja ideje jedinstvene evropske vlade, koja kreira zajedničku ekonomsku, finansijsku, monetarnu, vojnu i sve ostale politike. Aktuelna budžetsko-monetarna kriza je osnažila diskusije širom kontinenta o tome „kuda i kako“ će se EU i njena valuta kretati. Ovo još ne znači da su odbrojani dani evra i Unije, ali.... “Evro je politički projekt ali i simbol, nekakvo evropsko `bratstvo i jedinstvo`. Sumnjati u njega u dobrim vremena smatrano je nepristojnim, pa nije predviđen, a kamoli regulisan ni mehanizam za napuštanje ili isključenje iz evrozone. No, čak ni propast evrozone ne znači nužno i propast EU. Verovatnije je njeno suženje na nekadašnju zonu nemačke marke i labaviju Uniju, koja će moći da se nosi sa `jugoslovenskim sindromom`, odnosno uverenjem da te drugi iskorištavaju. EU u 2011. liči na Jugoslaviju 1983, kada su političari i ekonomisti još tražili rešenja da se spasu i sistem i zemlja“, kaže sa NIN Jože Mencinger, šef katedre za pravno-ekonomske nauke Pravnog fakulteta u LJubljani. On ne veruje u mogućnost stvaranja centralne evropske vlade i kao jedinu alternativu sadašnjem ustrojstvu vidi „labaviju asocijaciju“. Ta „labavost“ je pojedine članice EU i dovela do ruba bankrota, jer nisu poštovale ni one labave okvire iz Ugovora o načinu rada EU, koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine. Već u njemu je bilo propisano da se članice ne smeju neograničeno zaduživati i da za njihove tako nastale finansijske obaveze ne odgovaraju solidarno ostale zemlje. No, to je ostalo prazno slovo na papiru, jer su svi priskočili u pomoć Grčkoj, Italiji i drugim velikim “trošadžijama”, od kojih neki verovatno nikada neće ni moći da vrate sve dugove, koji se mere stotinama milijardi evra. Ima, međutim, analitičara koji veruju da baš ta kriza pruža veliku šansu i Uniji i njenoj valuti. Jer, kada je uveden evro vodeći evro-političari su mislili da će se preko već postojeće privredne, a potom i novčane unije moći stići do starog ideala, do političke unije, sa jedinstvenim ustavom, parlamentom, vladom, a time i jedinstvenom politikom u svim domenima. Međutim, ideja o jedinstvenom ustavu je pala na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. godine. Ni jedna članica ne želi da se odrekne svog suverenog, „kraljevskog“ prava da njeni parlamenti odlučuju o izdacima, porezima i kreditima. Zbog tog prava su se dizale revolucije, a sada se čini da, ipak, postoje zagovornici ustupanja tog teško stečenog državnog prava nekakvoj naddržavnoj instituciji, odnosno telima EU. Dužnička kriza je ponovo pokrenula i diskusije o tome, koliko nacionalni parlamenti mogu da odlučuju o tome, gde će, kako i kome ići „naše pare“. U Nemačkoj, Austriji i drugim bogatijim zemljama sve češće se čuje pitanje „čije su naše pare“, jer o finansijskoj pomoći prezaduženim „južnjacima“ ne odlučuju nacionalne skupštine, nego briselske institucije. Oni koji plaćaju, dakle, ne odlučuju o trošenju novca, što baš i nije najdemokratskije. Ali, još je dug put do toga da u Briselu postoji demokratski birana i kontrolisana vlast, jer bi to bio novi oblik demokratije na višem nivou, na nivou “sjedinjenih država Evrope”, što bi bio kraj nacionalnih država, čemu se opiru mnogi. „Milijarde evra pomoći nisu lepe, ali su alternative još gore“, rekao je jedan nemački socijaldemokrata kada su pare nemačkih poreskih obveznika pomogle Irskoj, Portugalu i Grčkoj da izbegnu bankrot. Pri tome je i Nemačka, mnogima uzor efikasne privrede i izbalansiranih javnih rashoda duboko prezadužena. Samo savezni organi duguju 1.080 milijardi evra i na taj dug se godišnje za kamate plaća 40 milijardi evra, a tome valja dodati i dugove pokrajina i lokalnih samouprava. Kako, onda, dalje? Profesor Mencinger smatra da pokušaji da se centralizuju fiskalne politike vodi stvaranju „države EU“. „Za to je potrebno veliko povećanje prihoda `federalnog` EU budžeta i posebno stvaranje sistema za preraspodelu tih prihoda, a to je politički neprihvatljivo. Zbog toga su pokušaji stvaranja (EU) države kontraproduktivni. Poželjniji i realniji je `razvod`, odnosno vraćanje na labavije uređenje EU, na primer na carinsku uniju“, kaže on za NIN. Mnogi se žale na demontažu demokratije unutar EU, a posebno evrozone. U Portugalu i Grčkoj proteklih nedelja dominira uverenje da se prezadužene zemlje stavljaju pod neku vrstu protektorata i da nacionalni parlamenti gube moć odlučivanja o privrednim i finansijskim pitanjima. Jedan sindikalac je to čak nazvao „postdemokratskom krizom u EU“. Nemci pak uzvraćaju da bi veliki dužnici kao garancije za nove kredite trebalo da polože svoje rezerve zlata, što prozvani uporno odbijaju. Do sada najozbiljniji pokušaj uvođenja više reda u evropske finansije i monetarnu politiku učinili su francuski predsednik Sarkozi i nemačka kancelarka Merkel, koji su se sredinom avgusta založili za stvaranje evropske privredne vlade. I dok njih dvoje u tome vide spas, ima onih koji to smatraju velikom greškom. „To je manje-više samo maskiranje stvarnih problema. Šta se može očekivati od `vlade` koja se dva puta godišnje sastaje na radnim večerama. U briselsku vladu ne verujem više nego što sam nekada verovao u beogradsku”, kaže Mencinger za NIN. Pesimistički tonovi čuju se i u Velikoj Britaniji, koja bi trebalo da učestvuje u spasavanju „kontinentalne valute“, iako ne pripada evrozoni. Konzervativni poslanik DŽordž Justis, inače bivši predstavnik za medije premijera Kamerona, najavljuje formiranje nove parlamentarne frakcije, koja će zahtevati korenite reforme EU ili izlazak ostrvske monarhije iz nje. „Mi moramo da zaustavimo proces sve snažnije evropske integracije. Pametno ćemo raditi na razgradnji EU, a ako nam to ne pođe za rukom, onda ćemo je napustiti. To više nije tabu“, poručio je Justis. No, dok se to ne desi, čak i on podržava rešenje problema u evrozoni. Sasvim razumljivo ako se ima u vidu da su britanske banke uložile više od 700 milijardi evra u zemlje evrozone. Čini se da Justis ne govori samo u svoje ime. I premijer Kameron je jasno poručio da bi njegova vlada, pre nego što još neke nadležnosti ustupi Briselu, obavezno sprovela referendum. Kao da dobro zna da bi britanski birači to odbili. I verovatno ne bi bili jedini. Nemačka je predložila da sve članice EU u svojim ustavima ograniče gornje nivoe državnog zaduženja. Španija je već reagovala i planira da pre opštih izbora 20. novembra ove godine usvoji odgovarajući ustavni amandman. Ugledni ekonomista i profesor univerziteta u Madridu, Huan Martin Seko je ovaj korak španske političke elite nazvao „budalaštinom“, a čitavu zamisao da bi se na taj način mogao kontrolisati državni deficit „idiotskom“. Seko je u svojoj kolumni za madridsku Republiku napisao da nijedna zemlja EU nije nikada smela da prihvati model koji nacionalne ekonomije „vodi u ponor“, jer ustavna ograničenja državnog zaduženja ne samo da ne rešavaju sadašnju situaciju, nego je čak pogoršavaju u neizvesnoj budućnosti. Širom Španije protivnici ovih ustavnih promena skupljaju potpise i zahtevaju da se o tome izjasne građani na referendumu. Veliki protivnik centralizacije je i profesor ekonomije iz Ciriha Bruno S. Fraj. On je uveren da „centralizacija vodi u ćorsokak“, a u „Frankfurter algemajne cajtungu“ je ove nedelje postavio dve interesantne teze. Prva je da će proces evropskog ujedinjavanja biti nastavljen, zato što „se sve zemlje nadaju da je to način obezbeđenja mira“. Druga teza je da je „s pravom“ zatvoren povratak na stanje da evropske nacionalne države izolovano deluju. On smatra da se ni evro ni EU kao celina ne mogu očuvati u sadašnjem stanju, jer je evropska finansijska kriza ostavila suviše duboke tragove. Stoga su promene neminovne, ali njih će, kao i do sada, voditi političari, a ne stručnjaci, iako ih u 27 zemalja članica, sa 495 miliona građana, ima svakako u izobilju.